Izvor: Objava, 07.Dec.2020, 08:48

НАПАД НА ПЕРЛ ХАРБОР

Тридесетих година XX века односи између Јапана и Сједињених Америчких Држава постепено су се погоршавали. Јапан је 1931. године покорио Манџурију на северу Кине, а 1937. извршио инвазију на Кину. Јапански злочини у Кини изазвали су огорчење у САД, а страховања су порасла када је 1940, на почетку Другог светског рата, Јапан склопио пакт са Хитлеровом нацистичком Немачком и Мусолинијевом фашистичком Италијом. До краја следеће године Хитлерове, како се тада чинило незадрживе снаге прегазиле су целу Европу и почеле продор кроз Совјетски Савез. Велика Британија, додуше, није била покорена али је била присиљена да повуче своје трупе из Грчке и са Крита и тешко је ратовала у северној Африци. Осим тога била је суочена са подмуклим подморничким нападима на северном Атлантику па је била присиљена да ускрати обећано слање појачања у ратним бродовима, трупама и авијацији на Далеки исток. У међувремену, Јапан је окупирао француску Индокину (каснији Вијетнам) бацивши око на огромна богатства југоисточне Азије.

Озбиљност ситуације у свету вршила је огроман притисак на америчку спољну политику. У САД је, после страхота Првог светског рата, постојала широко распрострањена одбојност према уласку у још један светски рат. У ствари, постојало је чврсто уверење у предности изолационизма који је на сав глас заступао покрет "Америка на првом месту". Председник Франклин Делано Рузвелт је знао за снажно антиратно расположење због непрестаног убеђивања да земљу задржи ван рата, али је приватно био убеђен да су опстанак Велике Британије и обуздавање Јапана од виталног значаја за америчке интересе.

Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил су се први пут састали на мору августа 1941. и потписали Атлантску повељу, што је представљало увод да се јасно укаже на ратне циљеве савезника. Иако још увек неутралне, САД су се корак по корак приближавале самом учествовању у рату - пружајући заштиту бродовима на огромним пространствима Атлантског океана, а и стално растућим пошиљкама оружја у Велику Британију. На Далеком истоку, јапански режим је све више попримао особине милитаристичког, јер су расле могућности за даље јапанско ширење. Двадесет и шестог новембра 1941. амерички државни секретар Кордел Хал затражио је од Јапанаца да напусте Кину и Индокину. Како није било шансе да се Јапан приволи мирним путем на то, рат је постао неизбежним. Јапанци су такође дошли до истог закључка.

Седамнаестог октобра 1941. генерал Хидеки Тоџо постаје председник владе Јапана, и Американци су већ тада очекивали јапанску агресију негде на истоку. На Пацифику су се налазиле две америчке флоте - азијска стационирана на Филипинима, и пацифичка флота стационирана на хавајском острву Оаху, десетак километара од Хонолулуа, у великом ратном пристаништу и војној луци Перл Харбор, што значи бисер-лука. Октобра 1941. јапански генералштаб дао је коначно одобрење за план који је разрадио адмирал Исороку Јамамото, главнокомандујући јапанске комбиноване флоте, за изненадни напад на америчку пацифичку флоту у Перл Харбору. Стратешки циљ напада, који је требало да буде подржан истовременим нападом на Филипинима, био је да се уклони једна опасна поморска препрека на путу јапанских освајачких планова.

Двадесет и шестог новембра, велике јапанске снаге, окупљене око шест носача авиона, 23 пратећа брода и крстарећих подморница, кренуле су на извршење задатка. У зору 7. децембра јапанске снаге су биле око 320 km северно од Оахуа. Нешто пре осам сати ујутро недељну тишину Перл Харбора нарушила је бука прве групе јапанских авиона. Било их је 183. У Перл Харбору је било усидрено око 90 бродова. Главна мета напада јапанских јуришних авиона опремљених подводним бомбама и торпедима било је осам америчких ратних бродова, од којих је седам било поређано на навезу у доку Батлшип Роу. Они су представљали савршену мету која се није могла промашити. Сви бродови су погођени а три су потонула. Пола сата касније следио је други талас бомбардера. Густ дим са запаљених бродова и постројења на копну отежавао је проналажење циљева, а и противавионска ватра била је знатно јача, тако да су постигнути резултати били мањи, а губици већи у поређењу с првом групом. У 9 часова и 45 минута напад је завршен, а до 13 часова сви преостали јапански авиони вратили су се на носаче. У нападу на Перл Харбор Јапанци су, уз минималне губитке на својој страни, нанели тежак ударац пацифичкој флоти. Осим што су потопили и тешко или лакше оштетили 18 бојних бродова, јапански нападачи уништили су 188 америчких авиона, при чему је већина њих била приземљена и незаштићена. Само 4 америчка ловца успела су да полете, али су одмах оборени. Међутим, све је могло да буде и горе. Јапанци су имали у виду и три америчка носача авиона, али су они били ван Перл Харбора: "Sаrаtоgа" је био у домаћим водама, "Lеxingtоn" је био на путу за Мидвеј, а "Еntеrprisе" се враћао са Вејка.

На америчкој страни била су 2.403 погинула, док је 1.178 било рањено. Координирани напади на америчка постројења на Филипинима скоро да су збрисали тамошње ваздушне снаге, али је у центру пажње Американаца био напад на Перл Харбор. Председник Рузвелт је одмах добио одобрење Конгреса да објави рат Јапану, и неколико дана касније Немачка и Италија су испуниле обавезу према своме савезнику објављујући рат САД. Четири дана после напада на Перл Харбор, Сједињене Америчке Државе су ушле у светски рат на два фронта - против Немачке и Италије на европском и северноафричком ратишту и против Јапана на Пацифику.
Напад на Перл Харбор представљао је катастрофално погрешан јапански прорачун. Њиме су САД буквално натеране да се укључе у Други светски рат, што је у знатној мери допринело поразу сила Осовине.