Izvor: Objava, 28.Sep.2020, 14:39

ЕРФУРТСКИ КОНГРЕС

ЕРФУРТСКИ КОНГРЕС

Ерфуртски конгрес је назив са састанак француског цара Наполеона, руског цара Александра I и осталих европских владара који је одржан од 27. септембра до 14. октобра 1808. године у немачком граду Ерфурту, на реци Гери. Сврха конгреса, који је иницирао Наполеон била је да се потврди савез, који је постигнут Тилзитским споразумом из 1807. године (Тилзитским споразумом је Наполеон успео да од свог дотадањег непријатеља, руског цара Александра I створи савезника).

Наполеон и његов министар спољних послова Жан Батист де Шампањи су намеравали да очврсну француско-руско пријатељство пре француског похода који је имао да сломи отпор Шпанаца и да би се лакше припремили за рат са Аустријом. Стога су уз Наполеона на томе састанку биле главне личности Француске тога времена: Луј Бертје, Шарл Мосис Талејран-Перигор, Иг Бернар Маре, итд. За Русију ово је исто био веома важан састанак, стога су уз Александра били његов млађи брат Константин, министри Николај Румјанцев, Михаил Сперански.

Било је ту и неких ситнијих немачких владара, све самих француских вазала (краљеви Саксоније, Баварске, Виртемберга, Вестфалије, итд.), као и представници Пруске и Аустрије. Но, над свима њима био је Наполеон што је јако погодило руску сујету. Иако се Наполеону не може приговорити да се није трудио да покаже Александру да га сматра себи равним, однос снага је био такав да се јасно видело ко води главну реч. Додуше, на разним прославама, лововима, баловима, операма, позоришним представама изгледало је да су равноправни, али када се село за преговарачки сто, све је било јасно. Наполеон је био тај који је предлагао, а онда и закључивао.

У тајноме уговору који су тада два цара потписала они су утврдили веома тесну заједничку сарадњу. Ту је одмах извршена и нова територијална подела Европе по којој је Русија добила одрешене руке у рату који је намеравала да поведе против Турске, али је узела обавезу на себе да ће, у случају да Француска зарати са Аустријом, војно помагати Француску. Осим тога, ту су почели неки разговори око женидбе Наполеона са неком од руских принцеза (Александрових млађих сестара), а затражено је да Александар опозове свога посланика из Париза (грофа Петра Толстоја) будући да је тај био јако нерасположен према Наполеону. На место њега требао је отићи Александар Куракин. На први поглед је изгледало да Русија није добила нешто посебно овим Ерфуртским споразумом, али оно што је неспорно био добитак јесте да је Наполеон дао пристанак да Русија себи припоји Финску (која је била део Шведске).

Тако је завршио овај последњи сусрет двојице царева. Наполеон је Александра испратио далеко током пута од Ерфурта до Вајмара. Јахали су заједно, остала свита је била далеко иза њих. Изван града Александра су чекале каруце, они су сјахали, дуго шетали и опет разговарали. На растанку загрлили су се, изљубили и један другоме чврсто стегли руку. Много година касније, када буде у заточеништву на острву Света Јелена, Наполеон ће се сећати Александра из Ерфурта: "Руски император је човек који стоји неупоредиво изнад свих осталих. Он поседује интелигенцију, углађеност, образовање; он је заносан; али му не треба веровати, он није искрен, то је прави Византинац епоха слабљења империје".

Састанак није дао никакве резултате. Александар I је избегавао било каква значајнија обећања Наполеону, показујући знатно мање дивљења према њему него у Тилзиту 1807. године. Једва се придржавао и онога што је договорено у Ерфурту. Кадa је 1809. године избио рат између Француске и Аустрије, испоставило се да је договор да ће Русија помагати Француску у том рату било само Александрово празно обећање. Такође, Александар је 1812. године престао да примењује континентални систем економске блокаде Велике Британије коју је наредио Наполеон, након чега је уследио Наполеонов напад на Русију.