Izvor: Objava, 15.Dec.2020, 15:59

ЦАР УРОШ

Српски цар Урош је рођен 1. септембра 1336. године у Скопљу од оца, цара Душана и мајке, царице Јелене.

Писмености и ратним вештинама се научио на очевом двору.

Приликом крунисања његовог оца Душана за цара, на Васкрс 16. априла 1346. године, Урош је крунисан за "Краља Србљем". Имао је тада непуних десет година старости и дат му је на управљање западни део царства од Коринта до Дунава и од обала Јадранског и Јонског мора до Вардара, дакле онај део где је преовладавао српски елемент са својим обичајима, док је источни део царства непосредно држао сам Душан, и то онај део где је преовладавао грчки живаљ са свим својим обичајима. Наравно, то је била само формална подела и цар је остао неприкосновени господар на целој територији великог царства.

Смрћу цара Душана 1355. године, кога је на престолу заменио његов једини син Урош у деветнаестој години живота, наступило је опадање централне власти и стварање више или мање самосталних феудалних области.

Наслеђујући великог оца и од њега велику државу, цар Урош није био дорастао времену, а и касније, када је стасао, у веома сложеној ситуацији у држави, није се сналазио, односно, није показивао познате очеве црте. Није био добар војник, ни војсковођа, као његов отац, ни мудар државник, нити вешт тактичар. Народно предање му је дало име Урош Нејаки, што се односи како на његову младост у тренутку пријема наслеђа, тако и на његове интелектуалне способности. Српски летописци, пишући о њему, писали су са видљивим саучешћем, говорећи за њега да је био "красан и достојан дивљења по изгледу", али "млад смислом", да је "одбацивао савете старијих, а примао и волео савете младих", и да је стога "зло прошао".

Готово целу владавину цара Уроша карактерисали су унутрашњи раздори, сукоби великаша и тотални распад царства, а он то као цар није могао спречити.

Урошев стриц Симеон (Синиша), намесник Епира, радио је на томе да синовцу отме престо. Управо Симеон је највише допринео распаду српског царства. Озбиљно је пореметио односе и ред у српској држави. На њега су се касније и други угледали. Тако је он, убрзо после Душанове смрти (1356. године), са малом војском заузео Костур и сам се прогласио за цара. Деспот Јован Комнин Асен, брат царице Јелене, коме је Душан поверио намесништво над пределом око Канине и Авлоне, осамосталио се, признајући као сизерена Симеона. Са војском од око 5.000 људи Симеон је кренуо из Костура према северу, тражећи од властеле преко чије је области прелазио, да га признају за цара. Међутим, у томе углавном није успео, јер је највећи део властеле у овим крајевима остао уз Уроша, будући да је он био легитимни наследник свога оца, а друго, што је то било
непосредно после Душанове смрти када је још увек деловао ауторитет његовог реда и поретка.

Између Симеона и Уроша дошло је до сукоба код Скадра. Симеон је био сузбијен, и тиме изгубио могућност за остварење својих аспирација на целу српску државу.

Смрт познатог Душановог војсковође и намесника Тесалије ћесара Прељуба, у пролеће 1356, користе Византинци. Тако је потомак старих епирских господара деспот Нићифор II Орсини сакупио доста војске и бродова и њима допловио до Тесалије. Њу освоји прогнавши отуда ћесарицу Јерину (удову војсковође и ћесара Прељуба) са децом. Затим крену на Епир. Њега такође освоји користећи Симеонову заузетост на северу.

Потиснут на северу и уплашен Нићифоровим акцијама, Симеон покуша да се нагоди са Урошем уз посредништво Дубровника, који је добро стајао са Урошем. Тражио је од Уроша барем удеоништво у царевању.

На сабору у Скопљу, у априлу 1357. године, Урош је подржан и проглашен за цара, а осуђени поступци Урошевог стрица Симеона.

Симеону сада није преостало ништа друго већ да покуша да поврати изгубљене области. Користећи смрт деспота Нићифора II у бици против побуњених албанских племена код Ахелоја 1358. године, Симеон заузима његове области, Тесалију и Епир, и оснива своју државу.

Свесна да цар Урош није дорастао државничкој моћи свога оца, његова мајка, царица Јелена, узима и сама да влада простором Сера и Драме, са седиштем у Серу, добивши за ово пуну подршку тамошње српске и грчке властеле.

Њиховим примером кренула је још смелије српска властела. Најмоћнији од њих потиснуше ниже и слабије и колико су то могли приграбише од њих села и градове.

Српска властела верна цару Урошу сматрала се господарем свога подручја и називала себе "царским пријатељима и савезницима". У атмосфери поцепаности и несигурности ослабила је отпорна снага земље. Обласни господари понашали су се као мали владари. Као такви ковали су и свој новац, наплаћивали царине и лишавали цара његових права и прихода. Стање у земљи утицало је и на привреду, чији је успон осетно застао.

На северу, у Подунављу, Угарска покушава да оствари своје освајачке планове према северним деловима ослабљене Србије. Угарски краљ Лудовик I, пошто је претходно прибавио вазалство од српских властелина Растиславића у Браничеву, кренуо је 1359. године са великом војском на Србију и дубоко продро у Шумадију. Урош му је кренуо у сусрет са далеко мањом војском, јер већу није могао да прикупи. Недовољно вешт у њеном вођењу претрпео је пораз на отвореном пољу. Крећући се даље кроз шумовите пределе Рудника, мађарска војска је наилазила на све већи отпор. Оставши без хране коју је народ склањао у шуме и забита места заједно са стоком, морала је да обустави даље напредовање и повуче се.

После овога на северним границама Србије завладао је мир, уз губљење области Браничева којима су опет управљали Растиславићи, као угарски вазали.

Тако се већ 1359. године Српско Царство осетно смањило. На северу је изгубљено Браничево и Кучево, на југу Епир и Тесалија и Серска област царице Јелене.

Царица Јелена је владала у Серској области све до 1365. године, уз помоћ српских и грчких властелина и саветника. Она се највише ослањала на Угљешу Мрњавчевића, млађег брата Вукашина Мрњавчевића, који је постао њен савладар, а касније добио и титулу деспота.

У подручју Конавала, па све до Подриња са Требињем, Гацком и Полимљем, владао је сродник и пријатељ цара Уроша, кнез Војислав Војиновић, који му је до краја живота остао веран и указивао му подршку.

Браћа Балшићи, Страцимир, Ђурађ и Балша, су од 1360. године господари Зете и не признају Душановог сина за владара.

Уз цара Уроша брзо избија на површину Вукашин Мрњавчевић, са братом Угљешом. Они су пореклом из Требиња, синови Мрњана, а били су поседници области око Прилепа и Сера. Најстарији Вукашинов син Марко био је кум цару Урошу, који се оженио 1360. године Аном, кћерком влашког кнеза Александра, као и писар код цара Уроша.

На ово су утицале и околности што је цар Урош, пред растућом турском опасношћу (они су 1361. године заузели Дидимотику, а 1363. године Адријанопољ, у који су пренели престоницу из Мале Азије), видевши у Вукашину доста чврсту руку, узео га за свог савладара и уздигао га средином 1365. године титулом краља.

Сходно византијским обичајима, који су владали и на српском царском двору, истовремено је Вукашиновом брату Угљеши призната титула деспота. Угљеша је ову титулу добио од Урошеве мајке, царице Јелене, од које је преузео Серску област.

Рашка властела овим избором није била задовољна, јер, како цар Урош није имао мушке деце, то се логички наметало да би и престо Србије једино могао припасти савладаревом сину Марку, чиме би била прекинута вишевековна традиција светородне немањићке династије.

Иако је био царев савладар, Вукашин је упорно настојао да прошири поседе Мрњавчевића у Македонији, па је због тога долазио у сукоб са неким властелинима, па и царем Урошем, којем су пристизале жалбе на њега.

После смрти кнеза Војислава Војиновића, његову област су делили удовица Гоислава и жупан Никола Алтомановић, син Војислављевог брата Алтомана. У ствари, жупан Никола је био стварни наследник поседа стрица, јер се кнегиња Гоислава више задовољавала поседовањем само обалног дела тог наслеђа. Чак јој је и цар Урош у два маха препустио и владарски трибут од Дубровника. Она је Горњу Зету мирно препустила Балшићима. Њу је коначно потиснуо жупан Никола 1368. године. Он је тражио од Дубровника Стон и Пељешац. Пред том опасношћу Дубровчани су успели да придобију властелина Санка Милтеновића и покушај жупана Николе није уродио плодом. Он врло брзо долази у сукоб са господарима суседних области. Краљ Вукашин са сином Марком и браћом Балшићима напали су га на Косову 1369. године и притом му је Санко Милтеновић привремено одузео Конавле.

Кнез Лазар Хребељановић се повукао из царске дворске службе, већ постављањем Вукашина за краља савладара, задржавајући се око Прилепца код Новог Брда. После пораза Николе на Косову 1369. године, почиње Лазаров успон. Он је Николи 1370. године преотео Рудник, важан рударски центар.

Главна брига царице Јелене, док је била на власти у Серској области, а после њеног повлачења у манастир Угљеше Мрњавчевића, била је сузбијање све експанзивнијих Турака, који су већ били преотели градове западно од византијске престонице. Тако су Турци, поред Дидимотике и Адријанопоља, заузели и Филипопољ. У Адријанопољ (Једрене) су пренели своју престоницу и вршили брзу колонизацију Тракије. Од Византијског царства остали су само Цариград са ближом околином, Солун и Пелопонез.

Поред овога од Турака су били све угроженији српска држава и Трновска Бугарска, али због постојећег стања у њима нису ништа озбиљније предузимали да заједно са Византијом и евентуалним савезницима стану на пут турској експанзији.

Византијски цар Јован V Палеолог је молио папу, Млетачку републику и Угарску да му пруже помоћ, али је све то било узалуд јер разједињена Европа, и сама у међусобном трвењу, још увек није била свесна турске опасности, ни спремна да се озбиљније ангажује на њиховом сузбијању.

Својим смелим упадима турски одреди су продирали даље на север у родопску област, а преко ње скретали и у Серску област и према Атосу, где су се налазили богати светогорски манастири.

Деспот Угљеша улагао је велике напоре и у прво време успешно сузбијао све турске продоре. Упоредо са овим слао је своја посланства византијским и бугарским владарима ради договора о заједничким акцијама против Турака. Међутим, када је видео потпуну византијску немоћ, он је, дочекујући турске одреде и прогонећи их на исток, у исто време све више продирао у слабо брањене области Византије (њима је и завладао), проширујући границе своје области.

Деспот Угљеша се доста дуго успешно носио са Турцима, благодарећи прилично бројној војсци коју је могао да окупи и добро наоружа средствима из богате Серске области (плодне долине око река, рудна богатства, ковница златног и сребрног новца, развијено занатство и трговина).

Међутим, Турци су све више јачали и утврдивши се у Једренима, слали све веће одреде према Трновској Бугарској и Серској области. Увидевши да им се у догледно време неће моћи успешније супротставити, деспот Угљеша је и даље улагао напоре да се повеже са византијским и бугарским дворовима, ради стварања заједничког фронта према Турцима.

Што се тиче војне сарадње, Цариград је избегавао да се на то обавезује јер је, и поред Угљешиног успешног отпора Турцима, сумњао у моћ разједињене српске државе. Више се уздао у богати Запад (Млетачка република, Ђенова, Угарска, Француска), куда је узалудно слао своје делегације тражећи новац и војну помоћ.

Нови цар Трновске Бугарске Шишман, и поред честих упада турске војске на подручје његове државе, осећајући немоћ, није био за то да се замера султану Мурату, који је тада био на власти, односно, да заједно са Србима и Византијом води борбу против Турака. Надао се да ће са њима успоставити неки уговорни однос (ускоро је успоставио вазални однос), али је за сваки случај предузимао војне припреме и додатно утврђивао своју престоницу Трново.

Видевши да од заједничке акције Срба, Бугара и Византинаца нема ништа, деспот Угљеша, који је, по повлачењу царице Јелене у манастир, самостално владао у Серској области, одлучи се да позове у помоћ брата Вукашина, са чијом се облашћу граничио на Вардару.

Када му је стигао позив брата Угљеше да заједно крену на Турке у јуну 1371. године, Вукашин се са сином Марком и Зетом Ђурђем Балшићем налазио с војском под Скадром. Намеравао је да одатле крене против жупана Николе Алтомановића. Угљеша је са братом хтео да изненади Турке и нападне их у самој њиховој престоници Једренима, у одсуству султана Мурата, који је тих дана са делом турске војске која се налазила у Европи отишао на ратни поход у Малу Азију.

Добивши братовљев позив, Вукашин је одустао од планиране акције на Николу Алтомановића и са свом прикупљеном војском кренуо ка Серу.

Без икаквих већих припрема и претходног договора, Вукашин и Угљеша кренули су да истерају Турке из Европе. Успели су да дубоко продру на турску територију и приближе се њиховој престоници Једренима, где су код Черноменских лугова на десној обали реке Марице заноћили недовољно обезбеђени. Није било ни реда ни дисциплине. У српском табору било је и пијанчења.

Турци, који су пратили Вукашиново и Угљешино кретање, осмотрили су њихов смештај и, видевши лоше стање код њих, одлучили да у необично мрачној ноћи, док је беснела страховита олуја, припреме изненађење и нападну их.

Војска браће Мрњавчевића је у страшној ноћи између 25. и 26. септембра 1371. године чврсто спавала. Турци су у току ноћи извршили препад. Изненадни напад, у олуји, киши и мраку, збунио је Србе. У српском логору настала је страховита паника и расуло. Вукашин и Угљеша су погинули, а њихова војска поражена.

После погибије краља Вукашина, цар је његовом сину Марку доделио савладарство и краљевску титулу.

Последњих година живота цара Уроша престала је свака његова унутрашња делатност која се још осећала на почетку његове владавине. Након 1357. године нестају српски државни сабори у којима се одржавало јединство државе. Смрћу цара Уроша 4. децембра 1371. године нестала је и сенка централне власти која је још лебдела над већ осамостаљеним областима моћних феудалаца. Умро је потпуно напуштен и заборављен.

Урош је сахрањен крај дворца у Неродимљу, где је и преминуо.

Због његовог мученичког живота, Српска црква га је прогласила за светитеља.

Слави се 15. децембра.

Мошти цара Уроша лежале су у земљи све до краја XVI века, када су извађене, стављене у орахов ковчег и положене у цркви манастира Успења Пресвете Богородице у Неродимљу. Његове мошти су одавде пренете 1705. године у фрушкогорски манастир Јазак.

"Житије цара Уроша" написао је, 1642. године, патријарх Пајсије Јањевац. У њему се наводи да је Урош заједно са мајком Јеленом довршио Душанов манастир Матејче код Куманова и подигао цркву Свете Тројеручице у Скопљу. Он је исте године саставио и "Службу светом Урошу" у којој се Урош означава као мученик, многострадални и преблажени.