Izvor: Objava, 29.Nov.2020, 14:04

МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА

Владарка Марија Терезија родила се у Бечу 13. маја 1717. Била је најстарија кћи светог римског цара Карла VI а по Прагматичкој санкцији (1712, 1713, 1723) и његова наследница. Прагматичка санкција била је закон којим је Карло VI регулисао наслеђивање хабзбуршког престола по узору на Угарску и по коме наследник има првенство над наследницом; међутим, у случају да мушких наследника нема, престо наслеђује најближа владаочева сродница. Овим законом Карло VI је обезбедио престо кћери Марији Терезији, и она је по очевој смрти у октобру 1740. ступила на престо као надвојвоткиња Аустрије и краљица Угарске, Хрватске и Чешке. Удала се за лотариншког војводу Франца III. Успела је да он буде проглашен за цара Светог Римског Царства 1745. Она сама никад није крунисана као царица и ту титулу понела је искључиво као супруга цара и ништа више од тога.

Марија Терезија је најчешће портретисана жена свог времена, али не само због своје моћи. Била је веома лепа жена, посебно у младости. Пруски амбасадор на Бечком двору описује је као жену лепо обликованог лица, веселог израза, високог чела, плаве косе црвенкастог сјаја, великих светлоплавих очију. Међутим, он је такође рекао да - због бројних порођаја, а и гојазности - делује врло тромо.

Брак између Марије Терезије и Франца III требало је да обезбеди равнотежу моћи на европској политичкој сцени. Њих двоје добро су се познавали, још пре венчања 1736. јер је младожења дуго живео на Бечком двору. Унаточ његовим бројним и понижавајућим неверствима, када цар 1765. умире, Марија Терезија је у свом молитвенику записала: "Цар Франц Први, мој муж, умро је 18. августа у пола десет. Наш срећни брак је трајао 29 година, шест месеци и шест дана, 1.540 седмица, 10.781 дан, 258.774 сати."

Родила је много деце о којима се с љубављу бринула, међу њима и будуће владаоце Јосипа II и Леополда II који су јој били непосредни наследници и Марију Антоанету која се удала за француског краља Луја XVI.

Чим је Марија Терезија ступила на престо, пруски краљ Фридрих Велики је напао Шлезију, а изборни кнежеви Баварске и Саксоније позвали су се на право својих жена на хабзбуршко наслеђе. У лето 1741. Француска, Баварска и Шпанија образовале су савез против Аустрије, и у октобру слабо припремљена аустријска војска сукобила се са француско-баварским снагама у Чешкој и са Фридриховом војском у Шлезији. Почетак рата за аустријско наслеђе наговештавао је распадање хабзбуршке државе.

У овој тешкој ситуацији двадесетчетворогодишња Марија Терезија држала се храбро и одлучно. С круном св. Стефана на глави, представила је надвојводу Јосипа (свога најстаријег сина и наследника) угарском племству и упутила му драматичан позив на који се оно одазвало. Од непосредне важности било је то што је Фридрих Велики иступио из рата: није желео да његов савезник Француска уништи Аустрију и стекне превласт у Европи. Французи и Баварци били су истерани из Чешке, а Аустрија је стекла иницијативу. Криза је прошла: ратна срећа се преокренула када је Фридрих поново интервенисао (1744-1745) да осујети аустријску победу; међутим, опстанак Аустрије више није био угрожен.

Миром у Ахену (1748) Прагматичка санкција је призната и од других држава. Тај успех Марија Терезија је платила уступањем Шлезије свом највећем противнику, Фридриху. Он за њу остаје "чудовиште" и "бедан краљ". После мира, она је своју политику усмерила на то да се Пруској освети за пораз и поврати Шлезију. У току самог рата за аустријско наслеђе она би радије склопила мир са Француском како би се лакше супротставила Пруској. У томе ју је ометала њена савезница Велика Британија (која је једино била заинтересована за борбу против Француске) и заокупљеност Француза традиционалном антихабзбуршком политиком. После склапања мира Марија Терезија се озбиљно трудила да стекне пријатељство Француске.

Творац ове политике био је министар кнез Венцел фон Кауниц, истакнути дипломата своје генерације. На његов наговор, Марија Терезија закључила је савез са Француском и Русијом против Пруске, и узалудно је, водећи седмогодишњи рат (1756-1763), настојала да уништи пруску моћ.

Марија Терезија потајно се ипак дивила пруском краљу. Јер, делимично по узору на Прусе она на унутрашњем плану спроводи убрзану реорганизацију државне управе и покреће низ реформи које резултирају снажном централизацијом државног апарата. Утицај надвојводе Јосипа и министра Кауница, а потом и грофа Лудвига Хаугвица у реорганизацији државе је несумњив, но коначне одлуке доноси сама владарка руководећи се начелима просвећеног апсолутизма. Реформама приступа темељно и селективно. С тим у вези, Аустрија и Чешка, наследне хабзбуршке земље, биле су прве на нишану и тако су аустро-чешке установе рационализоване и обједињене (1749); са Угарском је поступала тактично. Марија Терезија је стекла поверење мађарских племића 1741. и задржала га дајући им повлаштен положај и поштујући њихове повластице. Целокупну унутрашњу политику водио је Државни савет, а централни одсек владе, Директоријум, управљао је администрацијом. Најпре је састављен ефикасан буџет, док су надлежности покрајинских сталежа углавном преузели краљевски чиновници, а нове војне реформе увео је краљичин син Јосип.

Аграрне реформе Марије Терезије биле су радикалније. Основна побуда за њихово увођење била је финансијске природе: сељак који је напорно радио за свог господара није стизао да своју земљу обрађује, тако да није био у стању да плаћа порез. Краљевска комисија приликом обиласка открила је праву сељачку беду која је код Марије Терезије побудила истинско човекољубље и једва су је убедили да сасвим не укине кметство. Максимално радно време било је уведено у наследним покрајинама у раздобљу од 1767-1778, и животни услови сељаштва су се побољшали. Пут којим је држава кренула видео се у њеном поступању са сељацима на крунској земљи; били су ослобођени ропских обавеза и постали су обични закупци. Земљопоседници нису пошли путем државе.

За разлику од своје прелепе кћери, жене француског краља Луја XVI, која је била окренута уживањима овоземаљског света и тако провела цео свој несретни живот, Марија Терезија је била изузетно побожна. Па ипак, отпочиње и реформе образовног система који је до тада био у рукама цркве. Године 1773. укинула је језуитски ред, сматрајући његов рад непродуктивним и назадним.

И Беч се мења: настају зграде берзе и Бургтеатар. Зидале су се многе велике и лепе куће. Целе улице добијале су нов, велелепан изглед. У то време отворена су за народ два велика парка, Аугартен и Пратер, где су до тада приступ имали само племићи. Изнад свега, Шенбрун се проширује и од ловачког замка се претвара у репрезентативну палату - постаје омиљени дворац владарке.

Марија Терезија је била ултракатоликиња, без имало разумевања за друге вере. Протестанти су били тлачени, прогањани у слабо насељене области Ердеља. Није имала милости ни према Јеврејима. Године 1744, четири године након ступања на престо, она је 20.000 Јевреја протерала из Чешке. Таква је била све до смрти.

Целог живота се борила против неморала и основала Суд невиности на којем је суђено проституткама, прељубницима, содомистима и хомосексуалцима. У зависности од тежине преступа, казна је могла да буде јавно шибање, прогонство или смртна казна. Притом, љубавници у њеном кревету нису морали да страхују од тог суда.

После смрти свог мужа Франца I од Хабзбурга и Лотарингије, Марија Терезија накратко размишља о повлачењу с трона, но ипак наставља да влада, помно пратећи пребрзе радикалне реформе које покреће њен син Јосип, и због којих је долазило до сукоба између мајке и сина. Опрез којим је Марија Терезија приступала реформама и њена обзирност и тактичност према привилегијама угарског племства и аутономној угарској управи сушта је супротност циљевима и методама престолонаследника Јосипа II; његове грубе и пребрзе реформе задиру у дотада неприкосновене привилегије угарског племства које се због тога отворено супротставља сину Марије Терезије. Но, на војном и спољнополитичком плану Марија Терезија даје сину одрешене руке, иако се она лично не слаже са Јосиповим учешћем у првој деоби Пољске (1772) и његовом окупацијом усред мира турске Буковине (1774) док његов покушај да анектира Баварску (1778-1779) само донекле подржава. "Осећам како ми се стид пење у лице... Ми продајемо нашу част и наш добри глас за опустошени делић Пољске!" узвикује она поводом прве деобе Пољске.


Марија Терезија умрла је у Бечу 29. новембра 1780. За њене владавине Аустрија доживљава крупне трансформације и, пре свега на економском плану, добија одлике савремене државе отворене за имплементацију најновијих достигнућа индустријске револуције. Ипак, модернизација и успон економске моћи Аустрије остали су и даље у сенци исто тако снажног напретка и јачања њеног северног суседа Пруске.