Izvor: Objava, 26.Sep.2020, 16:13

ЉУДИ КНЕЗА МИЛОША

Вук Караџић (1787-1864) оставио је "Особиту грађу за Српску историју нашега времена", уз "аманет да се не отвора овога вијека (до године 1900)". У том свом делу Вук за српског кнеза Милоша Обреновића (1780-1860) вели да је у суштини био добар човек, који је "од природе морао бити весео и шаљив", али године на власти учинише своје, па му се од господске обести осладила спрдња. На Милошевом двору "са спрдњом се брига разбија, са спрдњом се руча и вечера, са спрдњом се сва државна дела свршују, са спрдњом се и богу у цркви моли. Који најбоље зна са собом и с другим људма спрдњу збијати, онај је најспособнији да се прими у двор за министра; а без те способности нити се ко прима, нити се у двору дуго одржати може, ако би се како случајно и примио".

На основу свега наведеног, види се да Милошев избор својих сарадника не беше ништа друго до једна смејурија, а Милошеве слуге, министри и писари беху људи на правом месту, или што би се рекло "нашла врећа закрпу". Из поменутог Вуковог списа (у одељку под насловом "Људи око Милоша Обреновића") лепо се види да је curriculum vitае скоро сваког од тих Милошевих пришипетљи био поприлично саблажњив.

Павле Теодоровић први је делија кога Вук ставља на тапет. Његово име предњачи на списку халамуња и превејаната "из других земаља" који добише своје место уз скуте кнеза Милоша.

Павле беше "ђак и потом ђакон" у неком сремском манастиру. Око 1810. године покрао је цркву свог манастира и потом пребегао у Србију, где га Хајдук Вељко узме за писара и учитеља. И у тој новој средини Павле се прославио. Преко тавана одаје у којој је деци држао наставу провалио је једне ноћи у суседан дућан. Вељко је свог писара и учитеља испрва узео у заштиту, да би га (уверивши се у његову кривицу) по Карађорђевој заповести предао устаничким властима. Али "учитељ" се измигољио. Била је ноћ уочи Великог петка (1813) кад је успео да побегне из затвора, па поново оде Хајдук Вељку пред ноге. Овог пута Вељко га "као јавнога лопова више у свој конак није хтео примити, нити му је дао на своје очи изићи". После слома Карађорђевог устанка Павле је побегао из Србије у Влашку, где је с неким бећарима пљачкао и убијао, а затим је пребегао у Аустрију, у коју га испрати зао глас, па је и тамо завршио у тамници.

Била је 1815. година кад је овај разбојник и авантуриста постао писар и секретар у служби кнеза Милоша. Ту је учитељ Павле доживео своје звездане тренутке, али и своју пропаст. "Пошто Милоша научи да ништа на овоме свету нема свето и да ништа није грехота", на крају баладе "насити га се ученик" Милош, па је Павла скратио за главу.

Учитељ Андрија, родом из Карловаца, беше још једна педагошка величина. Андрија је променио (као ђак и искушеник) многе фрушкогорске манастире. Прешао је у Србију (1807) и запослио се прво као учитељ код неког кнеза у селу Жупанцу. Ту је покрао "некаке хаљине", па је побегао у Београд, где га сустиже рука правде, која га је добро испребијала. Године 1808. "улаже се у Београду код Доситија Обрадовића те га узме к себи да надгледа Алексу, сина Кара-Ђорђијна". Исте године у јесен отишао је Андрија с вождовим сином у Тополу. Карађорђе је одмах прочитао придошлицу, те га отера. Андрија је потом учитељевао у Јагодини. А кад у лето 1809. године Турци ударише на Мораву, учитељ Андрија покраде неке пушке, па побеже у Банат.

Вук је затефтерио да је у лето 1816. године Андрија дошао у Београд "и, будући да је био још већи шаљивац и подсмејач од Павла Теодоровића, прими га Милош за учитеља и варошкога и свога домаћега (своје деце), и тако га замилује да без њега нигда није хтео ни ручати ни вечерати. Андрија и Павле били су не само по нарави сасвим налик један на другога, него и по годинама и по говору и по лицу, само што Андрија није био плав, него црномањаст; и њих су двојица били први и највећи Милошеви морални учитељи".

Ђорђије Поповић Ћелеш, Грк "родом однекуд из Арнаутске", с крдом свиња дође у Банат (око 1814) као помоћник неког трговца из Влашке, са задатком да поменуте свиње прода. Елем, кад је Ћелеш продао свиње, напрасно је заборавио да новац од те продаје треба да преда своме газди. Кренуо је Ћелеш с кесом туђих златника у пустоловину која га доведе у Милошеву службу.

Физичку ружноћу овог авантуристе пратила је још ружнија душа. Вук за Ћелеша каже да је био лажљивац, варалица, "подсмејач" и кривоклетник, па још додаје и ово: "Не само што ни грчки није знао честито ни читати ни писати, него је управо тако луд, да и међу Грцима ништа друго не би могао бити, него сеиз или ашчија или најпосле за невољу пандур, али у Србији код Милоша како је понешто научио српски, бивао је толмач и хазнадар [благајник], и намесник у двору његовом у Београду." Грк је у град улазио на коњу, а ту привилегију (међу хришћанима) имали су још само Милош и Милошева браћа.

Ћелеш се, као Милошев љубимац, тако осилио да су га се бојали "сви кнезови и остали чиновници".

Сима Урошевић беше родом из неког банатског села. Кад је прешао у Србију, прво је учитељевао негде у Пожаревачкој нахији, а затим (1821) дође код Милоша и постаде му први секретар. Према Караџићевом сведочанству, Сима је код кнеза неколико година био "у такој чести и милости да су му и сама браћа Милошева морала ласкати".

А онда Сима паде на ситници.

У ствари, овог свог службеника Милош се "по времену засити" па га је (крајем 1826. године), "расрдивши се на њ зашто је комад говеђега меса из двора кући својој био послао", уз псовке истерао из службе.

Кнез је, кад га је прошла љутња, допустио Сими да се врати у канцеларију, али "пређашње чести" више није било. Сима је, такорећи, постао жртва злостављања на радном месту. Он је, "које од стра које од жалости" за пређашњим својим угледом, пао у постељу и напречац умро.

Јаков Јакшић беше још једна Милошева врдалама. Овај пропали пештански трговчић, родом из села Угриноваца у Срему, два пута је окушао срећу у Србији. Први пут стигао је у Србију у Карађорђево време, али није богзна шта постигао. Кад је после дошао у Милошеву Србију, срећа му се осмехнула. Постао је писар и тумач код београдског митрополита Агатангела.

По Вуку, на том радном месту, "које својим будалаштинама које преношењем речи и покрађом некаких тефтера свога господара, тако се удвори код Милоша да га, пошто Агатангел отиде у Цариград", Милош прими код себе у службу и постави га на место хазнадара.

Вук каже да је Јаков (пре постављања на то место) био пуки сиромах, "а сад се броји међу богате људе у Србији; али ко је и где, и не био богат: пропалици (банкроту) дати без икаке контроле онолико благо у руке, то је као да човек гладна курјака постави чобанином над небројеним стадом у планини".

Јаков је јако волео вино и ракију те су га често "из вароши доносили међу собом" и био толико дрзак човек да је ретко ко, осим Милоша, могао с њим "људски ријеч проговорити".

Стефан Радичевић, родом из Сурчина, био је калфа код неког трговца у Панчеву. Стефан је мазнуо нешто из дућана свог газде, па је осуђен на четири године робије у Темишвару. Након издржавања казне успео је да се запосли као писар "дијурниста" у земунском магистрату.

Караџић каже да је Стефан добро научио немачки језик и да је у магистратским пословима био "способнији од гдекојих правих чиновника; али по законима австријским због своје пређашње погрешке, за коју је био на робији, није се могао надати да икад постане што више од дијурнисте, зато 1830. године пређе у Србију и постане код Милоша секретар први до Давидовића".

Вук одаје признање Стефану кад каже да је он "поштенији од свију поменутих Милошевих чиновника".

Цветко Рајовић био је "родом из Херцеговине, из села Вуковића близу Требиња". Крајем 1828. године Милош га беше узео "међу своје секретаре".

Следеће (1829) године Милош посла Цветка Рајовића као свога представника у Влашкој. Уз државне послове, кнез је том приликом поверио злехудом Цветку и продају једне кобиле. Тај посао ишао је слабо. Цветко никако није успевао да прода кобилу по цени коју је Милош одредио, па је напослетку пресавио табак и о томе послао абер кнезу, тражећи притом упутства шта даље да чини с кобилом.

На то је кнез Милош уз помоћ Симе Паштрмца (свога чувеног доглавника, некадашњег џелата, кога је Милош прозвао Амиџа и који је стално био уз кнеза готово као дворска будала и ишао му наруку у његовим ујдурмама и мућкама) упутио Рајовићу једну карактеристичну заповест.

У кнежевом одговору, тј. у упутству за даље поступање с кобилом, стајало је - дословце - ово: "Немој је ни продавати, него је јеби, те ћемо бар запатити љута коња, као ти што си."

Није то било све. Кад је дошло време да се Цветко врати из Влашке, кнез му (опет уз асистенцију незаобилазног Амиџе) сачини и пошаље пасош, у којем је између осталог стајало: "Показатељ овога Цветко Рајовић, моја будала, полази из Каравлашке натраг у Србију; зато препоручујем свим властима да би га свуда пропустили мирно, као будалу, јер је будалама свуда слободно ићи".