Izvor: Objava, 21.Nov.2020, 13:39

ЈОВАН РАЈИЋ

ЈОВАН РАЈИЋ

Историчар и књижевник Јован Рајић рођен је 21. новембра 1726. у Карловцима у сиромашној породици Раје Јанковића, Бугарина досељеног из Видина, који се оженио Српкињом. Јован је рано остао без оца и већ од младих година био је присиљен да се ослања на себе и свој рад. Имао је срећу да доспе у школу ђакона Петра Рајковића, који му је био не само учитељ, него и добротвор. Савладавши оно што је Рајковић пружао у својој школи, Рајић је постао помоћни учитељ и од 1738. до 1744. радио је с децом.

У узрасту осамнаестогодишњака, са препоруком и потврдом да је учио "граматику", одлази у Коморан, где наставља учење у језуитској гимназији. Осетивши се угрожен у своме православљу, убрзо је напушта и одлази 1745. године у протестантску средњу школу у Шопрону. Ту је провео у учењу пуних осам година, јер му није било признато оно што је раније учио. Као и у Коморану и овде се издржавао као инструктор подучавајући млађе ђаке. Из овог периода потичу и први трагови литерарног занимања: "Каноник", превод и препис настао 1749, и превод списа "Камен вере", урађен 1751. године.

С формално завршеним средњим школовањем Рајић се у лето 1753. упутио у Кијев, где је била Духовна академија, њему једина приступачна православна теолошка висока школа. Био је редовни ђак и одличан студент, добио је сведочанства о завршеним двогодишњим и трогодишњим студијама.

По завршетку студија вратио се у Угарску, где се преко зиме 1756/57. задржао у Коморану код српске породице Пешти, својих добротвора од раније. Стигавши после 13 година у Карловце, Рајић није нашао место ни у једној од три тамoшње школе. Убрзо напушта Карловце одазивајући се унутрашњем позиву да напише српску историју, што је сматрао за најпречу народну потребу. Посета историчару Ивану Томки Саском у Ђуру, од кога је добио концепт српске историје, који је касније ставио на почетак "Историје разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов", потврђује то опредељење, а даљи ток путовања открива да му је циљ био да сакупља изворе. Стигао је у Кијев и ту је одустао од намераваног путовања у Москву, коју је посетио по завршетку студија.

У Кијеву добија путни лист за Цариград и одлази у Јаши, где проводи неколико месеци радећи на историји. Преводи с немачког публицистички спис Казимира Фрескота, објављен првобитно на италијанском, зависан у великој мери од знатно старијег дела Мавра Орбинија (1601). Из Јашија је ишао копненим путем за Галац, а онда Дунавом и Црним морем за Цариград. У Цариграду му је боравак присилно скраћен због куге која је владала у граду. Одатле одлази на Свету Гору, где у сусрету са братством доживљује велико разочарање. Једини с којим може да комуницира је Пајсије Хиландарски, кога је наговорио да напише бугарску историју. Ипак је успео да у свеску, језгро будуће огромне "Историје", унесе велики део "Живота краљева и архиепископа српских", из хиландарског рукописа, затим "Летопис", изводе из повеља и неких других извора. Враћајући се копненим путем обогатио је своје исписе и у манастиру Дечани.

После тога путовања Рајић се скрасио у Карловцима и прихватио службу професора карловачке гимназије. Предавао је географију и реторику и за те предмете написао приручнике. Остао је до 1762. када је напустио Карловце и отишао у Темишвар на богати епископски двор владике Викентија Видака, где је подучавао подручне свештенике. Остао је само годину и по дана да би прешао у Нови Сад код владике Мојсија Путника 1764. године. Овде је, такође, подучавао свештенике на курсевима који су се одржавали при владичином двору. Остајало му је времена за рад на "Историји", којом је у то време опседнут. Завршио је рад на њој 1768. кад му је било 42 године. Користећи се ранијим списима (Ђорђе Бранковић, Павао Ритер-Витезовић, Мавро Орбини), Рајић је дао преглед најважнијих догађаја до 1766, с веома наглашеном просветитељском и васпитном тенденцијом.

Четири године касније Рајић је одлучио да се замонаши. Живео је и дотле монашки, без породице, предан учењу и поучавању, богословски образован и ревностан у усавршавању. Током неколико недеља заредом је пострижен (23. маја 1772), затим рукоположен за ђакона, изабран за игумана манастира Ковиља, произведен за архимандрита. Имао је тада 46 година. Ступање у монахе отворило је пут да му се нађе стално место и обезбеде одговарајући услови за живот. Убрзани поступак изазвао је незадовољство на митрополитовом двору у Карловцима али далеко горе је било то што је Рајић од самог почетка у рђавим односима са братством манастира, којим је имао доживотно управљати. Уместо да унутар манастирских зидова нађе мир и погодну атмосферу за рад, он је запао у дугогодишње спорове, тужакања, био изложен простачком вређању, што му је загорчало живот. Подносио је оставку, одрицао се архимандритства, неко време га је био лишен. Он је као јеромонах провео 29 година, од чега су последњих 11 биле утолико лакше што је тада имао подршку и поштовање митрополита Стефана Стратимировића, којега је раније поучавао теологији.
Сам Рајић се жалио на своју околину, њену неукост, завидљивост, али треба истакнути чињеницу да су тим честим и бројним сукобима, трајним трвењима с околином, доприносиле и неке карактерне црте Рајићеве, које су са годинама постајале све изразитије. Он је и раније показивао неку врсту надмености због своје учености, уверење да он све најбоље зна, а у исто време је био стално незадовољан тиме што се његова вредност не признаје, што његов труд остаје ненаграђен, чак и у материјалном смислу.

То се у још већој мери показало у догађајима око "Малог катихизиса". Наиме, бечки двор је у оквиру својих настојања да јавно школство подвргне државном утицају, затражио од митрополита и Сабора да се изради катихизис са поукама и темељима православне вере за употребу у школама. Од Рајића се затражило да он то уради и он је у великој журби написао "Мали катихизис". Био је тада и касније озлојеђен што за свој рад није добио признање ни обећану новчану награду. Почео је тада рад на "Малом катихизису" сматрати за своје највеће дело. Ради осветљавања своје улоге написао је аутобиографски спис у коме је тврдио да је спасао цркву и народност, а у исто време говорио да нико други није могао то написати, чак да његови савременици нису били у стању разликовати католички и православни катихизис. Све је то било преувеличано и нереално, и довело је Рајића у нове сукобе са околином. У намери да истакне своју улогу он је умањивао и оцрњивао друге.

У монашким годинама бавио се махом теолошким и поучним текстовима. На повратак бављењу историјом подстакао је Рајића митрополит Стратимировић. Он му је дао да са немачког преведе и прилагоди историју Србије, Босне и Херцеговине, коју је написао Лудвиг Албрехт Гебхарди у оквиру велике светске историје, покренуте у Великој Британији. У српском издању је прави аутор текста изостављен, а наведени су у наслову Гутри и Греј и други "учени Англези".

Чим је "Кратка историја Краљевстава Србије, Рашке, Босне и Раме" била штампана, митрополит Стратимировић је затражио од Рајића рукопис велике "Историје" како би га штампао. У међувремену је бечка штампарија Јозефа Курцбека дошла у посед Стефана Новаковића, пријатеља митрополитовог. Митрополит је дао упутство да се не мења ништа у рукопису, да се одустане од штампања уколико би цензура нешто мењала. Ипак није се држало сваке речи Рајићеве, вршене су редакцијске интервенције и промене, додата су "Прибавленија" - прилози у последњем, четвртом тому.

Рајић се и даље осећао прогоњен, носио се мишљу да се пресели у Карловце. Од литерарних активности највише се бавио прерадом трагедије о цару Урошу, коју је написао давно раније Емануел Козачински (штампана је 1798). Све више се бавио опорукама (прву је саставио пре но што ће се замонашити) и пописом имовине у којој је било много драгоцених књига. Разболео се у јесен 1801. и умро 22. децембра те године у манастиру Ковиљу, где је два дана касније сахрањен. Његову смрт митрополит Стратимировић прогласио је националном жалошћу.