Izvor: Objava, 03.Dec.2020, 11:09

БИТКА КОД АУСТЕРЛИЦА

У блиставом ђердану Наполеонових победа било је и значајнијих победа од оне извојеване 2. децембра 1805. године над руско-аустријском војском код Аустерлица, северно од Беча, на годишњицу његовог крунисања за француског цара, али ова битка је остала као симбол његовог ратног талента, надмоћног вођења и командовања, муњевитог реаговања на промену ситуације. Од десетине добијених битака, Наполеон Бонапарта је највећом и најснајнијом сматрао победу код Аустерлица. Била је то његова четрдесета победа. Он ју је увек звао "Сунце Аустерлица" и сећао се ње до краја живота.

Битка код Аустерлица је прва битка у рату који је против Наполеона 1805. године водила такозвана Трећа коалиција (Аустрија, Велика Британија, Русија, Напуљска краљевина и Шведска). Главна аустријска армија распоређена је, под командом надвојводе Карла, млађег брата аустријског цара Франца I, у северној Италији, али је Наполеон предузео главне операције северно од Алпа. Одуставши од своје највеће сањарије, инвазије Велике Британије, он са севера Француске води 200.000 ветерана Енглеске армије на исток, подељених у седам дивизија под командом најспособнијих команданата у савременој историји: Нејом, Мармоном, Давуом, Ожром, Султом, Ланом и Бернадотом. Са њима је пошао и Наполеонов зет Мира са коњицом и Бесијер са царском гардом од 10.000 људи. Они су прешли 200 миља за свега четрнаест дана, брже него што су Аустријанци и Руси претпостављали и имали времена да припреме своје одбране. Великим обухватним маневром Наполеон је, готово без боја, присилио на капитулацију аустријску армију под генералом Маком код јужнонемачког града Улма у октобру. Више од 20.000 аустријских војника је заробљено. Наредног месеца Наполеон је кренуо на Беч и заузео га такође скоро без боја. Руска армија под генералом Михаилом Иларионовичем Кутузовим, која је наступала у правцу запада, да би се спојила с Маком, стигла је до реке Ин. Обавештен о поразу Аустријанаца, Кутузов се брзо повлачи преко Дунава у Моравску, где се налазила главнина руске војске. Ту им се придружила и дивизија аустријске војске која је успела да избегне несрећу и друге неприлике.

До последњег часа је стари Кутузов, главнокомандујући савезничке војске, мислио да не треба заподенути битку док не пристигне део аустријске армије из Италије под надвојводом Карлом. Команду је преузео млади руски цар Александар I, набеђени велики војсковођа, са надутим аустријским генералима, уз одобравање аустријског цара Франца и младих руских официра, и одлучио да се битка прихвати по плану аустријског пуковника Вајротера, између Праценских висова, узвисина које се протежу око пет километара, високих до 300 m, с благим падинама, и села Аустерлица.

Не чекајући на аустријска појачања из Италије и Тирола, што је саветовао Кутузов, цар Александар се одлучио за напад. Основна идеја Вајротеровог плана била је да се Наполеон одсече од Беча опкољавањем француског десног крила и одбаци према пруској граници. Рачунали су на његову грчевиту одбрану положаја, без наде и намере за контранапад.

Савезници су са војском кренули за Брно 27. новембра. Напредовали су споро и код Аустерлица, удаљеног око 70 km, стижу тек пред ноћ 1. децембра.

Бонапарта је добио у времену и успео, усиљеним маршем, да се приближи Првом и Другом корпусу.

Одбрамбени распоред Француза, ширине око 4 километра, био је на десној обали речице Голдбах, јужно од пута Оломоуц - Брно, северно од рибњака код Телница. На десно крило поставио је три дивизије Четвртог корпуса, на лево три дивизије Петог корпуса. Десним крилом командује маршал Даву, а левим маршал Лан. Генерал Удино са гардом и гренадирима и маршал Мира са коњицом су резерва.

Осматрајући бочне покрете савезника од 29. новембра до 1. децембра, када се уверио да ће њихов главни удар ићи у правцу Працена и јужно, Бонапарта је донео одлуку да у току ноћи пребаци главне снаге, Први корпус, Четврти корпус, гарду, гренадире и коњицу, да би са њима, сутрадан, пробио центар савезника. Након тога је весело вечерао са својим официрима. Јео је своје омиљено јело - печене кромпире и црвени лук.

На ратном савету савезника Кутузов је и даље заступао своје мишљење, али су га цар Александар и његови љубимци готово исмејали говорећи му да заступа гледишта старовременска и застарела. Кутузов, који је био јако уморан, на крају је задремао и његово хркање je пратило читање плана који је презентовао Вајротер. План је на крају прихваћен. Пред битку је у руско-аустријском штабу било много оптимизма (у односу на Французе војска савезника је била већа, уз то аустријски генерали су добро познавали терен) и са потцењивањем се говорило о Наполеону. Многе су заварале успешне битке које је имао са Французима Кутузов приликом повлачења од Ина до главнине руске војске. Ту је предњачио цар Александар који је већ пред собом видео велику славу победника на бојноме пољу. Био је већ 1 час после поноћи кад су команданти корпуса примили коначне наредбе.

По Вајротеровом плану наступање савезника почиње у густој магли, 2. децембра у 5 часова и 30 минута. Прва, Друга и Трећа колона (Руси) и авангарда (Аустријанци) под руским генералом Буксхевденом нападају према Телницу и Соколницу. Команданти руских колона су генерали Докторов, Пшибишевски и Ланжерон, док аустријску авангарду предводи генерал Кинмајер. Четврта колона (Руси и Аустријанци) под заповедништвом двојице генерала, руског Милорадовића и аустријског Коловрата, наступала је од Праценских висова према Кобелницу. Код ове колоне су били Кутузов и цареви Александар и Франц. Руска коњаничка гарда, којом је заповедао велики кнез Константин, млађи брат цара Александра, била је у резерви.

Кутузов је оклевао да са Четвртом колоном напусти Праценске висове, схватајући колики је њихов значај. Али, око 9 часова стигао је цар Александар и наредио наступање што је Кутузов, иако невољко, морао послушати. Пета колона (аустријска коњица), под кнезом Лихтенштајном, наступала је јужно од пута Оломоуц - Брно.

На супротној страни, на високој осматрачници, мали Корзиканац је већ од 7 часова и 30 минута гледао херојску борбу Давуа на свом десном крилу са четири пута јачим непријатељем и савезничку Четврту колону која напушта Праценске висове. Пустио је да прође још сат крвавог, неравноправног сукоба Давуа и Буксхевдена. Само захваљујући неорганизованости савезника француско десно крило није разбијено.

У 8.30 часова наредио је центру под маршалима Султом и Бернадотом, распоређеном на дну кланца речице Голдбах и заклоњеном маглом, да крене у напад. Ситуација се муњевито развијала у режији великог мајстора. У 9 сати Четврти корпус Француза заузео је с лакоћом Праценске висове, забивши се попут клина између руско-аустријског левог крила и корпуса руске војске под кнезом Багратионом на десном крилу. У 11 - разбијена и изненађена савезничка Четврта колона повлачи се, по наређењу Александра I, за Аустерлиц. Сам цар Александар умало није погинуо, око њега је много куршума пролетело, у једноме моменту и његова свита се разбежала тако да се и он склањао, а у пратњи су му били само лекар, слуга и два козака. Пред свима се расплакао од страха, а онда и побегао. Једва се извукао да га не заробе, а то понижење он до краја живота није заборавио. Заробљавање је за длаку избегао и рањени Кутузов. Пробојем на Праценске висове битка је, у ствари, била решена.

Наполеонова гарда под вођством маршала Бесијера и Први корпус који предводи Бернадот газе руску коњаничку гарду предвођену великим кнезом Константином која је покушала контранапад и која у 15 часова такође бежи према Аустерлицу.

Александар I шаље наређење Буксхевдену да се повуче. На левом крилу Француза, заштићеном утврђеном узвисином Сантон (200 m надморске висине), маршал Лан до 11 часова у жестокој борби зауставља кнеза Багратиона коме су узалуд прискочили у помоћ аустријски коњаници кнеза Лихтенштајна.

У 11 часова Наполеон наређује Четвртом корпусу који је предводио Султ да удари у бок и позадину савезничке Друге колоне (Руси) на десном француском крилу, а одмах затим шаље у напад и гренадире и гарду. Маршал Лан добија наређење да, уз појачање коњаника маршала Мира, разбије изоловани Багратионов корпус. У 15 часова Багратион се повлачи према Аустерлицу.

Буксхевден, командант савезничке Прве, Друге и Треће колоне (Руси), тек око 13 часова наређује повлачење. Било је доцкан. Даву га напада с фронта, Султ из позадине. Како нису могли пронаћи неки излаз за бег према истоку, Руси су кренули ка југу према замрзнутим рибњацима. Пшибишевски са својом дивизијом и половина Ланжеронове дивизије положили су оружје. Буксхевден је с неколицином људи успео побећи према Аустерлицу. Генерал Докторов са својом колоном и остацима других заузео је положаје пред залеђеним рибњацима код Сатшана и Телница. Одолевао је око сат времена. Међутим, Наполеон је наредио да велика Султова батерија од двадесет пет топова код капелице светог Анте отвори ватру по леду на рибњацима. Под тежином људи и опреме и под ударцима топова, лед је пробијен, и око 2.000 руских војника нашло је смрт у леденим рибњацима.

У 17 часова француске трубе означиле су крај битке, која је трајала од зоре до мрака. Сунце у Аустерлицу је зашло: видело је Наполеонов тријумф у његовом походу на Европу. Спустила се хладна снежна ноћ. Након победе Наполеон је војсци упутио овај проглас: "Војници, вама ће бити довољно да кажете: ја сам учествовао у бици код Аустерлица, и одмах ће рећи - гле, јуначине".

Александар I и Франц I морали су побећи да спасу животе. Руски цар посматра бојиште на којем су савезници, бежећи, оставили на хиљаде својих рањеника препуштајући их великодушности победника, и плаче.

Савезници су на почетку битке располагали са 85.000 људи (74.000 Руса и 11.000 Аустријанаца). Од овог броја 15.000 људи је погинуло или рањено, а 20.000 заробљено. Савезници су изгубили и 42 заставе и 150 топова.

Французи су, од укупно 70.000 војника, имали 1.305 мртвих.

Због присуства три цара (аустријског, руског и француског) названа "битком три императора", Наполеонова блистава победа приморала је Франца I да, пошто је дошао к себи, два дана након битке (4. децембра) лично дође пред француску предстражу и затражи преговоре с Наполеоном о примирју те да склопи врло неповољан мир у Пожуну, уступајући Венецију Наполеону и привремено окончавши антифранцуску алијансу.