Izvor: Objava, 06.Nov.2020, 17:40

ВУК КАРАЏИЋ

Српски научник и културни реформатор Вук Караџић рођен је 6. новембра 1787. године у селу Тршићу недалеко од Лознице као шесто дете (и једино које им је остало у животу) Стевана и Јегде Караџић. Са словима га је упознао рођак Јевто Чотрић; писао је на хартији од фишека барутом размућеним у води. Затим је пошао у Лозницу у основну школу коју је Чотрић отворио у Лозници; отуд га је брзо епидемија куге отерала. Отац га је потом одвео у оближњи манастир Троношу да тамо доврши описмењавање. Но уместо да учи, Вук је овде био служинче; напасао је стоку, радио у башти, поспремао келије, дворио свога калуђера. Зато га је отац вратио кући.

Кад су се 1804. године побунили Срби против Турака, узео га је јадрански харамбаша Ђорђе Ћурчија у своју чету за свог писара.

Марта 1805. године прешао је у Карловце, где наставља школовање. У гимназију га, међутим, нису примили: рекли су му да је за Србију довољно спреман. Зато се 1807. године враћа у Србију.

По повратку у отаџбину био је писар у штабу војводе Јакова Ненадовића у Лозници. Затим га је његов рођак Јевто Чотрић, који је постао совјетник, повео са собом у Београд. Постао је писар Правитељствујушчег совјета српског.

И по четврти пут се нашао у ђачкој клупи: уписао се у Велику школу, отворену 13. септембра 1808. године у Београду. Тешко реуматично обољење одвојило га је од учионице. Узалуд је тражио лека у болницама у Аустрији: у јесен 1810. године вратио се згрчене леве ноге у Србију, са штулом и штаком.

Био је неко време учитељ у Београду, затим управник царинарнице у Кладову, судија и управитељ у Брзој Паланци и писар војводе Хајдук Вељка Петровића у Неготину. Вођа Првог српског устанка Карађорђе слао га је и у Видин на разговоре са Мула-пашом.

После слома устанка 1813. године, пребегао је у Аустрију и пошао у Беч да учи немачки језик. За "Новине сербске" написао је крајем 1813. године текст о пропасти устанка као новогодишњу честитку Карађорђу. Спис је дошао на цензуру Јернеју Копитару, који је посетио Вука и саветовао га да скупља и штампа српске народне умотворине.

Неколико месеци касније, у јулу 1814. године, објављује у Бечу своју прву збирку српских народних песама "Пјеснарицу", затим, у августу исте године, прву граматику српског језика "Писменицу". Његово настојање да у српску књижевност уведе народни језик, још више његова реформа азбуке изазвали су страшне и бучне полемике - велики, педесетогодишњи "рат за српски језик и правопис".

Убрзо је почео добијати и признања: многа учена друштва изабрала су га за свог члана, универзитет у Јени му је доделио титулу доктора филозофије, а руски цар му је доделио пензију.

Крајем 1828. године, на позив кнеза Милоша, дошао је у Крагујевац, где је био одређен да, као члан Законодателне комисије, ради на превођењу и редиговању француског кривичног законика. Постављен је крајем 1830. године за члана Магистрата и вароши београдске, а почетком наредне године за његовог председника.

Огорчен деспотизмом кнеза Милоша, напустио је Србију крајем 1831. године, да би 24. априла 1832. године у Земуну написао писмо кнезу, у коме опширно и отворено критикује Милошеву владавину. Изложен у прво време бесомучној кнежевој немилости, Вук је ипак три године доцније добио пензију од њега; наиме, предвиђања у писму су се пророчански обистинила, избила је буна против кнежеве тираније.

Материјално сад већ прилично обезбеђен, Вук је обилазио разне крајеве насељене Јужним Словенима у потрази за духовним народним благом. Штампао је "Рјечник", збирке песама, пословица, прича и загонетки, фолклорно-етнографску грађу о животу Јужних Словена, историјске и језичке списе.

У млађим нараштајима налазио је све већи број својих присталица, међу којима су се нарочито истицали "вучићи", како су звали Бранка Радичевића и Ђуру Даничића. Године 1847. први је објавио "Песме" на народном језику, а други научно доказао исправност Вукових идеја. Те исте године црногорски владика Његош је штампао "Горски вијенац" показујући њиме крепкост и богатство народног језика. Стога је ова година прекретница у борби за овлађивање народног језика српском књижевношћу.

Победу своје савршене азбуке у својој отаџбини Вук није дочекао: тек четири године по његовој смрти Србија ју је званично увела.

Вук је умро у Бечу 7. фебруара 1864. године, а тридесет три године касније пренете су његове кости у Београд и сахрањене испред Саборне цркве поред костију његовог претходника и учитеља Доситеја Обрадовића.