Izvor: Objava, 08.Jan.2021, 17:35

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

Војнички гледано, опсада Београда од стране устаника је највеличанственија појава у Првом српском устанку. Више од две и по године хиљаде устаника, у неким тренуцима и неколико десетина хиљада, опседа Београд. Шта год се дешавало на другој страни, а много тога се дешавало - херојске победе над Турцима код Иванковца, Мишара и Делиграда - опсада Београда никако се не напушта, ни за тренутак.

Сам Карађорђе често је на границама, води своје велике битке, али увек се врати у логор под Београдом. Главни логор је био једно време на Врачару, а касније на Ташмајдану. Турци, углавном коњаници, испадају, понекад и у већој маси од по две хиљаде коњаника - тада се воде прави бојеви.

Зауставивши у лето 1806. године офанзиве турских армија на западном (савско-колубарски правац) и југоисточном фронту (моравско-дунавски правац), Карађорђу се указала прилика да после годину дана одлагања коначно ослободи Београд. Да избегне узалудно трошење снага и непотребно проливање крви, Карађорђе покуша да од Алије Гушанца, упорног турског браниоца опсађеног Београда, предајом узме град, па му написа одлучно писмо:

"... Ја сам приспео овде и у име султана, твога господара, чије је многе војске победила моја храбра војска у Србији и освојила целу Неготинску Крајину и у Старом Влаху, све до Пазара, а на западу све до Вишеграда и Дрине, пишем ти ово писмо из мога главног стана, пошто сам закључио примирје с изаслаником светог султана, да дођеш код мене и да се као јунаци договоримо о предаји Београда. Ја много ценим тебе и као јунака и као човека, па ће ми бити непријатно да јуришом освајам град и да у тој бесмисленој борби губиш главу и ти и твоји храбри ратници. Ако не пристанеш на ову моју поруку и наређење твога господара, то знај да имамо од Порте одобрење да те нападнемо, град освојимо, а тебе и твоје људе до последњег уништимо. Дајем ти рок од петнаест дана да размислиш и одлучиш. Очекујући од тебе одлучан одговор, јесам, Ђорђе Петровић, врховни српског народа вожд."

Алија Гушанац је одговорио Карађорђу:

"Храбри Ђорђе! Твоје су победе необичне и дивне, и то је заиста истина да је твоја раја победила војску мог султана и господара. Мој одговор на твоје писмо је кратак и одлучан. Говорим ти оно што ти је већ одавно познато. Ја Београд браним као своју имовину, зато се не могу решити да напустим град ни под каквом погодбом, баш кад би ти испунио све оно што ми у писму обећаваш, јер сам уверен да, кад бих дошао у унутрашњост царства свога султана, мене и моје људе исекли би земљаци. Ја немам много верних и храбрих људи који ми помажу, али ћу се с овим које имам борити до последње капи крви. Сада знаш моју одлуку: или да владам овим градом, или да умрем под његовим рушевинама. Старешина крџалија, Гушанац Алија."

После повратка са Делиграда, у јесен, Карађорђе је појачао опсадне снаге око Београда (18.000 људи са 24 топа). Одлучио је 6. децембра да отпочне са интензивнијим бомбардовањем непријатеља. Но, када је убрзо добио нова појачања у људству и артиљерији (укупне снаге око 25.000 људи и 50 топова), Карађорђе је донео одлуку да Београд ослободи јуришем. Али, мучило га је, на који начин то да изведе и када. Убрзо, пошто се приближавао велики муслимански празник Бајрам, одговор му се сам понудио.

Уочи напада на град, српска снага је била надмоћнија. Дисциплина и морал трупa изврсни. Све је прорачунато и стављено у покрет да се са што мање жртава узме град.

По мраку, команданти одреда, у највећој тишини, отишли су на полазне положаје и чекали да у означено време похрле ка тачно одређеним тачкама и бедемима града.

Конда Бимбаша, раније такође бранилац турског Београда, који је од Гушанца пребегао Карађорђу, одабрао је пет храбрих момака који су добро говорили турски и прерушио их у Турке. Придружио му се и храбри буљубаша Узун-Мирко Апостоловић. Карађорђе је потом одредио војводу Милоја Петровића да са 150 добровољаца исприкрајка пође за Кондом, примакне се испод брега ближе Сава-капији, па кад је Конда отвори, да је јуришем заузме.

Тако је 12. децембра (када је уједно био и хришћански празник Свети Андреја Првозвани), непосредно пре означеног рока за јуриш, пред зору, у највећој тишини, пошао Конда са Узун-Мирком и групом од пет добровољаца ка Сава-капији. За њим на извесном одстојању кретао се Милоје са 150 људи, а за Милојем Карађорђе са 2.000 Срба.

Ишли су по мраку и магли. Дувао је ветар и падале оштре пахуље снега.

Конда се кришом провукао десно од Сава-капије, код чардак-карауле, неопажено прешао шанац, и пошао путем испод брега, ка Сава-капији. Ту га је срела крџалијска патрола. Конда је на турском језику измењао с њом поздраве и мирно продужио даље. Успели су да се привуку до рова више Сава-капије. Мирно су прошли још једну турску патролу. Прибрано су чекали док се све стишало. Затим је Конда прискочио стражару, бацио се на њега и силовито га пробо ханџаром. Опрезно, на прстима, пришли су стражарници на капији, пуној Турака. Часак су предахнули пред вратима, па су се сви стреловито бацили унутра и у трен ока побили све турске стражаре, али је и Конда у борби задобио четири ране, Узун-Мирко две и једва је стајао на ногама. Осим њих у животу су остали Младен и Петар Сремац. Остала тројица јунака: Никола Стамболија, Карловалија и Драгић Стевановић погинули су секући Турке. Чувши пуцањ из Узун-Миркове кубуре, Карађорђе је командовао јуриш. На отвореној капији је већ био Милоје са Крстом из Новог Пазара, Лугоњом и 150 момака. Одмах иза њих је био Карађорђе с војском који је потом ушао кроз капију.

Турци су славили Бајрам. Они који су чули пуцњаву мислили су да пуцају њихови војници, који се веселе због Бајрама. Али када је Карађорђе кренуо узбрдо од Сава-капије ка Варош-капији да је отвори и омогући улазак одреда кнеза Симе Марковића, схватили су о чему се ради: отворили су жестоку ватру из својих кућа, али су им и српски борци узвраћали. Борци из Карађорђевог одреда заузели су и отворили Варош-капију, кроз коју је напросто улетео кнез Сима Марковић са својим људима. Тако је за веома кратко време југозападни део вароши био у српским рукама.

У исто време Станоје Главаш, Вуле Коларац и Вујица Вулићевић са својим одредом газили су веома непогодно барско земљиште поред Дунава и у жестокој борби освојили Видин-капију и продрли у Водену варош, а Васа Чарапић пребацивао се водоводом испод Стамбол-капије. И на Стамбол-капији био је велики бој где се Милосав Чамџија огласио великим јунаштвом. Ступивши у варош, Чарапића је смртно погодило непријатељско зрно, испаљено из тешке шешане, у крста и изашло на мали стомак. Борци су га потом на пушкама изнели на Ташмајдан и сместили у Карађорђев шатор, где је после два часа издахнуо.

Заузевши све градске капије, бедеме и топове, бројнијој устаничкој војсци сада није било тешко да до око десет сати изјутра заузме читав град. Многи јаничари и крџалије Алије Гушанца, који су чували капије и бедеме или су пошли њима у помоћ, су изгинули. Преостали су се у паници повлачили према капијама Горњег града.

Приликом ослобађања Београдске вароши погинуло је педесет Срба, међу којима и војвода Васа Чарапић. Турци су имали 307 погинулих.

Затим су се устаници примакли Калемегдану и Алија Гушанац, видећи да нема куд - он је имао великих тешкоћа, не толико са опсађивачима колико са недостатком хране коју је набављао из Аустрије, а у ту сврху је један одред устаничке војске са топовима био запосео и Велико ратно острво, изазивајући жесток дипломатски протест Аустрије којој је припадало ово речно острво на ушћу Саве у Дунав - предао се Србима и поздрављен ратним почастима лађом отпловио за Видин, а београдски везир Сулејман-паша - који је у време свемоћних јаничара и Алије Гушанца и његових крџалија био лишен било какве власти - покушао је да се одржи макар у Горњем граду.
Срби су, тајним пролазом, продрли у Доњи град и онда, на Светог првомученика Стефана, 8. јануара 1807. године, Београд је коначно пао у српске руке. За команданта освојеног града Карађорђе је поставио Младена Миловановића.