Izvor: Objava, 05.Dec.2020, 19:56

ОДЕВАЊЕ ВОЂА ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА

Први српски устанак 1804-1813. године, национално-ослободилачка и антифеудална оружана борба српског народа против турске власти, донео је Србима новине и у одевању. У Србији тога времена све више се осећа утицај Европе и потреба да се, бар старешине устанка, ослободе не само турских обичаја, него и начина одевања. То посебно долази до изражаја након ослобођења Београда 1807. године.

Дотад су се старешине Првог српског устанка одевале углавном варошки, а у варошима су до Устанка готово искључиво живели Турци. Тако је, на пример, Миленко Стојковић носио капу кришкару или дињару,
ћурак и димије. Међутим, у исто време јавља се и друга ношња, све више подложна утицају Запада.

Тако долама, дугачко одело старешина, добија високу јаку какву у то доба носе у европским војскама, а испод врата је обавијена црна марама. Хајдук Вељко примио је тај обичај од руских официра, а Карађорђе носи мараму око врата још од 1806. године. Алекса Ненадовић, својевремено официр у фрајкорима (српским добровољачким одредима у аустријској војсци), страдао у сечи кнезова, такође је уз народно одело носио мараму што је недвосмислен утицај ондашњег српског суседа с леве обале Саве и Дунава још пре Устанка.

У једном аустријском извештају забележено је да ће Карађорђе и главне старешине Устанка скинути народно одело и обући руске униформе. То се није догодило. Најранији Карађорђев портрет настао је 1806. године и по њему је, две године доцније, Кристијан Готфрид Хајнрих Гајслер, цртач из Лајпцига, урадио бакрорез. Вођа Устанка приказан је ту с фесом конусног облика, кратким црвеним зубуном, тамноплавом памуклијом и чакширама, те црвеним гајтанима на грудима а слично је одевен и српски старешина на истом бакрорезу.

Петар Јокић, Карађорђева десна рука и буљубаша његових момака, каже да је Карађорђе носио одело као други сељаци, на глави шубару под којом је често био фес, на ногама опанке или чизме, затим сељачку кошуљу, јелек, чакшире, појас с листовима и пиштољима, а поврх свега велики реснати гуњ. Карађорђе је једноставно обучен и на цртежу француског сликара Жан-Франсоа Робера, рађеном 1808. године у Београду: кратак ћурак, прслук закопчан ситним петљама, појас с ножем и пиштољима, а дуга коса му је уплетена у перчин и напред високо зачешљана.

Из 1813. године потиче инвентар Карађорђевих ствари које су пописале аустријске власти приликом његовог преласка у Срем. Педантне комшије тада нису пропустиле ни да попишу одећу његове жене и деце. Захваљујући том списку, може се закључити да је Карађорђева гардероба била прилично богата. Сем многобројних делова српске ношње, ту се налазило и једно црвено мађарско одело, затим плаво козачко атаманско одело с црвеним испускама, а од капа чаков (висока капа).

У време Карађорђеве емиграције у Аустрији, урађен је 1814. године у Грацу један његов портрет. На њему је приказан у горепоменутој униформи козачког атамана без украса, с високом јаком и лентом преко груди.

Свечана долама Милоша Обреновића, коју је носио када је, по смрти свога брата Милана 1810. године, постао војвода руднички, била је од тамноцрвене чоје извезене златним сребром. У овој војводској долами је изишао у Такову 23. априла 1815. године да објави настављање борбе, односно почетак Другог српског устанка.