Izvor: Objava, 23.Sep.2020, 15:06

ЈАНЧИЋЕВА БУНА

Под утицајем Првог српског устанка, који је 1804. године букнуо у Србији против Турака, јавиле су се ослободилачке идеје и међу просвећеним делом становништва босанске Крајине. Приче о победама српских устаника на Мишару и Делиграду, које су проносили трговци и свештеници, узбуркале су страсти и у Дубичкој нахији. Неколико стотина Срба из поткозарских села успротивило се Портином ферману из 1807. године о разоружању хришћана у Босанском пашалуку. Када је босански везир на њих послао војску, они су се разбежали у планине Козару и Просару.

У босанској Крајини, у околини Градишке, од 1807. године радио је на стварању тајне организације за подизање устанка пушкар из Сарајева, Јован Јанчић. Јанчић је, упорним радом, на подручју између река Уне и Босне, пронашао, окупио и повезао многе истомишљенике. У првим редовима нашло се свештенство: поп Никодим је деловао око Мачковца, поп Јово Турјачанин око Свињара, калуђери и свештенство манастира Моштанице око Козаре. Католици из села Ивањске су, преко свог фратра, дали до знања да ће се придружити Србима чим почне устанак. У пролеће 1809. године у Крајини је све врило, али није било оружја и барута.

Јанчић се колебао да даде знак за почетак устанка, али нестрпљиви сељаци из околине Градишке изнудили су његову сагласност и 23. септембра 1809. године подигли устанак. Турци су брзо реаговали и већ сутрадан похватали многе сељаке, који су указали на Јанчића као вођу и главног организатора устанка. Несуђени вођа буне Јанчић сместа је ухапшен у Градишци и у ноћи између 25. и 26. септембра погубљен.

Иако без вође, устанак се, захваљујући попу Никодиму и попу Јови Турјачанину, проширио на сва српска села између река Уне и Босне. Католичко становништво босанске Крајине, иако је имало намеру да се придружи устанку, на крају то није учинило. Мада су се на оружје дигле хиљаде српских сељака, а Турци се у прво време затворили у градове, устанак је био лоше организован и тако осуђен на неуспех. Првобитним планом било је предвиђено заузимање на јуриш градова Бања Луке, Градишке, Новог и Дервенте, ослобођење целе Крајине од Турака и успостављање везе са Карађорђевом Србијом. Турци су спремно дочекали устанак, јер су ангажовали војску прикупљену за борбе са устаницима у Србији. То је присилно мобилисаним домаћим муслиманима, којима се није ишло на Србију, био оправдан разлог да остану у Босни. Због сламања устанка, вратиле су се, са пута на Дрински фронт, чете регрутоване у Крупи, Новом, Мајдану и Бања Луци.

Турци су до 7. октобра умирили устанике на подручју око планине Мотајице, где је био центар устанка. Слабо наоружани устаници нису имали никаквог изгледа на успех. И поред тога, устаници око Козаре, где је са 800 људи оперисао бањалучки капетан Хасан-паша, пружали су грчевити отпор до средине октобра 1809. године. Тај нови центар устанка био је у селу Машићима. Кад је покорено и то упориште, Хасан-пашина војска је заробљене устанике доводила у Машиће, где су, око беговог чардака, живи набијани на коље.

Последице ове буне биле су: сурово страдање хиљада људи, пљачкање и паљење села, расељавање становништва и друга зла. Где год је ухваћен који свештеник или кнез, погубљен је. Аустријски заповедник са границе јавио је у Беч да су градови на Сави и Уни "окићени" одсеченим главама. И у Травник (седиште Босанског пашалука) су послане одсечене главе и уши многих устаника.

Убиства и насиље над сељацима у Крајини престали су крајем новембра, због рамазанског поста и протеста појединих Турака.

Враћајући се са Дринског фронта, на путу за Травник, у Бања Луку је 16. децембра стигао босански везир. Кад је сазнао за злочине почињене над сељацима, наредио је да се обесе четворица ага и бегова, а деветорицу је, оковане у ланце, одвео у Травник.

Истовремено је погубио и једанаесторицу Срба, учесника буне, међу којима и једног православног свештеника, а фрањевцима одао признање за лојалност према турској власти.

Јанчићева буна је била прва у низу слободарских буна и устанака против турске власти у босанској Крајини у 19. веку.