Izvor: Objava, 28.Dec.2020, 12:02

ВОЈВОДА МИЛАН ОБРЕНОВИЋ

Војвода из Првог српског устанка Милан Обреновић рођен је 1770. године у Брусници код Рудника. Презиме је узео по оцу Обрену Мартиновићу који је умро када је Милану било седам година. Касније се преселио у Средњу Добрињу, у Ужичку нахију. Ту му се заправо преудала мати Вишња и са другим мужем изродила синове Милоша, Јована и Јеврема. Тешко сиромаштво нагнало га је да се врати у Брусницу где је са сестром Станом надничио као најамник. Кад је одрастао, одлучио је да срећу окуша тргујући стоком. Као трговац брзо је стекао велику имовину, а уз то и много пријатеља. Био је надалеко познат по мудрости и опрезу.

На почетку Првог српског устанка, Милан је у рудничком крају бунио народ и дизао на оружје. Карађорђу се прикључио са четом од око осамдесет људи у време опсаде Рудника, у другој половини марта 1804. Међу овима су били и Лазар Мутап и Арсеније Ломо. По ослобођењу Рудника, задовољни Карађорђе га је поставио за војводу и заповедника Рудничке нахије.

Учествовао је у многим биткама до 1810. године: ослобађању Јагодине, Пожаревца и Карановца (1804. и 1805), чувеном боју на Мишару (1806) и освајању Ужица, где је у јулу 1807. свечано примио кључеве тврђаве. За време Карађорђевог продора у Стару Србију (1809), Милан је са својом војском доспео до Пријепоља и Бијелог Поља. Због својих успеха, војвода Милан је изабран за саветника и српског изасланика ради договора у главном стану руске Дунавске армије у Букурешту, у зиму 1809-1810. године.

У лето 1810. године вратио се у Србију са руском војском, и те године је учествовао у важним биткама против Турака. Најпознатија од њих је она код Варварина. Српско-руске снаге су одбијањем силовитог напада Хуршид-паше на левој обали Мораве успеле да за следеће три године отклоне опасност од Турака с југа.

У време тих борби Милан Обреновић је био већ у готово отвореном сукобу са Карађорђем, као присталица опозиционе групе Миленка Стојковића и Јакова Ненадовића, која је, насупрот групе око Карађорђа и моћног Младена Миловановића чији је програм био за централистичко уређење Србије и јаку средишну извршну власт, била за што већу самоуправу од централне власти, за ограничење Карађорђеве свемоћи, и за што чвршћи ослонац на Русију.

Године 1810. Карађорђеви противници засновали су заверу на широкој основи међу највећим бројем устаничких старешина. Циљ им је био да се у српске градове доведе руска војска и ослоном на њу да се сузбије Карађорђев ауторитет и ограничи његова власт. У завери је учествовао и Милан, који се у то време поново налазио у Букурешту као српски представник при штабу Дунавске армије. Карађорђу пође за руком да открије заверу.Одмах некако по откривању завере, Милан пошаље из Букурешта свога писара Лазара Војиновића у Београд са писмом завереницима. Дајући им упутства и задатак како да поступају у овом случају, уверавао их је да ће његова ствар бити да све то уреди у главном руском стану. Међутим, Младен Миловановић ласкањем и обећањима успе да обрлати Милановог писара и придобије га за себе. Војиновић откри целу ствар. Упућено завереницима, писмо предаде Младену и прими на себе задатак да код Руса ради за рачун Карађорђа и Младена. У Букурешт се вратио са јасно постављеним задацима и Младеновом наредбом да отрује Милана. Војиновић је то и учинио, и Милан Обреновић отрован умре 28. децембра 1810. године.