Izvor: Objava, 07.Jan.2021, 16:32

СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ

Карловачки митрополит Стефан Стратимировић рођен је 7. јануара 1758. године у Кулпину, у Бачкој, где су се његови преци доселили из Херцеговине у време Велике сеобе Срба (1690) и, средином осамнаестог века, за војничке заслуге, добили од Марије Терезије велико имање и племство. Средњу школу је учио у Новом Саду, Сегедину и Вацу, а студије филозофије и права у Пешти и Бечу. Националну историју је посебно изучавао у Карловцима код ученог Јована Рајића, историчара.

Иако је учио световне школе, Стратимировић се определио за свештенички позив и замонашио се 1784. године у манастиру Крушедол. У црквеној хијерархији је изузетно брзо напредовао. Постао је архимандрит крушедолски, а потом је 1786. године сео на епископску столицу Будимске епархије. За митрополита карловачког је изабран на Народноцрквеном српском сабору у Темишвару, 9. новембра 1790. године. Имао је тада 32 године.

До овог времена је темељно упознао политику Аустрије и немачку културу. Сагледао је и правилно схватио положај сопственог народа и безрезервно се ставио у његову службу. Увидео је да је низак ниво образованости препрека сваком развитку, а и самом опстанку нације, која је била изложена страшним притисцима (унијаћење, католичење, мађаризација). Издејствовао је оснивање школа за свештенички кадар широм Угарске. Уз помоћ трговца Димитрија Сабова основао је у Карловцима: Гимназију (1791), Богословију (1794) и "Благодејаније", институцију за сиромашне ученике Гимназије, касније названу Стефанеум, у којој је 40 српских ђака бесплатно добијало храну. Његовом заслугом основана је и Велика српска гимназија у Новом Саду 1810. године.

Кад је у Србији 1804. године избио Први српски устанак веровао је да ће се Србија ослободити турске власти, па је руском цару упутио Меморандум о стварању српске државе ("О воздвижениј Славено-Сербскаго Государства"). Устаничко вођство је с њим било у сталној вези и извештавало га о свим догађајима. Његов утицај у аустријским високим војним и политичким круговима, укључујући и сам Бечки двор, имао је пресудан значај за устанак. Као незванични посредник између аустријских власти и устаника у Србији био је и својеврсни дипломата, креатор спољне политике Србије. Залажући свој огромни ауторитет међу Србима у Угарској (Аустрији) прикупио је огромна новчана средства за потребе устаника. Тим новцем су у Аустрији куповани пушке, топови, муниција и друге потрепштине и упућиване преко границе у Србију. Захваљујући њему, аустријски официри и цивилни званичници гледали су на то кроз прсте. Добро знајући српске нарави редовно је апеловао на устаничке старешине да живе у слози. Са многима се и лично дописивао и давао им практичне савете. Тако је једном приликом Васи Чарапићу писао: "Турске светиње не уничтожавајте, мирне и добре Турке без нужде не прогоните и не убијајте, жене и децу невиним начином не напаствујте, праведни будите, себе чувајте, а никога који вас не узнемирава не нападајте..." Поред саветодавне помоћи, митрополит је устаничким вођама указивао и узвраћао наклоност слањем многих дарова. Војводи Миленку Стојковићу послао је више школских књига за његове синове, Карађорђу је даровао "Библију", дурбин и кесу за дуван...

После пропасти устанка 1813. поднео је огромне жртве за спасавање сто двадесет хиљада српских избеглица и позвао свештенство и Србе у Аустрији да "пруже помоћ унесрећеној браћи".

Стратимировић је уредио и употпунио митрополијску библиотеку, завео ред у цркви и дисциплину међу свештенством. Годинама је био вођа Срба у Аустријској царевини и водио борбу против бечких покушаја унијаћења Срба. Црквеним животом Срба Стратимировић је углавном управљао сам и то одлучно, енергично и разумно. Кад је у Срему 1807. године избила буна национално обесправљених и економски угњетених сељака (Тицанова буна), њеном окончању, поред аустријских чета које су разбиле побуњенике, знатно је допринео и митрополит Стратимировић који је, послат од аустријских власти, наговорио сељаке да се врате кућама.

Стратимировић је био веома образован човек, бавио се науком и књижевношћу и на латинском, славеносрпском и немачком језику написао велики број историјских, књижевних и црквених списа. Писао је и стихове, и то - "по начину простонародних србских пјеснеј". Енергично се противио реформи језика Доситеја Обрадовића и Вука Караџића.

Умро је 5. октобра 1836. године у Карловцима. Сахрањен је у карловачкој Саборној цркви поред митрополита Павла Ненадовића.