Izvor: Objava, 11.Jan.2021, 13:02

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА

Књижевник и историчар Сима Милутиновић Сарајлија био је у животу писац, борац у устанку, баштован, учитељ, судија... Човек немирног духа, маштар и луталица, учио је школу и студирао у више градова, али није успео да заврши ниједан факултет.

Рођен је 15. октобра 1791. године у Сарајеву. Милутиновићева породица је, бежећи од куге која је беснела у Босни, дошла у Земун. Милутиновић се школовао у Земуну, затим три године у Сегедину, па у Карловцима.

У младости, у време Првог српског устанка, прешао је у Србију, био писар Правитељствујушчег совјета српског у Београду. Био је и међу "голим синовима" Зеке Буљубаше и борио се у неколико битака са Турцима на Дрини.

Једно време живео је у Црној Гори, где је био секретар владике Петра I и учитељ Петра II Петровића Његоша, који га је изузетно ценио. Касније на позив кнеза Милоша прешао је у Србију, где остаје до краја живота обављајући различите послове, најпре у полицији, па као помоћник крајинског сердара Стефана Стефановића Тенке, историограф кнеза Милоша, цариник, дипломатски агент за везе са Црном Гором. Сима је био међу ретким ученим Србима тога времена. Успео је да напише велики број обимних дела. У своја три епа, "Сербијанка", "Тројесестарство" и "Тројебратство", писана по узору на Хомера и српску народну поезију, описао је догађаје из Првог и Другог српског устанка. Посебну вредност има његова "Пјеванија црногорска и херцеговачка", збирка народних песама. На народној традицији заснивају се његове драме "Дика црногорска", у којој се излаже историја Црне Горе од Косовске битке до покоља потурица, и "Трагедија Обилић". "Историја Сербије" је његово најзамашније историјско дело.

Пишући о Првом српском устанку, Милутиновић је користио као изворе, поред осталих, и текстове Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, али и многа усмена казивања устаничких првака који су после пропасти устанка избегли у Бесарабију. Међутим, стоји чињеница да су Вук и Милутиновић били први српски историчари који су активно учествовали у догађајима о којима су писали историјске списе.

Сима је 1826. и 1827. године био у Немачкој, где је упознао најзначајније писце: Гетеа, браћу Грим и друге. Једном приликом био је у једној галерији са неким писцима. Дошли су до попрсја Гетеа и Шилера. Тада Сима приђе и пољуби Гетеову бисту у чело, а Шилерову у уста. Када су га упитали зашто је тако поступио, одговорио је: "Код Гетеа ми се допада бистрина ума, а код Шилера снажан ватрени израз."

Милутиновић је писао и песме. Његове ране лирске песме су најбоље; доцније је писао углавном пригодну поезију. У својим песничким делима је понекад насилно користио античку метрику, сам је смислио обиље нејасних неологизама, новостворених речи, користио је многе архаизме, а често је употребљавао речи из црквеног, славеносрпског језика.

Милутиновић је у спев "Сербијанка" уносио и најразличитије детаље из живота познатих јунака из Првог српског устанка, углавном анегдотског карактера, и тиме је поред осталих врлина овог његовог дела, дао спеву животност и занимљивост.

Сарајлију је српска омладина у Пешти 1838. године овенчала пшеничним венцем и тиме га прогласила за "pоеtu lаurеаtus", највећег српског песника тога времена. Исте године оженио се Маријом Поповић, првом Српкињом која је завршила права. Као адвокат бранила је једино сиротињу, и то бесплатно. Зато је у много чему оскудевала. Имала је надимак Пунктаторка, зато што је често у говору користила узречицу "и пунктум", односно "и тачка", што је нарочито истицало њену решеност да пресуђује у неким вербалним споровима са многим посетиоцима у њеним кућама у Пешти и Београду, у које су долазили учени људи да се разговоре и друже са њом и Симом. Ту су биле добродошле Катарина Ивановић, прва српска сликарка, песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, Анка Обреновић Константиновић, образована кћерка Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша, Вук Караџић и његова кћерка Мина Караџић, Јаков Игњатовић и други.

Сарајлија је умро 11. јануара 1848. године у Београду.