МАРИЧКА БИТКА

Izvor: Objava, 26.Sep.2020, 08:20

МАРИЧКА БИТКА

Откако су, у пролеће 1354, заузели Галипоље, град у дарданелском теснацу, Турци су постајали све већа опасност по Европу. Турци све више нападају на балканске земље и све се више осећа њихова снага.

Опасност од нових турских успеха постајала је утолико већа што је Византија била ослабљена унутрашњим трзавицама, а у Србији, под слабим царем Урошем, настао је онај период који је народна песма окарактерисала с неколико речи: "Цареви се отимљу о царство".

Византија је помишљала да може да добије помоћ против Турака са Запада. Не једном Запад се дизао и покретао ратове против муслимана. Само, средином 14. века на Западу више није било оног фанатичног одушевљења као пре. Учени Византинац Димитрије Кидон, који је испитивао расположење на Западу, вратио се у Цариград дубоко убеђен да се на помоћ Запада не може рачунати. Остајало је да се води балканска политика, да се окупе земље које су непосредно биле на удару Турака. Сарадњу је најпре требало започети са деспотом Угљешом Мрњавчевићем. Требало је отклонити спор који је настао од тренутка кад је цар Душан прогласио патријаршију, коју је Византијска црква анатемисала. Деспот Угљеша се измирио с Цариградом и цркву у својој области (Серес и Драма) вратио под духовну власт Цариградског патријарха. Тиме је било припремљено тле за даљу сарадњу.

Већ у априлу 1371. код Угљеше одлука за рат с Турцима била је зрела. Пред "свети" бој с "безбожним" муслиманима, Угљеша је отишао на Свету Гору и по светогорским црквама молио Богородицу за помоћ. Обишао је Ватопед, Зограф, Лавру, Кутлумуш. Посетио је и Хиландар. У Хиландару је био сахрањен Угљешин таст, ћесар Војихна. У истом гробу с Војихном био је сахрањен и Угљеша Деспотовић, син деспота Угљеше и жене му Јелене, који је умро у најранијем детињству. Тугу која је непрестано горела у мајчином срцу за прерано изгубљеним чедом, исписала је мајка, доцније позната монахиња Јефимија, на металној икони Христа и Богородице. Та туга је први књижевни састав који је једна Српкиња написала.

У јуну 1371. краљ Вукашин, брат деспота Угљеше, који је владао у западној Македонији са седиштем у Прилепу, са сином Марком и зетом Ђурђем Балшићем налазио се с војском под Скадром. Намеравао је да одатле крене против жупана Николе Алтомановића. Спас за жупана неочекивано је дошао са истока. Турци су угрозили област деспота Угљеше те је краљ Вукашин похитао да помогне брату.

Почетком септембра Вукашин и Угљеша кренули су да истерају Турке из Европе. Српска војска бројала је 10-15.000 људи. Турском војском командовао је Лала Шахин, беглербег Румелије.

Срби су се с Турцима сукобили код Черноменских лугова на десној обали реке Марице, око 40 km од Једрена. Срби нису очекивали битку на том месту, него ближе Једрену. Пошто су се улогорили, нису се чак ни стражом обезбедили. Није било ни реда ни дисциплине. У српском табору било је и пијанчења.

Пала је необично мрачна ноћ између 25. и 26. септембра. Беснела је страховита олуја. Лала Шахин је послао неког Хаџи Илбекију само да осмотри српски логор па да му онда дојави шта је тамо видео. Међутим, када је Хаџи Илбекија видео лоше стање код Срба, одлучи се да сам нападне и да о томе не обавештава Лала Шахина, процењујући да му је и то мало војске што је има код себе довољно да изврши напад. У таквој страшној ноћи, рачунајући на успех препадом, напао је Србе. Изненадни напад, у олуји, киши и мраку, збунио је Србе. У српском логору настала је страховита паника и расуло. Када је у петак 26. септембра 1371, кроз измаглицу овог јутра ране јесени грануло сунце и почео да свиће дан - битка је већ била завршена. Све је добијало свој свакодневни изглед. Све се смирило. Олуја је престала. Само је мутна и крвава Марица, надошла од ноћашње бујице, носила мртве људе и коње. На крвавом маричком разбојишту остали су мртви и Вукашин и Угљеша. Тешко рањени Угљеша, спасавајући се, пао је с коња, издахнуо и био сахрањен недалеко од Једрена. Угљешино тело пренето је затим и сахрањено у једној манастирској цркви код Сереса, коју је он подигао. Путујући 1683. у Јерусалим, патријарх Арсеније III посетио је и "гроб храбраго Угљеше". Место где је ова битка вођена Турци су назвали "Сирп синџирли" ("Српска погибија"). Недуго након битке Лала Шахин из зависти је дао отровати Хаџи Илбекију.

Марица није била прво укрштање српског и турског оружја. Срби су се борили с Турцима као византијска помоћна војска под краљем Милутином. Код Стефанијане (1344) Турци су потукли тешке оклопнике војводе Прељуба. Али Марица је била велики пораз српске властеле, пораз који је имао далекосежне последице по Македонију, која је пала под турску власт, од које је ослобођена тек 1912. године.