Izvor: Objava, 17.Nov.2020, 17:39

ЉУБАВНИ ЖИВОТ КАТАРИНЕ ВЕЛИКЕ

Присутне даме нису успевале да прикрију подсмех кад су чуле речи видовитог каноника из Брунсвика. Гледајући у длан тринаестогодишњем девојчурку блиставих тамномодрих очију, он јој је рекао да види круну на њеној глави. Била је 1742. година и Софија Фредерика Августа фон Анхалт-Церпст, коју су одмила звали Фикхен или Фике, што значи смоквица, не много жељена прва кћи осиромашеног немачког кнеза Кристијана Августа и славољубиве мајке Јохане, ни за тренутак није посумњала да је видовњак можда погрешно протумачио линије на њеном длану.

Две године касније већ ће, на позив руске царице Јелисавете, бити на путу за Санкт Петербург. Кћи Петра Великог тражила је невесту за свог сестрића, будућег владара. Сан мале Фикхен да неће остати тек принцеза на зрну грашка почео је да се остварује.

Принцеза Софија, пре него што се поштено распаковала, кренула је у шетњу градом на Неви. И, готово пророчански, ништа је толико живо не интересује колико касарне гарде која је, у ноћи између 5. и 6. децембра 1741. године, пратила Јелисавету кад је од једногодишњег цара Ивана VI силом преузела престо свог оца. Наизглед девојачки наивно, она тражи од гардиста да јој покажу пут којим су стигли до Зимског дворца. Њихова прича је усхићује и све што јој причају она без грешке слаже у своје памћење.

Једно је сигурно: принцеза је стигла у Русију с намером да ту и остане. И то не само као бледуњава жена будућег руског самодршца. Нема још ни пуних петнаест година, али одмах схвата да мора, да би се допала царици, да би се наметнула достојанственицима, да би задобила наклоност малих и великих, постати Рускиња као да је рођена на том тлу.

Док њен будући муж Петар изазива незадовољство сталним величањем свега што је пруско, она ревносно и убрзано учи руски језик и основе православља. Чак преклиње професоре да остану с њом и после времена предвиђеног за часове. А да би што боље савладала језик, устаје усред ноћи, у кошуљи и боса, узима свеске и напамет учи речи. И добија запаљење плућа. Живот јој је у опасности, али на двору више ни за кога није тајна да је млада Немица оболела зато што је ноћи проводила учећи руски.

И поред крајње изнемоглости, она и даље упорно извлачи корист из свега што види и чује. Често затвара очи и претвара се да спава не би ли чула разговоре дворских дама које је царица Јелисавета задужила да бдију над њом. Касније ће, сећајући се тог времена, записати: "Говориле су међу собом оно што им је било на души и од њих сам сазнала много тога."

Дан пре веридбе прећи ће из лутеранства у православље, 28. јуна 1744. године, и добити име Катарина, у спомен на Јелисаветину мајку, царицу Катарину I. Имену Катарина додаје се име оца "Алексејевна", што значи "кћерка Алексејева", а то је русификација (само приближна) имена "Август". Мала принцеза Фон Анхалт-Церпст постала је велика руска кнегиња. И док њен вереник, коме су тек прележане водене богиње изобличиле лице, време проводи заповедајући дрвеним војницима - чак осудивши на смрт пребијањем кичме и вешањем пацова који му је изгризао неколико важних солдата, за пример осталим пацовима - Катарина чита Цицеронов животопис, Плутарха и Монтескјеа. Саставља и књижевни оглед о себи, под насловом "Портрет петнаестогодишњег филозофа".

После венчања, 21. августа 1745. године, пролазе ноћи, недеље, године, а Катарина је и даље девица. И тако седам година брака. И то она која пише: "Моја је несрећа што моје срце ниједан сат не може бити задовољно без љубави". А зна да Русији, због свог положаја, мора да подари наследника. Како, кад је њен муж Петар, као последица алкохолизма, остао импотентан?

Прво љубавно искуство Катарина Алексејевна, доцнија Катарина Велика, доживела је у двадесет трећој години. Изабраник је био потомак једне од најстаријих и најплеменитијих породица у Русији - млади и привлачни Сергеј Салтиков, иначе коморник Катарине и Петра.

Катарина је трудна. Закратко. Побачај. Па још један. Царица Јелисавета тихо негодује. И онда, девет година након удаје, Катарина рађа сина, Павла Петровича, будућег цара Павла I. Мада сви знају да он није Петров син, престо је осигуран. Царица, али и Катарина, могу да одахну.

После Салтикова, у постељу јој стиже млади Станислав Август Поњатовски, потомак племићке породице Поњатовски из Пољске, три године млађи од ње. У време када је водила љубав са Станиславом, Катарина се састајала с њим два до три пута недељно, искрадајући се ноћу из дворца. Чим би приметио да се Катаринин муж Петар повукао у своју собу - после Катарининог порођаја спавали су одвојено - дворски забављач Лав Наришкин, који је имао приступа готово свуда, дошао би пред врата Катарининог апартмана и маукнуо као мачка. То је био уговорени знак. Обучена у мушко одело, Катарина је излазила на споредни излаз где је чекала кочија која ју је кроз уснули град одвозила до Наришкинове куће где је сачекивао Станислав. С њим ће родити кћи Ану која ће умрети као девојчица. И после разлаза остаће везани скоро целог живота, а она ће га чак поставити и за краља Пољске.

Љубав с Григоријем Орловим, другим по реду од петорице нераздвојне браће, младих гардијских официра познатих по тучама и двобојима, по лудој смелости и авантурама са женама, и те како ће утицати на њену судбину.

У тренутку кад, 5. јануара 1762. године, на Божић, умире царица Јелисавета I Руска и на престо ступа Јелисаветин сестрић као Петар III, Катарина је трудна с Григоријем Орловим. И уплашена скандалом који због тога може да избије. Иако је у шестом месецу, што вешто скрива хаљинама, не престаје да смишљено придобија јавно мњење. Поред одра почивше царице, у црнини, окупана сузама које су сви видели, утонула у молитву, проводи буквално шест недеља, колико је балзамовано царичино тело било изложено у свечаном салону Зимског дворца.

За то време нови цар кревељи се поред мртвачког сандука, побожно љуби прстен с ликом свог узора, пруског краља Фридриха II, и одмах прекида већ добијени рат с Прусима.

Катарина успева да се тајно породи, и то усред двора. Наиме, њен одани слуга Шкурин, кад је она осетила прве грчеве, јури према својој кућици у предграђу престонице и пали је. Зна да ће цар, иначе страсно заљубљен у пожаре, похитати да ужива у ватри. Тако је и било. У међувремену, новорођенче свој први крик пушта под покривачем од дабровог крзна у који га је затим умотала Шкуринова жена и однела га, да би га касније, неко време, неговала заједно са својом децом. Дете крштено као Алексеј постаће гроф Бобрински и биће оснивач једне од најзнаменитијих руских породица. Презиме Бобрински потекло је од руске речи "бобр" - дабар.

Цар Петар III, болесно везан за све што је пруско, поред многих својих лудости у јавности, смера да отера жену са двора и да се ожени љубавницом. У питању су дани. Али, уз Катарину су петорица браће Орлов који придобијају млађе гардијске официре, незадовољне наметнутом пруском дисциплином и чак пруским војничким униформама.

Свргнуће Петра III успешно је изведено 9. јула 1762. године. Уз помоћ своје браће Фјодора и Алексеја Орлова, Григорије је искористио тренутак када се цар налазио у дворцу Оранијенбаум, неколико километара даље од престонице, и у неколико пукова дигао узбуну објављујући да се Петар III више не признаје за цара и кличући заједно с војском "Живела наша маћушка Катарина!"

Почиње марш на Оранијенбаум, марш ка победи... или смрти. На челу гарде, на као снег белом коњу, јаше Катарина у зелено-белој униформи Преображенског пука украшеној азурном траком светога Андреја, коју носе сви руски владари. На глави јој је тамнозелени тророги шешир оивичен храстовим лишћем и пером, испод којег слободно пада кестењава коса. Крај ње јаше малена деветнаестогодишња кнегиња Катарина Дашкова, у униформи поручника гарде, па затим следи "врховни штаб": Орлови, кнез Фјодор Барјатински, а иза њих, одреди спремни на све за ову смелу и љупку јахачицу која је њихова нада и њихов вођа. Фанфаре одјекују. Занос ублажава озбиљност тренутка... Ипак, свако, на поласку, поставља исто питање: "Шта ли ради цар?"

Обавештен да се гарда побунила с царицом на челу, и да је "читав народ кренуо за њима", Петар III је потпуно изгубио главу. Најпре псује, да би одмах затим почео да плаче; најпре наређује да се убије његова супруга, да би одмах затим издиктирао писмо којим јој нуди да поделе власт. Најзад се одлучује да обуче униформу и да се са онима који су му остали верни бродићима пребаци до Кронштата, одакле ће се обратити народу. Око један после поноћи, попевши се на мост, Петар III је заурлао: "Ја сам цар!" Одговорили су му морнари и војници окупљени на обали: "Нема више цара! Живела царица Катарина II!"

Тако, после само пола године царевања, Петар III остаје без престола, ускоро и без главе. Немачка принцеза постала је руска царица, Катарина II. Видовњак из Брунсвика био је у праву.

Још много година трајаће Катаринина љубав с Григоријем Орловим, а затим је у ложницу њеног величанства угалопирао гиздави коњички официр Александар Васиљчиков. Лепог је лица и снажног тела, али ограничене памети. Њему је двадесет осам, њој су четрдесет три године. Усељава се у одаје Григорија Орлова и бива обасут мноштвом поклона, али и титула. Царица, међутим, још увек држи и до умних способности својих "миљеника".

У врту "Семирамиде Севера", како је из милоште зове њен обожавалац Волтер и на Западу најбољи пропагандиста њеног живота и дела, почиње да цвета звезда дивљашног, сировог, плахог, робусног и неотесаног, али храброг и за жене на чудан начин привлачног официра Григорија Потемкина. Потемкини су били пољског порекла, припадници ситног племства. С њим се, први пут у животу, препушта слободној, страственој и несебичној љубави која обогаћује. Царица заборавља свој положај и моћ да би бринула о расположењу љубавника. Занета својом страшћу она је отишла толико далеко да је пред крај 1774. године пристала на тајно венчање са Потемкином. Њој је 45 година, седам више него њему.

Ипак, проћи ће само две године и још једном ће се показати да Катарина не уме и не може бити стална у љубави. Потемкин је приметио да је она бацила око на младог и згодног Малоруса Петра Завадовског, али се он одлучио за другу тактику. Никакве драме, никакве љубоморне сцене, мучна објашњавања. Једноставно, Потемкин је одлучио да убудуће он снабдева царицу љубавницима и да тај свој труд добро наплаћује! Завадовском је своје дворске апартмане уступио за сто хиљада рубаља! Мада ће остати кратко, неће остати кратак: царичин, односно државни буџет олакшаће за милион и триста хиљада рубаља.

Што се поклона тиче, нешто боље ће проћи Симеон Зорић, красан тридесетдвогодишњак коме је лепо пристајала хусарска униформа и кога су дворске даме због његове лепоте назвале "Адонис". Царица га је већ после прве вечери наградила с 1.800 сељака који су му служили као кметови. Због свађе с Потемкином, умишљајући да је постао важнији од њега, умиљати Србин мора да оде. Био је озлојеђен, али је смирен доживотном рентом и поклоном од неколико добрих имања са још седам хиљада зависних сељака.

Спретан да задржи утицај на двору и код саме царице, пустахија Потемкин уме да буде и веома методичан. Кад запази младића који се допада и царици, изабраника позивају на двор, где га лекар Роџерсон, лични лекар њеног величанства, детаљно прегледа. Затим га доводе пред царичину интимну пријатељицу грофицу Брис која га испитује да би установила његову памет, културу и карактер. Тек онда га подвргава интимнијем испиту, да би одредила његове физичке могућности. Потом следи подробан извештај царици која, разуме се, има последњу реч.

У задовољавању ноћних захтева Катарине Велике, која на управљању Царством дневно проводи и преко петнаест сати, пристиже Иван Римски-Корсаков, заводљив хусарски наредник, потомак аристократске породице из Смоленска. Има двадесет три године, она је у четрдесет осмој. Њега је сменио још млађи, лепши и отменији Александар Лански.

Он, какав је и ред, постаје генерал, коморник, командант њеног пука оклопника, власник двораца, кметова, драгуља. Његова прерана смрт од дифтерије тешко ју је погодила.

Наслеђује га Александар Јермолов, тридесетједногодишњи "бели црнац", како су га звали због помало спљоштеног носа. Занет новим положајем државног миљеника, Јермолов је покушао да оцрни Потемкина у царичиним очима, оптужујући га за проневеру.

Апартман миљеника опет је празан. Огромна, сипљива, крезава, с видљивим траговима година, царица постаје већа избирачица него раније. Тек на крају пристаје на елегантног и расног гардијског официра Александра Мамонова, млађег од ње двадесет девет година. Због његове униформе га је звала господин Црвендаћ. Заједно су три године, после којих му даје благослов да се ожени младом лепотицом принцезом Дарјом Шчербатовом. Као свадбени дар младенци су од царице добили велико имање.

Последњи у низу Катарининих миљеника био је поручник Платон Зубов, који је у њен живот ушао кад му је било двадесет две године! Толико је њиме задовољна да овако пише Потемкину: "Вратила сам се у живот као мува која се укочила од хладноће". Начиниће га генералом, а његовог брата, Валеријана Зубова, који је и сам имао част приступа у царичину спаваћу собу, узеће у генералштаб. Претрпан титулама, одликовањима и имањима, био је уз њу и кад је, 17. новембра 1796. године, царица Катарина II Велика преминула у царском дворцу у Санкт Петербургу.

Катарина II Велика управљала је 34 године најпространијим царством планете. Мало је владарки у историји које би по доприносу својој земљи могле с њом да се упореде.