Izvor: Objava, 11.Dec.2020, 08:48

ПРОТА МАТЕЈА НЕНАДОВИЋ

Прота Матеја Ненадовић био је војвода, државник, дипломата и писац. Рођен је 10. марта 1777. године у Бранковини, на западу Србије. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, кога су дахије међу првима убиле у сечи кнезова 1804. године, заједно са кнезом Илијом Бирчанином. Стриц му је био војвода Јаков Ненадовић.

У Србији у то време школа није било, па је своја прва знања Прота стицао из неког московског буквара. Тек касније, у Срему, код Игњата Сабова, ученог некадашњег ђака српске "мале гимназије" у Руми, он ће спознати колико му је знање било мало и непоуздано, толико да чак није умео честито ни читати. Са знањем које је стекао код сремских калуђера и попова у Купинову и Ашањи (црквено појање и знања неопходна за свештенички позив), он се 1793. враћа у Србију. Имао је шеснаест година кад је постао свештеник, а само неколико година касније и прота. За његовог поповања у младости неки старац, човек паметан и уважен, видећи га онако младог, рекао му је:

"Попо, послушај ме, нећеш се кајати! Ти си попа и где год дођеш људи ће се склонити да седнеш на прво место. Ако се једе, тебе ће прво нудити; ако се пије, тебе ће прво служити; а ако се говори, очекиваће да ти говориш први. Благо мени, једи колико ти је доста; говори свакад пошто чујеш шта говоре људи старији; а од пића, ма које да је, прве године поповања, не пиј дубље од првога прста; друге године попиј и два прста, треће три, а чак четврте попи и за четири прста, па пете некад можеш искапити чашу, тек и то гледај где ћеш, гледај зашто ћеш и гледај са ким ћеш!"

Прота је послушао овај наук и није се покајао.

По избијању буне на дахије 1804, са стрицем Јаковом организовао је устанак у западној Србији (Ваљевској и Шабачкој нахији), активно учествовао у борбама за ослобођење Ваљева и Шапца и опсади Београда.

Као дипломата први пут се огледао већ 1804. године предводећи устаничку делегацију упућену у Русију да издејствује помоћ. Путовао је са Јованом Протићем и Петром Чардаклијом. Отуда се вратио почетком 1805.

У Протиним "Мемоарима" има једна прича о томе шта је доживео када се враћао из Русије и свратио у Арад код чувеног српског добротвора Саве Текелије. Иако је ишао по мраку, киши и блатњавом арадском сокаку, када је стигао до Текелијине куће, овај га је хладно примио у предворју, правдајући се да су му у кући неки важни гости. Сава Текелија је био племић, богат човек и први Србин доктор права, а пред собом је видео једног младог попа, скромно обученог, у блатњавим чизмама. Прота Матеја се разочаран вратио у гостионицу где су били његови сапутници.

По повратку у Србију, Прота постаје поново ратник - учествује у освајању Карановца, Ужица (вapoши) и Смедерева.

Државничке способности испољио је радећи, са Божом Грујевићем, као један од малобројних писмених људи, на оснивању Правитељствујушчег совјета српског и на функцији првог председника Совјета (1805-1807).

Почетком 1806. Прота поново иде у дипломатску мисију у Беч како би набавио оружје и муницију за устанике и замолио за аустријско посредовање у Цариграду. Молба за посредовање била је упућена и руском посланику у Бечу. Исте године у Босни преговара с Турцима.

Као потомак чувене кнежевске породице и са стрицем Јаковом, који је попреко гледао на Карађорђа, он није могао да ужива безрезервно Вождово поверење, па га 1807. на месту председника Совјета замењује Младен Миловановић.

Ипак, 1810, после значајне победе код Лознице, Прота поново добија улогу преговарача, а од руског цара бива одликован златним крстом. Почетком следеће године, са стрицем Јаковом учествује на скупштини где је донесено седам уставних аката којим је уређена устаничка држава, а он бива именован за ваљевског војводу.

Од 11. јануара 1811. године, кад је постао војвода, па до краја устанка (1813), Прота Матеја Ненадовић био је командант једног сектора на граници према Босни. Тамо је отишао уместо стрица Јакова, који је позван у централну земаљску управу за попечитеља унутрашњих послова.

Несрећне 1813. године, као Карађорђев посланик, Прота преговара са Салих Хаџи-бегом сребреничким, а у лето, као главни заповедник на подручју од Лознице до ушћа Дрине у Саву, борио се до последњег дана устанка и био један од херојских бранилаца на легендарној Засавици.

Преласком у Аустрију, после слома устанка, суделовао је у свим договорима избеглих старешина и наставио дипломатску активност да би помогао Србији. Боравећи у Срему, помно је пратио збивања у Србији и у складу с тим предузимао потребне кораке. У време Бечког конгреса (1814-1815), догађаја где се решавала судбина Европе, па и Србије, отпутовао је у Беч да би руском цару предао молбу српских првака да узме у заштиту српски народ у Србији. До цара није успео да стигне, а цареви саветници и министри поручивали су Србима да стрпљиво чекају нека боља времена. Став Руса није обесхрабрио увек доследног Проту и он је упорно наставио да ради на придобијању наклоности министара других европских сила, савезница Русије (Аустрије, Пруске и Велике Британије) за решење српског питања.

Кад је 1815. избио Други српски устанак, Прота Матеја се придружио устаницима. Као искусан државник и дипломата дао је неизмеран допринос како у политичким тако и у војним питањима и, на крају, водио преговоре са Марашли Али-пашом којима је окончан Други српски устанак.

По завршетку устанка седам година је службовао на добробит Србије, а онда се разишао с кнезом Милошем и пао у немилост. Овај га је искључио из свих државничких послова и удаљио у Бранковину.

Прота је био ожењен Маријом, сестром Петра Молера, која је била кратког века, преминула је већ 1806, а помрла су им и деца. И Матеја се, мада је био прота, оженио и други пут, што није било дозвољено према црквеном канону.

Путујући једном из Шапца ка Крагујевцу, кнез Милош је свратио у Бранковину код проте Ненадовића, с намером да га поведе са собом ради неких народних послова.

Другог дана све је било спремно за пут, али не може да се пође јер сиромах Прота трчи од вајата до вајата, вичући:

"Та, врага, камо моја чарапа?"

"Шта је, забога, Прото?" пита кнез Милош.

"Ништа, господару! Нема ми једне чарапе, а ваља ми да је понесем на пут!"

Ужурбале се снахе и сва чељад, али нигде Протине чарапе.

"О, Прото!" рече кнез Милош "море, виђу ја шта теби треба. Али, ако само жив будем, оженићу ја тебе, па ће твоја обућа свако јутро бити сакупљена, а нећеш ти тако трчати из вајата у вајат да је тражиш."

"Не, побогу, господару! Зар не видиш браду?"

"Добро, Прото, добро! Упамти шта ти рече Милош!"

Пођу на пут и дођу у село Раниловић да преноће у кући неких Милићевића. Ту је остала удовица са двоје деце, млада, здрава и лепа жена. Милош упита свекра хоће ли је дати за Проту.

"А може л' то бити по закону?" упита свекар.

"Па ево проте Жујовића, видећемо може ли их венчати."

Свекар измени неколико речи са својом женом, ова са снахом, још буде мало разговора и договора, па рано ујутро људи виде да је Прота Матеја стао са младом пред "Јеванђеље" и крст, а пред њима прота Жујовић, обучен, готов да их венча. И венчање почне. Кад би да се обилази око стола, Прота чудећи се рече:

"Ала, шта учини човек од мене?!"

"Ала, да хоће то исто и од мене" дода прота Жујовић, који је такође био удовац.

Кнез је вратио Проту у службу, на место судије у Ваљевском суду и положај државног саветника. На том месту остао је до 1831. године кад је пензионисан. Тада се повукао у Бранковину и отворио основну школу у којој ће повремено и сам предавати. После дужег боловања, у завичајном миру, Прота почиње да пише своје познате и историјски изузетно вредне "Мемоаре". Пише их полако и у дужем временском периоду, зависно од расположења и прилика.

Искусни државник, одлучни противник Милошевог самовлашћа, није пристајао на ћутање нити се одрекао политике. Почетком 1839. изабран је за члана Државног савета, а следеће године је због сукоба са кнезом Михаилом прогнан из Србије. Одлази у Видин, па потом у Санкт Петербург и Цариград. Захваљујући заузимању руске владе код Михаила, и Прота се, као и неки други политички изгнаници, враћа у Србију 1841.

Свргавањем кнеза Михаила и доласком Александра Карађорђевића за кнеза Србије опет је ступио у државну службу и изабран за члана Државног савета. У Катанској буни, подигнутој да би се вратили Обреновићи, Прота се лично ангажује у сузбијању побуњеника. Избијањем европских револуција 1848/49. године Србима у јужној Угарској се указала прилика да се изборе за аутономију у оквиру Аустрије. У раду на том прворазредном националном задатку српски прваци из јужне Угарске о свему су се саветовали с Протом Матејом. Тако се неуморни државотворац нашао и у Карловцима, на Мајској скупштини (13-15. маја 1848) која је прогласила Српску Војводину.

Време је чинило своје и поодмакле године су почеле да претежу, па је увек рационални Прота затражио пензију, и септембра 1852, указом Александра Карађорђевића, повлачи се у мировину. Умро је у Ваљеву 11. децембра 1854. године. Сахрањен је у Бранковини уз највише почасти.

Од године 1804. живот Проте Матеје Ненадовића пун је промена. Осврћући се на своју прошлост, ево како је сам слика, кад је већ био ближе крају живота и када је започео писање сећања која је наменио својој деци. Протине "Мемоаре" објавио је његов син Љубомир Ненадовић. На самом почетку "Мемоара" Прота је записао:

"Као што многогодишњи 'раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле - осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи'; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и' из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји' уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. - То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати."