Izvor: Objava, 08.Nov.2020, 09:02

ЧУВЕНИ ГАЗДА МЛАДЕН

Шта је вредело Србима што су у време Првог српског устанка имали Карађорђа и што је Карађорђе имао иза себе устанике који су били спремни да гину до последњег. Понестало је оружја и муниције, војводе су се међусобно трвиле, а поједине међу њима се толико осилиле да су често у својим поступцима према народу биле горе него Турци субаше и јаничари, а на сцени је од почетка главну реч водио човек који је чинио зло равно свим невољама устаника. Био је то Младен Миловановић, или господар Младен како су га сви ословљавали.

Младен Миловановић био је толико омрзнута личност у народу да се на њега сручио сав гнев због пропасти Првог српског устанка 1813. године. Зачудо, разборити и оштроумни Карађорђе ни у часу напуштања Србије није био потпуно свестан колико је господар Младен "кумовао" минулим догађајима. Једноставно, Младен Миловановић био је његова слабост због које је плаћена скупа цена. Уз Карађорђа, Младен је несумњиво био најутицајнији човек у Србији. Истина, имао је Карађорђе током устанка тренутке када се изузетно оштро понашао према Младену, али би га бес брзо прошао и све се настављало по старом. Младен је био обдарен умешношћу да готово сваку повољну прилику окреће у своју корист и да услед тог дара или несреће природе његов утицај на Карађорђа и устаничке послове постаје све пресуднији.

Младен Миловановић је био безобзиран и лукав човек, интригант и мутивода, човек који ни најмање није држао до образа а највише се на њега позивао. Жарио је и палио међу устаницима. Властољубив, лукав и препреден, никад није могао да се засити власти и богатства. Спретношћу ласкавца, он се као крпељ увукао Карађорђу под кошуљу и "тровао" га лажима. Вожд није био у стању да га се отресе. Младенов утицај му је прибавио више непријатеља него сви напрасити и непрорачунати лични иступи. Тако је Младен кривац за многе сукобе међу устаничким старешинама.

По Младеновом наређењу Лазар Војиновић је крајем 1810. године отровао у Букурешту војводу Милана Обреновића, као једног од истакнутих представника опозиције против Карађорђа. Иза Милана остао је млађи брат Милош, који је такође стао на страну Карађорђевих противника и крајем 1810. године Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу упутио писмо којим им је обећао и војну помоћ уколико дође до оружаног сукоба с Карађорђем. То писмо је доспело до Карађорђа, који је, желећи да ствар ублажи, Милошу сугерисао да кривицу свали на писара. Милош је, опет, био крајње доследан и сваку одговорност преузео је на себе. Ово се дешавало у време заседања скупштине 1811. године у Београду, на којој је Младен Миловановић на најгрубљи начин увредио Милоша.

По казивању Петра Јокића, буљубаше Карађорђевог, сукоб између Милоша и Младена датира нешто раније, пре смрти Милана Обреновића. По Јокићу, Младен је "нешто увек мрзио на Милана и на Милоша", па пошто је Милан умро, он је искористио један необичан повод да отворено, први пут, нападне Милоша. По Јокићу, почетком 1811. године "буде једна скупштина у Београду. Све војводе дођу на скупштину. Младен отровао Милана у Букурешту, па хоће и Милоша да утамани. Милан скоро умро и Милош се није обријао, него дошао у заседаније скупштинско необријан. Ту све војводе и старешине. Младен тек искрљешти очи и повика: "Гледајте оно рутаво псето, како је необријано дошло у заседаније!" Милош ђипи и потекоше му сузе. "Господару, вели он, ја сам скоро изгубио брата; зато се нисам обријао..." - "Бре, ти си парампас, продера се Младен; тебе треба обесити, па о врби што не рађа ништа! У апс се, курво, вуци!" - И Милоша права здрава уапсе... После тога, настанемо ми око Господара (тј. Карађорђа) и кажемо да ћемо сви дати оставке, ако Младен стане тако војводе срамотити."

Већина старешина је осудила Миловановићев испад, али Милош није могао избећи казну - одузета му је власт над Рудничком нахијом и сведена на Брусницу са дванаест околних села. Чак се ишло толико далеко према њему да је златна медаља, коју му је 1812. године послао руски цар Александар, враћена натраг. Милош никад није заборавио речи Младена Миловановића и у Топчидеру, на месту где је требало да буде обешен, пошто је узео власт у своје руке, подигао је цркву.

Младен је рођен 1760. године у селу Ботуње код Крагујевца. Још пре почетка Првог српског устанка 1804. године се обогатио, углавном тргујући стоком. У време сече кнезова Турци су га на веру домамили у Крагујевац и утамничили га, с намером да му уценом узму што више новца. За њега су се, као човека од угледа и веома поштованог домаћина, заузели многи људи и покренули акцију прикупљања новца за његов откуп. По избијању буне на дахије, ослобођен је и размењен за десет јаничара које су били заробили устаници.

Кад је изашао из тамнице, прикључио се Карађорђу и устаницима. Карађорђе је Младена узео за саветника, а касније произвео за војводу. Тада је постао један од најближих вождових сарадника и помагао му у борби с политичким противницима. Отресит и разборит, изабран је и за члана Правитељствујушчег совјета српског. Даље је био командант Београда, председник Правитељствујушчег совјета и попечитељ (министар) војних послова, а од вожда је 1809. године добио у приватно власништво најпознатије београдско острво, Аду Циганлију. Током устанка дошла је до изражаја и негативна страна његове личности: грамзивост и властољубље. И међу војводама и међу устаницима и међу народом, због своје надмености Младен Миловановић је био ретко омражена личност.

Младен је био високог раста, мало трбушаст али и крупан. Имао је лукаве очи, по образима су му расле длачице сличне трњики пожњевене њиве. Био је веран својој жени Босиљки, са којом је имао кћерку јединицу Јованку, и нимало није марио за друге као војвода Миленко или Хајдук Вељко Петровић. Зато је имао талента за преговоре и пресуђивање. А пресуђивао је увек у корист онога ко би му придодао који дукат у кесу. Као први човек после Карађорђа, није разликовао своје од народног. Наравно, за прљаве послове и отимачину земље и имања народа није истурао себе већ је за то користио верног главосечу Милоја Петровића, свога кума и даљег рођака Карађорђевог. Где он оком, ту Милоје скоком!

Нико није смео да се пожали Карађорђу на Младена. И војводе су се чувале Младеновог гнева. Хајдук Вељко Петровић свакако би се усудио да каже коју, али он је он у данима мира време проводио углавном у Сокобањи и Неготинској крајини, а у бојевима се тукао с Турцима. А и Младен је Вељка остављао на миру јер је знао његову необуздану нарав.

Несумњиво је да је Младен Миловановић, мада неписмен као и остали виђени људи из устанка, имао државничког талента јер је неком приликом руском изасланику у Београду, генералу кнезу Константину Родофиникину, рекао: "Ми примамо свачију помоћ, али се Турака не бојимо и ако би нам ко засметао са стране и од њега ћемо се бранити!"

С обзиром на ово, није чудно што је Родофиникин у Младену Миловановићу видео свог најжешћег противника.

Кад је заузет Београд, Младен се настанио у конаку дахије Фочић Мехмед-аге. Живео је на високој нози, сав у срми и злату. Како је имао право да изриче казне, многе је испратио на "онај свет" без икакве утврђене кривице! Једино Јаков Ненадовић и Миленко Стојковић нису зазирали од њега. Војвода Јаков је припадао угледној и моћној српској кнежевској породици, а војвода Миленко је био толико обестан да му ни Карађорђе ништа није могао!

И док су устаници крварили а Карађорђе летео по Србији од једног до другог бојишта, господар Младен је трговао житом, сољу, плацевима по Београду, дрвеном грађом, воденицама, свињама... Као да се ништа не догађа!

Карађорђеви устаници су се жестоко борили, али су ништа мање значајне биле игре великих сила око Србије. Вожд је пошто-пото настојао да сачува пуну независност своје земље, тек извучене из окриља турске државе. Нажалост, Јаков Ненадовић и Миленко Стојковић ометали су га сматрајући да треба позвати у Србију руске трупе, како би ослоном на њих сузбили вождов ауторитет и ограничили његову власт.

Кад су 1811. године основана попечитељства (влада), Младен је постављен за попечитеља војних послова. Као министар 1813. године је искористио свој положај да наметне свој план да се Србија брани системом шанчева и утврђења, насупрот Карађорђу који је исправно предлагао да се велики, развучени фронт скрати. Младена су у томе руководила његова имања, која су се налазила у близини границе и која би, ако би се прихватио вождов план, остала небрањена.

- Еј, Младене, Младене, досада сам ја овај народ имао на својој души, па је све било добро. Одсада га ти узимаш на своју. Ради како знаш, али како ти желиш тешко да ће бити - рекао му је тужна лица Карађорђе, прихватајући, након препирке, његов план одбране који није одговарао револуционарним навикама српске војске. Овим је Младен знатно допринео слому устанка.

После деветогодишњег ратовања, без оружја и стране помоћи - дошао је крај. Разривена изнутра, Србија је пала, а Карађорђе и војводе прешле преко Саве у Аустрију.

Чим је сазнао да је Карађорђе напустио Србију, и Младен је распустио остатке војске и прешао у Аустрију. Младен Миловановић је лаконски и на свој безобзиран начин прокоментарисао велике жртве које су устаници положили:

- Свадбе не може ни да буде без меса!

Са осталим војводама најпре је био интерниран у манастиру Фенеку у Срему, а затим, као и Карађорђе, у Петроварадинској тврђави. Средином јануара 1814. премештен је у Брук, варош на реци Мури, а у октобру те године, уз сагласност аустријских и руских власти, отишао у Русију (Хотин у Бесарабији).

Пред полазак у Русију Младен се у Срему посвађао с Карађорђем, који га је у свађи окривио за пропаст Србије:

- Због тебе је пропала Србија, па и овде нећеш да мирујеш.

Карађорђева рука је и нехотично пошла месту у силаву где је некад носио пиштољ.

Ипак, Карађорђе га је 1815. године као свог емисара послао из Русије у Париз где је, у то време, боравио руски цар.

Младен је у Русији добио од цара годишњу пензију од 3.000 рубаља. Могао је да лепо живи са тим новцем, али му ђаво није дао мира. Надао се да ће у Србији којом је владао кнез Милош поново имати исти утицај као у време Карађорђа. Као да је заборавио да је некада том истом Милошу Обреновићу преко Лазара Војиновића отровао брата, да га је назвао рутавим псетом и да га је хтео обесити. Кришом се извукао из Русије и пешачећи докопао се 1822. године Србије.

Младену је тада било шездесет две године, а Милошу четрдесет две.

Младен се преварио у процени - Милош није био што и Карађорђе. Много лукавији од њега, Милош га је, претварајући се, лепо примио у почетку, али је затим све чинио да му загорча боравак у Крагујевцу. Почео је да се обрецује на њега и да га извргава руглу. Намештао му је разне народне тужбе, потраживања дугова и обештећења некад опљачканих људи. Младен се чудом чудио, а Милош би му рекао:

- Шта ја ту могу, брани се!

Неком приликом кнез се пожалио Младену како има муке да заврши неки државнички посао. Слуша га Младен па ће рећи:

- Е, Милошу, све је то ласно сада, мука је била под покојним господарем Ђорђем!...

Није ни завршио, а кнез плану:

- Ја тебе господарим, а ти мене милошаш, и све волиш оно што је пропало него ово о чем живимо и ти и ја!

Кнез Милош је знао да је Младен наредио тровање његовог брата Милана, добро је памтио увреде које је Младен нанео њему лично током устанка и решио је да му се освети. По свом опробаном обичају, није га хтео јавно смакнути, а то није било згодно извести ни у тајности, јер му је Младен био гост у Крагујевцу. Смислио је шта да ради. Позвао је Младена и слагао му:

- Ја ти овде не могу сачувати главу од Турака и твојих поверилаца, него бјежи несрећниче у Црну Гору!

Младен, немајући куд, пристаде да иде у Црну Гору. Милош га упути у Чајетину код свог пријатеља Јована Мићића, кога је уздигао у звање кнеза Ужичке нахије, тобоже да му овај помогне да се пребаци до Црне Горе. Пре него што је Младен кренуо, кнез је послао гласника Мићићу и наложио му како даље да поступи, што је овај са задовољством и урадио. Мићић је госта донекле лично "испратио" и дао му два своја момка као даљу пратњу. Ови су затим, на Златибору, на месту које им је назначио Мићић, убили некадашњег кнеза и министра Младена Миловановића и његовог момка. Тако се кнез Милош свирепим убиством осветио Младену. Било је то у пролеће 1823. године.