Izvor: Objava, 15.Nov.2020, 18:15

МАРИЈА АНТОАНЕТА

Француска краљица Марија Антоанета рођена је у Бечу 2. новембра 1755, око осам сати увече. Најмлађа кћерка чувене владарке Марије Терезије, из куће Хабзбург, мала Марија Антонија Јозефа Јохана, коју су сви звали само Антоанета, била је предодређена да и сама постане моћна владарка. Тако је и одгајана. У луксузу и раскоши, сваке врсте. Када је Француска хтела да учврсти савез са Аустријом, склопљен 1756, пронађен је одговарајући супруг у лику наследника француског престола дофена Луја Августа, унука краља Луја XV, а брак са кћерком из аустријске владајуће куће склопљен је на иницијативу моћног француског министра спољних послова, Шоазела.

Када је изабрана тек четрнаестогодишња Антоанета, на бечком двору су збуњено приметили да је образовање оне која је требало да постане француска краљица и господарица Версаја дотад било грубо запуштано. Покушали су да најочигледније мане отклоне интензивним курсом, утолико пре што је Версај важио за узор церемонијала и етикеције за све остале европске дворове. Али пропусти су остали. Антоанета, лепа и каприциозна, била је склона наглим променама расположења, површна и деконцентрисана. Само је музика привремено успевала да јој веже пажњу. Једном је музицирала с младим Моцартом.

У мају 1770, са непуних петнаест година, размажена девојка упознала се у Француској са само годину дана старијим дофеном, доброћудним али лењим и пуначким, и удала се за њега. Кокетна принцеза је тако наставила са лагодним начином живота као и на бечком двору. Пошто су дуже размишљање и дипломатска суптилност били туђи њеном карактеру, на француском двору нису је ни заволели ни ценили, није имала пријатеље ни децу. Изневерила је очекивања која су Французи имали од супруге свог будућег краља. Одбијала је да се повинује и владајућој моди на француском двору, па је уместо корсета и дугачких хаљина облачила кратке панталоне и капуте за јахање. Све што је чинила вртело се око њеног сопственог уског света, била је лакомислена и расипница. Марија Антоанета је робовала игри на срећу и народ је уопште није занимао.

Након смрти краља Луја XV, 1774, њен муж и она су крунисани за краља и краљицу Француске. Становништво је испрва било наклоњено младом пару. Међутим, покушај Марије Антоанете да, иако је као краљица имала ограничену власт, утиче на расподелу политичких функција, на пример да врати положај и углед раније смењеном министру Шоазелу, учинио ју је још неомиљенијом на двору, а пошто је максимално користила владарске привилегије, стекла је нове непријатеље. Сусрет с њом могао је да буде понижавајући. Ако не би проговорила прва, нико није смео да јој се обрати. Краљеве тетке ускоро су је због кршења етикете звале "l'Аutrichiеnnе" (Аустријанка). И народ се узнемирио. Нестрпљиво су чекали наследника. Посета цара Јосипа II, брата Марије Антоанете, Француској, 1777, помогла је да овај одлично испланиран и на најпомпезнији могући начин склопљен брак убрзо буде конзумиран. Наиме, Јосип II је успео да убеди младог краља, сада Луја XVI, коме је фимоза (појава да кожица не може да се превуче преко главића полнога уда) задавала бол приликом сваког полног чина, да се подвргне операцији. Такође, цар је својој сестри очитао буквицу, јер су живот на два најчувенија европска двора и окружење око ње били допринели да млада краљица изгуби сваки осећај за реалност. Надокнађујући оно што је пропуштала у брачном животу, упуштала се у љубавне везе с дворанима и фаворитима. Одевала се екстравагантно, а трошила је огромне количине новца пореских обвезника на забаве као што су балови под маскама без краљеве пратње, игре на срећу и живот у њеном малом дворцу за забаву, Малом Тријанону. Њени непријатељи нису пропуштали да исцрпно причају о томе. Због расипништва је постала омрзнута и зарадила још један надимак - "Мadаmе Déficitе" (Госпођа Дефицит).

После осам година брака, Марија Антоанета је најзад донела на свет дете. Али била је то кћерка. Тек 1781. родила је дофена, Луј-Жозефа Александра. Свима је лакнуло. Марија Антоанета је деци пружала много љубави. Онда је афера с огрлицом потресла њен углед, а не мање и монархије. Пронеле су се (лажне) гласине да је краљица била спремна да пружи љубавне услуге кардиналу Рохану да би дошла у посед скупоценог накита.

У међувремену, земља и држава тонули су све ниже. Француска је у другој половини XVIII века, мада једна од највећих, најмногољуднијих и најснажнијих европских земаља, која је за многе представљала само средиште културе и цивилизације, била у дубокој кризи, пре свега финансијској. Политичка моћ била је у рукама париске аристократије. У међувремену, сеоска аристократија наставила је да влада у стилу феудалних племића, изнуђујући, на средњовековни начин, порез од сељака. Ови људи били су веома сиромашни, а њихови методи обрађивања земље застарели. Незадовољство свих слојева француског друштва било је огромно. Чекао се само тренутак када ће народни бес прокључати.
Луј, који је био искрен човек с доста добрих карактерних особина, није имао снагу воље ни способности да спроведе неопходне реформе. Добронамерни потези, као што је поновно увођење парламента, постигли су ефекат супротан од онога којем је тежио и само су убрзали крај старог режима. Изабрани из редова племства и свештенства, посланици који су водили главну реч противили су се сваком ограничењу својих повластица. Као противник нових идеја, Марија Антоанета охрабривала је Луја да игнорише савете својих либералнијих министара, као што су били министар финансија Тирго, а касније и банкар Некер.

У недоумици шта да чини, краљ је коначно 1. маја 1789. сазвао Скупштину државних сталежа, скуп племства, свештенства и грађана. Та установа није заседала од 1614. Била је то Лујева најава капитулације као апсолутног владара. Међутим, ни он ни његови саветници нису увидели какве су се опасности у међувремену надвиле над њих. Једна нова сила стајала је у приправности да се дочепа власти. Трећи сталеж, средња класа, одавно је имала такву тежину у привреди и друштву да је хтела да суделује и у управљању земљом. Када је почело заседање Скупштине државних сталежа, брзо је постало јасно да се племство и црква противе губитку привилегија, а камоли подели власти. У новом тренутку затишја - процедурална питања су омела наставак, а краљ није могао да се одлучи - посланици трећег сталежа су се 17. јуна прогласили Народном скупштином. Прикључили су им се либерални племићи, као и, два дана касније, већина посланика из редова свештенства. Ови људи су се 20. јуна на тениском игралишту у Версају зарекли да се неће разићи док Француска не добије устав. Луј је био спреман на уступке, али је одбио да призна једнакост свих и да укине племство. Када се затим пронела вест да је Некер отпуштен, 14. јула 1789. прокључали су наталожено незадовољство и бес. У Паризу је гладна гомила провалила у складиште оружја, заправо с намером да отвори магацин с храном. Али онда су напали Бастиљу, складиште муниције. После четворочасовне борбе, мали гарнизон је капитулирао. Војници су масакрирани, а глава команданта, набодена на копље, ношена је кроз Париз. Француска револуција је почела.

У међувремену је Марија Антоанета покушавала да убеди свог мужа да с породицом побегне у Мец. Тамо су биле трупе одане краљу. Али он је то одбио. Па ипак, под утицајем своје жене, краљ се и следећих недеља противио да укине феудална права.

Марија Антоанета, која је несвесно стекла много непријатеља, нашла се у самом центру историјског вихора. Тих дана возила се у кочији и приликом шетње питала зашто људи изгледају тако несретни. "Ваше величанство, више немају хлеба", одговорио јој је неко. И заиста, због жетве која је подбацила, године 1789. цене хлеба су драстично увећане. Али на ово обавештење Марија Антоанета је одговорила речима које су ушле у историју: "Ако народ нема да једе хлеба, нека једе колаче."

После овакве реакције Марије Антоанете, у памфлетима и позоришним комадима у Француској краљица је непрестано и немилице нападана. Иако Марија Антоанете није била анђео и без сумње није имала нарочито добар карактер, у свему томе било је и безочних лажи, на пример чак су тврдили да има инцестуозну везу са својим сином.

У јуну 1791, при покушају бекства из Француске краљевски пар је заустављен у Варену и под јаком оружаном пратњом враћен у Париз. Марија Антоанета је преконоћ оседела. Онда су у краљевским одајама париских Тиљерија пронађене хартије које су садржавале планове за контрареволуцију. Десетог августа 1792. Тиљерије су заузете после жестоког сукоба у којем је међу нападачима живот изгубило 400 људи, а на страни бранилаца, углавном швајцарске гарде, око осам стотина. Краљевска породица се склонила у скупштину која је краљу пружила личну заштиту, да би још истог дана била затворена у дворац Тампл, некадашње париско седиште витезова темплара, а Луј је свргнут с престола. Сада је био само грађанин Луј Капет.

Револуционари су се од априла налазили у рату против Аустрије и Пруске. Тамошње владарске куће биле су генерално против смене монархистичког уређења новим обликом власти, а посебно против уклањања француске монархије. Испрва је изгледало да се лоше организованим револуционарима не пише добро. Али онда је канонада код Валмија 20. септембра 1792. донела преокрет у рату. Војска револуционара је први пут издржала снажан непријатељски напад. Гете, који је у комори вајмарског војводе био очевидац артиљеријске битке, није могао а да не забележи: "С овим местом и даном почиње нова епоха светске историје."

Али Луј је за револуционаре и даље био опасан. Још је имао много присталица. Бојали су се контрареволуције. На париским улицама руља је беснела и захтевала Лујеву главу. Пре свих је Робеспјер, вођа радикалних јакобинаца, желео да физички уклони свргнутог краља. Конвент је најзад осудио Луја на смрт најтешњом већином од 361 гласа наспрам 360 гласова. Одрубили су му главу 21. јануара 1793. на Plаcе dе lа Révоlutiоn (Тргу револуције), данашњем Plаcе dе lа Cоncоrdе (Тргу слоге). Одсечену главу показали су гомили.

Заточена у тамници Консјержерији, камо је пребачена после краљеве смрти, једна од две и по хиљаде затвореника, Марија Антоанета, сада "удовица Капет", импресионирала је све својом побожношћу, храброшћу и достојанством. Зазидали су прозор њене ћелије и држали је под сталном присмотром. Није могла да начини ниједан покрет а да је стражар не прати погледом. Њеног другог сина, који је после смрти свог старијег брата у јуну 1789. постао престолонаследник, одузели су јој још раније. Умро је 1795, као десетогодишњак, од болести, у париском затвору Тампл. Најзад су јој узели и кћерку, која је једина из породице преживела револуцију.

Дванаестог октобра 1793, јавни тужилац Фукије-Тенвил отворио је суђење Марији Антоанети за контрареволуционарну делатност. У тамној судници с дрвеним панелима, за време поступка који је трајао два дана, теретили су је низом оптужби. На клупу за сведоке изведен је и новинар Жак Рене Ебер. Он је поновио тврдњу да је Марија Антоанета имала инцестуозни однос са својим млађим сином.

Бивша монархисткиња бранила се с непоколебљивим достојанством. На срамне оптужбе којима ју је блатио Ебер одговорила је: "Људска природа не може да одговори на такве оптужбе против једне мајке. Апелујем на све мајке у овој сали." И заиста, ово је неочекивано довело до тога да је публика према њој чак показала симпатије. Међутим, смртна пресуда је одавно била припремљена, чак и да није доказано да је сарађивала са контрареволуционарима и да је тајно подстицала аустријску инвазију Француске како би се угушила револуција. Својој заови Елизабети, која ју је дуго пратила у заточеништву и сама лежала у тамници, Марија Антоанета је писала: "Ја сам већ осуђена, не на срамну смрт, која чека само злочинце, него на поновни сусрет с твојим братом (...) Молим све које познајем (...) да ми опросте сваки бол који сам им можда нехотице нанела (...) Аdiеu, мила нежна сестро! (...) Грлим те свим срцем, као и сироту драгу децу!" Елизабета никада није примила то писмо, а у години после тога и сама је гиљотинирана.

Два дана после пресуде, Марија Антоанета се 16. октобра 1793. око десет сати попела у таљиге у које је био упрегнут један вранац. Руке су јој везали на леђима. Била је последњи пут обучена у хаљину од белог пикеа, црну поткошуљу, шал од муслина и ципеле боје шљиве с високом потпетицом. Коса јој је била почешљана и напудерисана. Поглед јој је био равнодушан.

Био је леп свеж дан, помало магловит, сунце је покушавало да сија, и све су птице певале. "Двеста хиљада људи се у Вас заљубило", рекао је маршал Де Брисак пре двадесет три године, када је Марија Антоанета тријумфално ушла на исти овај трг. Тог дана, као и сада, људи су продавали колачиће и лимунаду. Тог дана, као и сада, сви су били у стању великог узбуђења.

Док су се таљиге ближиле губилишту, цео Париз је био на ногама. Цео сат језива процесија се кретала по грубој калдрми ка Тргу револуције, на којем је њен муж погубљен гиљотином. Расположење у маси било је колебљиво. Жудња за сензацијом мешала се са осветничким жељама. Међу посматрачима било је и присталица монархије, и стога је млада република била на опрезу. На улицама су биле десетине хиљада жандарма. Када су се таљиге приближиле губилишту, маса се тако стиснула да нису могле да се крећу. Коњ се уплашено пропео. Џелат и његов син заградили су телима Марију Антоанету. Она није чак ни оборила очи. Попела се степеницама на дрвену платформу. Свештеник јој је стално нешто говорио. Један џелатов помоћник ју је отрага благо гурао, а други јој скидао шал од муслина што јој је покривао рамена. Осетила је како јој се његова прљава рука дотакла врата, нагло се тргнула и ногом стала џелату на ногу. "Пардон, господине", рекла је. "Није било намерно." Биле су то последње речи што их је изговорила царска кћерка, краљица Француске, удовица Луја XVI. Подне и четврт одбило је на торњу Тиљерија када је сечиво гиљотине звизнуло. Гомили је показана одсечена глава, коју су држали за косу. Маса је викала: "Живела револуција!"

Ни у тренутку када су је водили на губилиште, Марија Антоанета није била свесна својих поступака, јер је њен живот увек вођен далеко од сурове француске стварности. Имала је дара за уживање и раскош, али не и за владање. Била је веома омрзнута, и мали број Француза зажалио је њен крај.