Izvor: Objava, 04.Dec.2020, 15:21

УЗУН МИРКО АПОСТОЛОВИЋ

УЗУН МИРКО АПОСТОЛОВИЋ

Узун Мирко Апостоловић био је јунак из првог и другог српског устанка. Родио се 1782. године у селу Смрдљиковцу у околини Рудника. Његови су родитељи дошли из Пипера (код Подгорице). Слободарски дух је наследио од деде Апостола и оца Петра, који су као добровољци погинули у аустријско-турском рату (1788-1791). Кад се аустријска војска повукла из Србије, пред Турцима се с мајком склонио у Срем. У Србију су се вратили после 1791. и настанили у селу Шопићу где је мајка ускоро умрла. По наговору стрине отишао је у Ваљево и служио код трговца Србина. Истовремено је уз комшију, терзију, помало учио занат.

После три године проведене у Ваљеву дошао је у Београд и ступио у службу мајстора, терзије Мехмеда, код кога је занат изучио до краја. Ћутљиви, пркосни дечак с временом је постао високи момак ретке лепоте и достојанственог понашања. Занат је тако добро савладао да је и дахији Аганлији извезао скупоцени ћурак.

Мајстор Мехмед је имао две младе и лепе кћери. Једна од њих се загледала у лепог и вредног момка и отац, тј. мајстор Мехмед понуди Мирку да се потурчи и тада ће га оженити својом кћерком и дати му велики део имања. Мирко није хтео да промени веру. Турци су му, док је био у Београду, због горостасног раста, дали надимак Узун (дуги, високи).

Кад је избио први српски устанак, Мирко је одлучио да следи судбину својих предака и прикључи се борби против Турака. Успео је да се извуче из Београда и ступио у одред Станоја Главаша. Тако је почела ратничка слава која ће Узун Мирка понети у легенду.

Истакао се у борбама са Турцима на Карановцу, где је и задобио прву рану са леве стране више чела.

Другу, мању рану задобио је у борбама на Смедереву, а трећу код освајања Београда 1806. године.

Пред ослобођење Београда, Мирко је већ био познат као истакнути јунак и буљубаша српске војске.

Највећи је подвиг извео са неустрашивим Кондом Бимбашом и неколико добровољаца кад су ушли у Београд, у борби прса у прса савладали турску стражу на Сава-капији и српској војсци омогућили заузеће града. Иако рањен, Узун Мирко се сетио свог мајстора Мехмеда и по уласку српске војске у Београд узео га у заштиту и даровао му дукат.

После освајања Београда као истакнути устанички старешина борио се на Дрини, Ужицу, Каменици, Јасици и Варваринском пољу.

Нико није могао да га победи у борби један на један, и многи су добро запамтили српског горостаса са оштрим јатаганом и пиштољем из којег као да није умео да промаши.

У току турске навале на Србију 1813. године нашао се на јужном фронту, где је рањен кроз кук, али је успео да пређе у Срем и стигне до Беча, где се дуго лечио.

До 1815. се потпуно опоравио и по избијању другог српског устанка борио се код Чачка и на Дубљу. Кнез Милош га је, кад се умирило, поставио за цариника у Вишњици код Београда. Сменом власти 1842. (збачен кнез Михаило), Узун Мирко је остао без посла, па се обратио Државном савету са захтевом за пензију. Саветници су га питали где су му документи о служби, на шта је одговорио: "Моји су документи мојих седам рана." Они му тада одреде прво 140, а после је то повишено на 300 дуката годишње.

За време друге владе кнеза Михаила, о педесетогодишњици другог српског устанка 1865. године одликован је орденом Таковског крста, који му је кнез лично прикачио на груди. Истовремено му је црногорски кнез Никола доделио златну медаљу Обилића. То су била највећа српска одличја.

Умро је у Београду као пензионер 2. децембра 1868. године. Сународници су му одали последњу почаст на београдском гробљу код цркве у Палилули.