Izvor: Objava, 23.Nov.2020, 13:28

МАКСИМИЛИЈАН ВРХОВАЦ

Загребачки бискуп, политичар и народни добротвор Максимилијан Врховац родио се 23. новембра 1752. године у Карловцу. Био је син граничарског хусарског капетана Јосипа Алексија Врховца и Антоније Зника (потомкиње знамените хрватске породице). Основну школу завршио је у Карловцу, а гимназију похађао у Грацу. Када му је било 18 година, ступио је Врховац као кадет у царску војску, намеравајући се посветити војничком сталежу, у којем му је и отац служио. У то бурно време непрестаних ратова, кад су сви хрватски младићи тежили само за војничким животом и кад се свако, ко је само могао, од бољих породица посвећивао томе позиву, није чудо да се и млади Врховац, и сам војнички син, посветио томе позиву. Но даровити младић се брзо растао с војничким звањем и одабрао свештенички сталеж.

Као клирик је послан на Универзитет у Болоњи, на коме су се од давнина припремали за свештенички позив најдаровитији хрватски младићи, који су након завршеног школовања, обично као доктори теологије, били у семеништу, а касније и на Краљевској загребачкој академији, професори теологије и филозофије, с могућношћу да се временом уздигну до виших и највиших црквених достојанстава. Максимилијан Врховац је сјајно завршио своје студије у Болоњи и као доктор теологије се вратио у своју домовину. Своју прву мису одржао је 1. јануара 1776. године, у својој двадесет четвртој години. Одмах затим постављен је за подлектора загребачког семеништа и тамошњег професора реторике, а на Загребачкој академији за намесног професора религије.

Под владавином цара Јосипа II проведена је прва концентрација богословских семеништа у Хрватској и Славонији, па је тако 1785. године отворено Генерално семениште за богослове у Загребу, за чијег је ректора именован Врховац. Крајем исте године (14. децембра) постао је такође загребачки каноник.

Међутим, Врховац није дуго остао на месту ректора загребачког семеништа. Реформаторски планови цара Јосипа II подразумевали су још ужу централизацију богословских семеништа. Царском наредбом из 1786. године одређено је постојање само два семеништа за читаву Угарску и Хрватску, и то једно у Пешти а друго у Будиму. Углед загребачког ректора и каноника Врховца у свештеничком сталежу и у богословском ученом свету био је већ тада велик, па је он одмах у почетку изабран за првог ректора новооснованог централног теолошког семеништа у Пешти и за директора теолошког факултета тамошњег свеучилишта. Већ тада се слутило да је Врховац створен за веће задатке и више положаје. То се за кратко време и обистинило.

Трећег фебруара 1786. умро је загребачки бискуп Јосип Гаљуф и то место је стајало празно више од годину и по дана. Знало се да је учени ректор пештанског централног теолошког семеништа Врховац љубимац цара Јосипа, који је волео млађе а умом и вољом јаке прегаоце потпомагати и постављати на најважнија места.

Место загребачког бискупа свакако је спадало међу најважније у краљевини Хрватској, а у време цара Јосипа, који је уз остале државне реформе непрестано реформисао и црквено-верске односе према држави, било је оно од свих најважније. Цар Јосип запазио је у ректору Врховцу човека умног и енергичног, али уз то и прилично либералног, тако да је сматрао да може рачунати на њега у провођењу својих реформаторских планова. Као што ће се видети, та се очекивања неће испунити. У међувремену, Врховац је 21. августа 1787. именован за загребачког бискупа. Након што је из Рима стигла потврда тога именовања, посветио га је за бискупа примас Угарске у Пожуну 13. априла 1788, а 16. маја исте године сео је на своју бискупску столицу, у својој тридесет шестој години.

Бискуп Врховац почео је обављати своју високу дужност у веома критично време. У Угарској и Хрватској владало је тада опште незадовољство због централистичких реформи цара Јосипа, које су већим делом задирале у темеље старог сталешког устава. У Хрватској је становништво нарочито било огорчено због конскрипције, с којом је стајала у вези новоуведена контрибуција на основу поседовног катастра.

У то време у Хрватској је био бан и краљевски комесар гроф Фрањо Балаша, велики штићеник Бечког двора, који је послан у Хрватску са скоро неограниченим овлашћењима, да ту проводи цареве реформе. Краљевски комесар је то радио с неумољивом строгошћу, док је спасоносне савете, које му је дао умни владар у погледу ваљане управе у краљевини, потпуно занемарио. Управљајући Хрватском насилно, без Сабора и служећи се незаконитим средствима, изазвао је против себе племство и свештенство. Био је омражен тим више што је по вери био протестант. Незадовољници у Хрватској окупили су се око загребачког бискупа, који је такође дошао у сукоб с краљевским комесаром. То трвење потрајало је све до смрти цара Јосипа 20. фебруара 1790, а кад је након тога обустављен сав планирани реформаторски рад, кад је уставни свет у Угарској и Хрватској самопоуздано подигао главу, а у Хрватској раздраженост против краљевског комесара достигла највећи степен, овај је нашао за најпаметније да побегне из Хрватске.

Судбина краљевине Хрватске је одсад понајвише била у рукама бискупа Врховца. Без његовог знања није се ништа иоле важније могло догодити у краљевини. Свакако да се Врховчевом утицају понајвише има захвалити што је после грофа Балаше за хрватског бана именован гроф Иван Ердеди, чије је име у целом краљевству изазвало највећу радост, а није ни чудо, јер је пре њега било седам банова туђинаца, што је озлојеђивало хрватске племиће. И славни писац Матија Петар Катанчић поздравио је заносном песмом Ердедијево именовање за бана краљевине Далмације, Хрватске и Славоније.

Као реакција против германизаторских тенденција цара Јосипа II и као превентивно средство против понављања таквих настојања раширио се у то време у Угарској мађарски шовинизам. У Горњем дому Угарског сабора у Пожуну, бранећи хрватски језик, Врховац се одлучно одупро захтеву да службени латински језик у Хрватској буде замењен мађарским. У борби против мађаризације оснива 1794. године у Загребу штампарију у којој, осим књига, штампа календаре, прогласе и пригоднице на "илирском" језику.

У то време настадоше на западу Европе догађаји, који до темеља потресоше стари друштвени ред. Године 1792. у Француској је укинута монархија и проглашена република. Краљ Луј XVI је почетком 1793. године погубљен, а превратничке идеје из Француске попут бујице преплавише читаву Европу. Сталешкој премоћи најављена је борба на живот и смрт. Превратнички списи ширили су се међу народом, стварала тајна друштва, активна је била револуционарна пропаганда, штавише ковале су се и велике завере. Угарски опат Игњат Мартиновић, пореклом Србин, организовао је заверу којом је желео да подстакне демократску револуцију у Угарској. Круг његових присталица остао је ограничен, а између осталих настојао је да уплете у заверу и загребачког бискупа Врховца, што му ипак није пошло за руком. Двор је напокон ушао у траг тој опасној завери, те су организатор завере и четворица његових присталица од стране угарског краљевског суда осуђени на смрт и погубљени 1795. године на Генералској пољани под Будимом.

У то време запрети озбиљна опасност и бискупу Врховцу. Оклеветаше га да је био у савезу и договору с Мартиновићем, да је, по узору на револуционарну Француску, у Загребу дао уприличити свечаност "дрвету слободе", да шири превратничке списе итд. Врховцу ипак пође за руком оправдати себе и своје пријатеље од тих оптужби. Мартиновић, који се у Угарској упознао с Врховцем, заиста се дописивао с овим и хтео га је придобити за своје планове, но то настојање је, као што је већ речено, остало безуспешно. У време док је био под сумњом, бискуп је од стране једног моћног пријатеља у Бечу преко гласоноше био упозорен да је одређена преметачина у његовом двору. На ову вест, бискупов верни секретар, свештеник Мрак, сакупио је сва писма која би могла бити компромитујућа, те их у последњи час уништио. Неколико сати након тога дошли су истражитељи, предузели преметачину, али ништа нису нашли.

Кад је 1797. године, после пропасти Млетачке републике, Далмација припала Аустрији, Врховац је настојао да се сједини са Хрватском.

У време Наполеонових ратова, који су захтевали велике жртве од становништва Хрватске и Војне крајине, бискуп Врховац је обилним материјалним средствима потпомагао скупоцено снабдевање војске, чиме је стекао нарочиту благонаклоност двора. Године 1808. одликован је орденом реда светог Стефана, док је још 1792. године именован правим тајним дворским саветником.

Следећа, 1809. година била је година великог искушења за Аустрију. Она се сама, без савезника сама ухватила укоштац са корзиканским дивом. Подигнута је силна војска од 300.000 људи, која је требало да оперише на три стране: у Италији, Немачкој и Пољској. Хрвати су, под својим баном Игњатом Ђулаијем, који је након Ивана Ердедија засео на банску столицу (1806) били у северној Италији са надвојводом Јоханом, надвојвода Карло био је у Баварској, а у Галицији надвојвода Фердинанд д'Есте. Маршал Мармон продирао је из Далмације у Хрватску, у намери да се споји с француском војском у Италији.

Рат се заврши несретно за Аустрију, чију је војску Наполеон хаметице потукао код Ваграма. По одредбама мира, склопљеног у Шенбруну, паде под француску власт део Хрватске на десној обали Саве, почев од Јасеновца па до Јадранског мора. Хрватска је платила рачун својом територијом, ни питана ни саслушана. Као сви Хрвати, и бискуп Врховац био је веома огорчен овим поступком. Но није се дало ништа променити. Отцепљени део Хрватске повраћен је опет 1813. после Наполеоновог пораза у "бици народа" код Лајпцига, али на највеће изненађење и огорчење хрватског народа, није поново припојен Хрватској, него паде под аустријску управу. Гроф Саурау именован је краљевским намесником у Тrаnssаvаnumu, те је као такав позвао све тамошње хрватско племство да се састане у Карловцу и положи заклетву аустријском цару, да ће унапређивати "срећу аустријског царства".

Двадесет четвртог јула 1814. заиста се састало прекосавско хрватско племство у Карловцу, али су од њих 323 присутних само тројица (Деливук, Швабели и Љубић) прихватили предложену заклетву, док су је сви остали једнодушно одбили, изјавивши да не признају аустријске законе. Напротив, одлучили су да пошаљу краљу енергичну представку, да их одмах сједини с Хрватском. И сам бискуп Врховац, као црквени поглавар и у прекосавским крајевима био је од стране генерала Литермана позван у Карловац да положи аустријску заклетву. Бискупу је једва пошло за руком да се не мора одазвати том позиву. Морао се је пре тога обратити самом краљу c молбом да га поштеди срамоте да поново полаже заклетву верности. Тек 1822. године прекосавски део Хрватске поново је спојен с остатком земље, што се добрим делом може захвалити енергичном посредовању бискупа Врховца код двора, који није престајао истицати повреду нанесену хрватској краљевини.

Због својих великих заслуга, нарочито за услуге учињене војсци и двору за време Наполеонових ратова, Врховцу је подељено племство с придевком Ракитовечки и с краљевском донацијом. Године 1815. одликован је златним крстом за своје грађанске заслуге. Врховац је свеукупно бискуповао 40 година, учинивши многа добра дела домовини, престолу, бискупији и људском роду уопште. Овај истакнути Хрват доживео је мождани удар, од кога се више није опоравио. Умро је 16. децембра 1827. у седам сати увече у Загребу, у присуству читавог каптола и збора пребендара. Сахрањен је у светишту првостолне цркве.

Иако је за живота учинио многа добра дела и делио новчану помоћ, оставио је опоруком и након своје смрти велику суму новца у општекорисне и црквене сврхе. Тако је оставио катедрали 60.000 форинти, свештеничком убожишту 55.000 форинти, сиротишту за незбринуту децу у Загребу 54.522 форинте. За свога живота дао је о свом трошку саградити касарну у Новој Веси; 14.000 форинти положио је у име фондације за изградњу прве јавне болнице у Загребу. Истовремено сакупља старе књиге и рукописе, ствара богату библиотеку од више хиљада књига и поклања је Свеучилишној књижници у Загребу. Упознавање са мађарским народним препородом подстиче га на сличну акцију и у Хрватској. У "Позиву свећенству" из 1813. године подстиче на сакупљање народне књижевности, рукописа, књига, велича хрватски језик, те на тај начин постаје претеча илиризма. Такође, иницирао је изградњу Лујзијане, саобраћајнице између Карловца и Ријеке с огранцима за Бакар и Краљевицу. Истовремено је на бискупском поседу у Загребу уредио велики парк и предао га на јавно коришћење, који је у његову част назван "Максимир".

Строг у звању и служби, бискуп Врховац је иначе у друштвеном животу био веома веселе нарави. За његовим гостољубивим столом седело је сваки дан по више угледних гостију и пријатеља. Нарочити пријатељ био му је по своме особењаштву чувен зелински властелин Домјанић, који се једном приликом на колима која је вукло стотину волова, окићених клепетушама и звонцима, увезао у Загреб, да тражи одбеглу жену, па ју је и нашао међу гледаоцима, који су скочили к прозорима да виде то невиђено чудо. Од тога властелина Врховац је купио и добро Голубовец, у Загребу, које је с осталим иметком наследила његова сестра грофица Сермаж. Врховац је пасионирано волео карте. Када би му у игри понестало цекина, дао би сестри кључеве ормаpа и рекао: "Донеси ми још некај тих бедаков" (мислећи на цекине), чиме је јасно показивао да игра карте једино ради забаве. Иначе је целога живота био трезвен, разборит и разумно штедљив човек.

Врховац је од 1800. године до смрти водио "Дневник" ("Diаrium"), једну од најзначајнијих хрватских аутобиографија XIX века.