Izvor: Objava, 05.Jan.2021, 11:01

ЈЕЛИСАВЕТА ПЕТРОВНА

Историја руског царства је дуга и пуна успона и падова, а чега ће бити више зависило је од царева. Највише царева дала је династија Романових која је вековима владала овом огромном државом. Неки од њих су били мање, а неки више успешни. Двоје њих је од народа добило и епитет "велики", били су то Петар I и Катарина II.

Међутим, ретко се помиње име Јелисавете Петровне, кћерке Петра Великог, иако је имала огроман утицај у своје време.

Остаће упамћена по томе што је подржала и помогла чувеном руском научнику и песнику Михаилу Ломоносову да оснује први универзитет у Москви, као и Ивану Шувалову да оснује Академију уметности у Санкт Петербургу. Али и по томе што је неустрашиво ратовала са свим непријатељима и побеђивала ширећи територију већ великог царства и тако потврдила место Русије међу светским силама.

Рођена је 29. децембра 1709. године у Москви, у време када је њеном оцу цару Петру Великом било 37 година. Родила ју је Петрова дугогодишња љубавница Катарина Скавронска, с којом је брак склопио тек три године након Јелисаветиног рођења. Од 12 деце колико су Петар и Катарина имали, зрелост су доживеле само Јелисавета и њена годину дана старија сестра Ана. Била је омиљена кћерка свога оца, јер му је највише личила физички, али и по темпераменту. Иако миљеница, никада није била виђена за царицу, место је било резервисано за Алексеја, Петровог сина из првог брака са Јевдокијом Лопухином. Као и свака принцеза тог времена за њу је планиран био само добар брак са представником друге владарске куће из Европе.

Васпитањем Јелисавете Петровне бавили су се најпознатији европски педагози тога времена. Захваљујући њима заволела је плес и стране језике. Јелисавета је говорила италијански, француски, немачки и енглески. Прекрасно је играла и добро и са страшћу јахала коња. Важила је за једну од најлепших европских дама. Веселе ћуди, у незанимљив дворски живот унела је музику и радост. На њену руку претендовало је много угледних младића, а она је срце поклонила Карлу Августу, млађем брату Карла Фридриха, војводе од Холштајн Готорпа. Нажалост, лепи, весели и слободоумни Карл Август умро је 1727. године. Сећање на њега Јелисавета је чувала све до своје смрти.

Петар је силно желео да кћерку уда за француског краља Луја XV. Иако је била лепа и из куће Романових, поносни Французи нису желели да им Јелисавета постане краљица јер јој је мајка била непозната пореклом, неписмена служавка из Литваније. С мислима на Карла Августа, Јелисавета је одбила бројне просце. Када су Петар и Катарина умрли, а касније и њена сестра, остала је сама.

Паметна, млада и лепа принцеза на престо није села одмах по смрти свога оца. Пре њене, четири владавине следиле су владавину Петра I. Престо је најпре наследила Јелисаветина мајка Катарина. Током владавине Јелисаветиног малолетног братанца Петра II, Јелисавета је уживала све благодети дворског живота, али када је на престо ступила њена рођака Ана Ивановна, братаница Петра Великог, настали су дани пуни мржње и отворене нетрпељивости према младој и лепој принцези. Јелисавета се никада није отворено конфронтирала cа арогантном Аном, али су страдали бројни Јелисаветини пријатељи, између осталих и њен љубавник коме је одсечен језик, а он протеран у Сибир.

Недостатак мужа Јелисавета је надоместила бројним љубавницима. Генерал Александар Бутурлин јој је био наклоњен, па високи царски чиновник Семин Наришкин. На крају се ипак (тајно) удала за свог дугогодишњег љубавника Алексеја Разумовског који ју је надживео. Пар је склопио морганатски брак.

Војнике је напросто обожавала и са угледним официрима често празновала. У ноћи између 5. и 6. децембра 1741. године она је ушла у касарне Преображенског пука.

Пољубивши сребрни крст, обратила се војницима: "Коме ви хоћете да служите? Мени, природној царици, или ономе ко је незаконито присвојио моје наследство?"

Сви војници стали су уз њу и исте ноћи кренули ка Зимском дворцу. Као што је Јелисавета и наредила, преврат је изведен мирно, бeз проливања било чије крви, а она се тада заклела да током њене владавине неће бити погубљена ниједна особа. Наредног дана издат је Манифест о доласку Јелисавете I на престо. Руски народ, незадовољан владавином малолетног царевића Ивана VI, праунука (по старијем брату) Петра Великог, са намесништвом његове мајке Ане од Брунсвика, који су увели високе порезе и упропастили економију, поздравио је устоличење кћерке њиховог омиљеног цара Петра I. Свечана церемонија обављена је 6. маја 1742. године, у Успенском сабору московског Кремља.

Иако се безбрижна млада жена нашла на челу огромног царства са мало знања о политици, без искуства и у тешко време, повела је Русију сигурним путем. Са осећањем за правду и вођство које је наследила од оца, оставила је утисак суверена наклоњеног народу. Доласком нове царице извршена је и велика промена у врху власти. Немци, којима је Русија још од времена Петра Великог била врло блиска, су потиснути и доведени Руси.

Добро је наоружала руску флоту и армију. По савету нових сарадника покренула је и успешно завршила мировне преговоре са Шведском и добила велике просторе Финске. Учествовала је, у савезу с Аустријом и Француском, у Седмогодишњем рату и поразила Пруску и краља Фридриха Великог, али ју је смрт спречила у потпуном тријумфу. Својом мудром владавином утрла је пут Катарини II Великој, да Русију постави на пиједестал најмоћнијих светских држава.

Јелисавета је била веома побожна, али је често била још више сујеверна.

Екстраваганција је била њено обележје. Волела је луксуз и раскош. Ниједна европска племкиња није имала толико стила. Имала је 15.000 хаљина и ниједну није обукла два пута. Највећи уметници тога доба правили су јој ципеле. Имала их је неколико хиљада пари, од најфиније коже. Обожавала је бунде, шалове украшене крзном и шубаре. О њеном одевању причало се по европским дворовима.

У паузама државничких послова, царица је уживала у музици, позоришту, али и архитектури и сликарству. Поседовала је један од најраскошнијих дворова у Европи. Градила је нове дворце и палате уз помоћ архитекте Бартоломеа Растрелија, који је био италијанског порекла, а рођен је у Паризу. У архитектуру је увела барок.

И дворци Јелисавете Петровне сијали су са посебном елеганцијом. Најбоље што је руска и европска уметност тог доба могла да понуди нашло се у њеним баснословним колекцијама.

Намештај је прављен од најфинијег дрвета, стакла и платна, салони су украшавани седефом, смарагдом и ћилибаром, а теписи са аутентичним шарама прављени су ручно у посебним радионицама. Осветљење је било импресивно - кристални лустери од по неколико тона украшавали су руком сликане плафоне, а степениште од најскупљег мермера имало је златне рукохвате. Зидови пространих царских салона и одаја украшавани су делима највећих мајстора сликарства. На великом броју монументалних слика непроцењиве вредности су призори из њеног живота или портрети који сведоче о Јелисаветиној снази и моћи.

Поседовала је најбројнију свиту од свих владара у Европи. Имала је добро срце. Њеном угледу помогло је то што током своје владавине није потписала ниједан налог за смакнуће, чиме је одржала своју заклетву дату приликом преузимања власти. Надасве је била веселе природе тако да је у њено време било мноштво разних балова и уживања свакакве врсте. На гозбама у њено време знало је бити отворено по хиљаду и више боца шампањца и вина.

Њена владавина остаје обележена значајним дометима економије, културе и спољне политике. Указом је укинула смртну казну и унутрашњу царину, подигла више домова за инвалиде и сиромашне, у Москви основала први универзитет, у Москви и Казану отворила прве гимназије. У Санкт Петерсбургу је њеним залагањем, поред већ поменуте уметничке академије, отворен први руски театар.

Јелисавета је, као ниједна друга императорка, награђивала - оданост. Међу "награђенима", достојним царичине почасти, нашао се и њен морганатски супруг Алексеј Разумовски, који је добио грофовско достојанство и Аничковљеву палату. Иако је носио титулу великог ловника био је само припрости укpajински сељак. Ако ништа друго схватио је своју улогу и није се мешао у државне послове. Називали су га са "ноћни цар".

Крајем педесетих година осамнаестог века здравље императорке било је нарушено. Одбијала је лекаре и лекове. Постала је раздражљива.

Умрла је на Божић, 5. јануара 1762. године у Санкт Петербургу. На престолу је наследио рођак Петар III Фјодорович, син њене сестре Ане и Карла Фридриха, војводе од Холштајн Готорпа.

Да је својим одлукама значајно утицала на будућност Русије потврђује и чињеница да је лично изабрала принцезу Софију Фредерику Августу фон Анхалт-Церпст за супругу свог наследника Петра. Принцеза Софија је прешла у православље и добила име Катарина по Јелисаветиној мајци. Постаће позната као царица Катарина II Велика, једна од највећих владарки свих времена.