Izvor: Objava, 13.Dec.2020, 14:22

ЈОСИФ РАЈАЧИЋ

Јосиф Рајачић био је архимандрит гомирски, епископ шибенски и вршачки, митрополит карловачки и патријарх српски, заслужан за стварање Српске Војводине и подизање Карловачке митрополије на ранг патријаршије.

Рођен је 20. јула 1785. у Лучанима код Бриња (Лика) од оца Луке, свештеника, и мајке Василије, рођене Чудић. Његово световно име је Илија. Породица Јосифа Рајачића доселила се на подручје северозападне Лике крајем XVII века, када је кнез Рајак довео мноштво народa из Босне на подручје између Бриња, Оточца и Сења. У Брињу је похађао немачку школу, гимназију у Карловцима а у Сегедину је код пијариста студирао и завршио прву и другу годину филозофије. Студије је наставио у Бечу, где је изучавао правне науке, латински језик и лепу уметност. Када су се Французи у рату с Аустријом 1809. приближили Бечу, Рајачић је ступио у ђачки батаљон.

По завршетку рата, његов родни крај је био у саставу француских Илирских провинција, те је он одбио да се стави у њихову службу и одлучио је да служи свом народу, па се због прекинутих студија ставио на располагање свом надлежном, горњокарловачком владици Мојсију Миоковићу, који га је замонашио 10. априла 1810. године у манастиру Гомирју. Већ идуће године је постао архимандрит манастира Гомирје у Горњокарловачкој епархији, а 1822. је именован за администратора Пакрачке епархије. Године 1829. је наименован за епископа Далматинске епархије. У Карловцима га је 24. јуна 1829. посветио митрополит карловачки Стефан Стратимировић. На месту епископа далматинског остао је до 1833. године. Чим је пристигао у Шибеник, отворио је Клирикалну школу (богословију), а ускоро је сличну школу основао и у Дубровнику. Посебно се борио против покушаја унијаћења Срба у Далмацији. Није подлегао притиску да се лица која су прешла на унију бришу из православних матичних књига, јер је знао да то нису учинили добре воље него под притиском.

Због одлучног става против унијаћења, одлуком Дворске канцеларије премештен је 1833. за епископа вршачког. Након смрти митрополита Стефана Станковића у августу 1842. биран је нови митрополит карловачки на Народно-црквеном сабору. Јосиф Рајачић је добио велику већину, али двојица епископа нису хтели да одустану од своје кандидатуре и да уваже националне и верске интересе - њима је лични интерес био испред општег - тако да одлука није могла бити једногласна. Царски комесар је саопштио да ће цар лично именовати новог митрополита уколико се сабор не сложи око једног кандидата. Први пут у историји Карловачке митрополије цар је тада именовао митрополита, управо Јосифа Рајачића 1842. Рајачић се у то време истакнуо у Горњем дому Пожунске дијете својим значајним говором. У њему је истакнуо како је српски народ, унаточ свим привилегијама које је добио од Леополда I, Јосипа I, Карла VI и Марије Терезије остао у подређеном положају.

У време када је постао митрополит дошло је до заоштравања односа између бечког двора и Мађара, као и Јужних Словена и Мађара у Аустријском царству. Поводом револуционарних гибања 1848. године, Рајачић је у мају те године у Карловцима сазвао народни сабор, тзв. Мајску скупштину. На тој скупштини по први пут, после пропасти српске државе и пада под туђинску власт, окупили су се представници 175 општина Карловачке, Бачке, Будимске, Вршачке, Горњокарловачке, Пакрачке и Темишварске епархије и представници из Србије. На њој је митрополит Рајачић изабран за патријарха српске православне цркве у Аустрији, а Стеван Шупљикац из Огулинске регименте за војводу. На Мајској скупштини донесени су следечи закључци:

1. Српски народ је "политично слободан и независан под Домом аустријским и обштом Круном угарском"
2. Проглашава се "Србска Војводина" у коју улазе "Срем с Границом, Барања, Бачка с Бечејским дистриктом и Шајкашким баталионом и Банат с Границом и Дистриктом Кикиндским"
3. Српска Војводина ступа у "политични савез... на темељу слободе и савршене једнакости" с Хрватском
4. Ствара се стални Народни одбор као извршни орган Народног сабора (Скупштине) и именују се његови чланови
5. Признаје се "влашка народна самосталност"
6. Одређује се одбор који ће закључке Скупштине изнети пред владара и Хрватски сабор
7. Одлучује се да се посебна делегација упути на словенски конгрес у Праг

Рајачић је тражио начин да избегне војни сукоб с Мађарима и предузимао је дипломатске кораке и покушавао договором да реши проблеме те је због тога, као и због одобрења одлука Мајске скупштине, отишао цару Фердинанду у Беч. Током његовог одсуства Мађари су брутално напали Карловце. Од тренутка када је бечки двор ступио у отворени сукоб са мађарским револуционарима, патријарх Рајачић је заузео конзервативан став и претворио српски покрет у браниоца бечког двора. Штитио је интересе Аустрије предузимањем ригорозних мера против револуционарног сељаштва у Војводини и тиме обезбеђивао феудални поредак на црквеним имањима.

Када је Мађарска револуција, уз помоћ руске војске, угушена, аустријски цар се Србима одужио за учешће у рату против Мађара тако што је у новембру 1849. године формирао нову круновину под називом Војводство Србија и Тамишки Банат које је обухватало подручје једног дела Бачке и Баната и два сремска среза - илочки и румски. Рајачић је постављен за комесара, и то је био исход српског покрета. Војводство Србија и Тамишки Банат укинуто је 1860. године, што је Рајачићу тешко пало па је тим поводом упутио свој протест цару. Цар је 1861. године својеручним писмом дозволио сазивање српског црквено-школског сабора у Карловцима (Благовештенски сабор). Задатак тога сабора је био да, после укидања Војводства Србије и Тамишког Баната, изложи услове под којима пристаје на поновно присаједињење ове покрајине Краљевини Угарској.

Међу неоспорним заслугама је улога коју је он имао као оснивач Српске Војводине, и то што је успео да се српски народ у Хабзбуршкој монархији назива својим именом а не "Раци" и "Власи" како су Србе тада називали, те да његова црква буде призната а не "шизматична", "грконесједињена" и слично, него Српска православна црква. Такође, основао је српску цркву у Бечу и Трсту и тако Европу и Запад упознао са српским православљем. Увео је једнообразну литургију у храмове, исте одежде код свештенства и унифицирао српска црквена појања. Основао је архив, покренуо оснивање музеја и универзитета у Карловцима и увео протокол у свој двор. Основао је ботаничку башту, болницу, штампарију (Литографију) и још много тога. Изградио је многе школе, цркве и стипендирао велики број ђака и студената на тадашњим европским школама. Био је тајни саветник аустријског цара, али и велики пријатељ Србије и васколиког српског народа. Јосиф Рајачић је помагао просветни развој Срба у Аустрији. У време док је био карловачки митрополит отворено је много српских школа, помогао је да се гимназије у Карловцима и Новом Саду уздигну на ранг пуних гимназија. Такође је отворио патријаршијску библиотеку и штампарију у Карловцима. Покушао је да 1854. у Карловцима отвори универзитет, али у томе није успео.

Умро је у Карловцима 13. децембра 1861. године и сахрањен је у Саборној цркви.