Izvor: Objava, 14.Okt.2020, 09:01

БИТКЕ КОД ЈЕНЕ И АУЕРШТАТА

Другог децембра 1805. године, у бици код Аустерлица, Наполеон Бонапарта, цар Француске је извојевао велику победу над заједничким снагама Русије и Аустрије.

Наполеон је сада доминирао Европом, био је у могућности да дели плен победе како је он желео. Фебруара 1806, он је послао војску под вођством маршала Масене да збаци краља Напуља, који се усудио да се удружи са његовим непријатељима и дао је трон своме брату Жозефу.

Још један брат, Луј, је постао краљ Холандије.

Његови немачки савезници, Баварска и Виртемберг, су добили статус краљевина, док је Наполеон прогласио самог себе за "протектора" Рајнске конфедерације, новог савеза немачких држава, које су му дале 63.000 војника за његову војску.

У признавању нове реалности, аустријски цар Франц је и формално распустио Свето римско царство, које је створио Карло Велики пре хиљаду година, али сада без икаквог утицаја или сврхе. Аустрија је била понижена.

Француска је остала у рату са Великом Британијом, Русијом и Шведском.

Али у лето 1806. све очи су гледале ка Пруској.

Пруски краљ, Фридрих Вилхелм III, је гледао Наполеона са дубоком неверицом и размишљао је о уласку у коалицију против њега када је чуо за катастрофални руско-аустријски пораз код Аустерлица. Он је био под великим утицајем своје жене, лепе и популарне краљице Лујзе, која је мрзела Наполеона.

Она је била на челу утицајне ратне странке у пруском државном врху. Односи између Француске и Пруске су постали затегнути због Хановера, немачке државе која је била у персоналној унији са Великом Британијом, а коју је Наполеон био окупирао и поклонио Пруској, као компензацију за њену неутралност. Сада су Пруси чули да је Наполеон у тајности понудио Хановер назад британском краљу Џорџу III у замену за мир.

Фридрихови саветници су га сада убедили да је рат једини частан пут. Али Пруска је потом направила основну стратешку грешку пославши ултиматум Наполеону, а да се прво није посаветовала са својим новим савезницима из Четврте коалиције. Он га није ни прочитао, згужвао га је и бацио, одмах покренуо војску и кренуо у сусрет Прусима.

Снаге пруских савезника су биле сувише далеко да би могле да помогну Пруској која се сада са малом државом Саксонијом, која ју је подржавала, суочавала са Наполеоновом Великом армијом.

Године 1806. пруска војска је уживала велики углед, који јој је још 50 година раније прибавио Фридрих Велики.

Наполеон, као студент историје, је на то гледао са поштовањем.

Али пруска војска се одмарала на ловорикама старе славе.

Њени генерали су били стари, рад њеног старешинског кадра ометан бирократијом и личним супарништвом, њена кретања спора и унапред предвидива.

Код Пруса је, међутим, владало неко чудно ратничко расположење, Французе су сматрали "хвалисавцима који прецењују себе", док је пруска коњица важила за најбољу у Европи. Чак, пруска краљица Лујза облачи костим Амазонке и обилази пруске пукове позивајући их на победе.

Октобра 1806, Наполеон је напао Саксонију са војском од 166.000 људи и 256 топова.

Напредујући у три колоне, Французи су прешли преко Тирингијске шуме, путевима који су претходно пажљиво размотрени од стране извиђача и шпијуна. Наполеон је желео да запрети Лајпцигу и крене у одлучујућу битку против пруско-саксонске војске, за коју је веровао да се налази близу града Гере.

Пруси и Саксонци су заправо били доста западније, концентрисали су се близу града Ерфурта, на западној обали реке Сале.

Њихов командант, војвода од Брауншвајга, првобитно је намеравао да нападне француску војску у њеном кретању кроз Франконију, али је од тога одустао и наредио повлачење ка северу да би нашао нову одбрамбену линију.

Десетог октобра, код Салфелда, Пети корпус маршала Лана се сукобио са пруском претходницом којом је командовао принц Луј, краљев рођак.

Пруска војска је натерана у бекство а принц Луј је погинуо.

Три дана касније Лан је дошао у контакт са огромном пруско-саксонском војском близу Јене и о томе обавестио Наполеона. Француски цар, верујући да је нашао главну непријатељску војску, је брзо издао наређења својим корпусима да се концентришу за битку код Јене.

Бернадотов Први корпус и Давуов Трећи корпус су добили наређење да пређу преко реке Сале и нападну непријатељски бок са севера.

Али Наполеон је погрешио, Лан се суочавао са заштитницом пруско-саксонске војске од око 40.000 људи којом је командовао кнез Хоенлое.

Главни део пруске војске од 50.000 људи којим је командовао војвода од Брауншвајга је био доста северније, крећући се право ка Давуовом Трећем корпусу.

Битка код Јене почела је у пола 7 ујутру 14. октобра, у великој магли. Пети корпус маршала Лана је већ имао полазну тачку на платоу Ландграфенберг западно од града и реке.

Његов почетни циљ је био да потисне Прусе и Саксонце и направи више места за остатак француске војске, која је требала стићи за сат времена.

Његова пешадија је кренула у напад и дошло је до жестоке борбе код села Коспеда, Клошевиц и Лицерода.

У међувремену Ожров Седми корпус је напредовао кроз јаругу, појавивши се на Ландграфенбергу на Лановом левом боку, док се Султов Четврти корпус пењао стрмим стазама да избије на његовој десној страни. Наполеон се придружио Лану у центру бојног поља, организујући артиљеријску јединицу од 25 топова као подршку у нападу на Фирценхајлиген.

Село је освојено, да би га Пруси одлучним контранападом опет ставили под своју контролу.

На десној страни, око 10 ујутру, Султова пешадија је заузела Клошевиц, али онда она буде контранападнута на десном боку близу Лехестена.

Одлучујућим јуришом Султове лаке коњице Пруси су одбачени, њихова пешадија натерана у бекство и заробљене две заставе.

Док је Шести корпус још пристизао на Ландграфенберг, његов неустрашиви али и плаховити командант маршал Неј је игнорисао наређења и напао село Фирценхајлиген, оставши накратко одсечен пруским контранападом, тако да је гардијска коњица морала да га спашава.

Кнез Хоенлое је сваког момента очекивао долазак 15.000 војника под командом генерала Рушела. До тада, он је остао увелико неактиван, одржавајући своју линију одбране и наређујући ограничене контранападе.

Али њему је понестало времена. Наполеон је започео дан са само 25.000 људи. До 12:30, стабилан долазак појачања му је ојачао трупе на око 60.000 људи.

Док је цар јахао поред царске гарде, један млади војник, желећи да буде послат у акцију, је узвикнуо: "Напред!" Наполеон је стао и затражио да сазна ко је проговорио, потом је укорио младог војника као голобраду младеж, која би требало да почне да дели савете када и она буде командовала у 30 битака.

Али моменат за акцију је стигао.

Иако је гарда, што ју је изнервирало, остала у резерви остатак француских корпуса је добио наређење да крене напред у главни напад.

Пруско-саксонска војска је почела да губи територију, на почетку је задржала своју дисциплину, али се потом распала и почела да се повлачи.

Мирина коњица је кренула у гоњење, ранивши и убивши на стотине бежећих непријатељских војника.

Две дивизије генерала Рушела су коначно стигле, у најгорем могућем тренутку. Они су накратко зауставили напредовање Петог корпуса, али су ускоро заобиђени, десетковани топовском ватром и потом поражени од француске тешке коњице.

У међувремену, неких двадесетак километара северније близу града Ауерштата, маршал Даву је марширао југозападно, очекујући да избије испред пруско-саксонског левог крила код Јене.

Уместо тога, он се суочио са главном пруском војском под вођством војводе од Брауншвајга, која се кретала ка северу да заузме нове позиције.

Давуов Трећи корпус, 27.000 људи и 48 топова, ће се суочити са скоро двоструко јачим непријатељем, читавом пруском Првом армијом док је Бернадотов Први корпус, који је имао наређење да подржи Давуа, једноставно ишчезао.

Даву, који је имао надимак "Челични маршал", није показао никакве знаке панике.

Он је постројио своју Прву дивизију у одбрамбену линију центрирану у селу Хасенхаусен, његова пешадија је формирала квадрате да би могла да одбије нападе узастопне јурише коњице из претходнице генерала Блихера. Његове друге две дивизије пешадије су стигле да ојачају линију одбране, стајући несаломиво против понављајућих пруских напада.

Али кретања пруске војске су била спора и слабо координисана, нити су искористили своју бројчану надмоћ и покушали да окруже Давуа.

У одлучујућем моменту, војвода од Брауншвајга буде смртно рањен. Сам краљ Фридрих Вилхелм је преузео команду.

Доста пруских јединица је остало без обавеза.

Али краљ, који је био убеђен да се суочава са главном француском војском којом је командовао Наполеон, осећао је зебњу.

Око 12:15 маршал Даву је извео контранапад, пруска војска се окренула и побегла.

Даву је извојевао бриљантну победу против надмоћнијег непријатеља, али по скупој цени. Његов корпус је имао више од четвртине погинулих и рањених војника, док је Прусима задао дупло веће губитке.

Када је Наполеон чуо да је маршал Даву поразио главну пруску војску, он је прво реаговао са неверицом, а потом изрекао похвале за "Челичног маршала", који је касније добио титулу војводе од Ауерштата. Маршал Бернадот, супротно, замало да буде изведен пред војни суд зато што није успео да се придружи Давуу.

Наполеонова војска је кренула у гоњење поражених Пруса, не дајући им времена да поврате своју снагу. Заправо, овога дана пруска војска је престала да постоји. Око 45.000 Пруса је или погинуло или заробљено. Како је песник Хајнрих Хајне рекао: "Наполеон је дунуо на Пруску и она је престала да постоји."

Тринаест дана након сјајних победа код Јене и Ауерштата, Наполеонове трупе, на челу са Давуовим херојским Трећим корпусом, су ушле у Берлин. Следећег дана кнез Хоенлое се предао у Пренцлау, у Либеку, генерал Блихер и 20.000 Пруса су избачени из града у тешкој борби и приморани да се предају, док се 25.000 Пруса под опсадом у Магдебургу предало маршалу Неју. Пруска војска је била сатрвена у Наполеоновом муњевитом рату.

За само 33 дана, Пруска је изгубила 20.000 погинулих војника, 140.000 одведених у заробљеништво, 800 топова и 250 застава.

То је било понижење које поносни Пруси као што је био генерал Блихер никада неће ни заборавити нити опростити.

За разлику од Саксоније, краљ Фридрих Вилхелм је одбио да склопи мир са Наполеоном.

Он је наставио да са једва 14.000 преосталих војника пружа отпор из три преостале тврђаве у источној Пруској (Данциг, Кенигсберг и Мемел), верујући да ће надолазеће руске снаге спасити његово краљевство.


Тако, унаточ још једној великој победи Наполеона и Велике армије, рат још није завршен...