Izvor: Objava, 18.Sep.2020, 20:56

ЗЕКА БУЉУБАША

Зека Буљубаша је био јунак из првог српског устанка. Право име му је било Јован Глигоријевић. Родио се 1785. године у Доманима код Невесиња. Живео је у селу бавећи се сеоским пословима, истичући се високим растом и изузетно зеленим очима због којих је и добио надимак Зека. По препоруци сеоског кнеза ступио је у службу Адем-бега Бешагића. Бег је трговао стоком и обично је продавао у Дубровнику па је и Зека често тамо одлазио. Задобио је пуно бегово поверење, али овај се ипак силно расрдио кад се побратимио с његовим сином Мехом.

Враћајући се у своје село, убио је зликовца Мујагу Анадолца кад је отео младу удовицу Иконију са нешто стоке што је имала. С њим се задесио и побратим Мехо коме не беше право то што Зека уби Турчина те се ту разиђоше засвагда. Плашећи се освете, цела породица Глигоријевић, а с њом и Иконија у коју се Зека био загледао, ноћу напусти село и после извесног времена настани се у Спречи.

Зека се после убиства Турчина скривао у околини села, па је тек сутрадан од кнеза сазнао да су се његови одселили. Трагајући за породицом, идући подаље од друмова, најзад се прикључио неком трговачком каравану и доспео у Вишеград. На препоруку људи из каравана примио га је у службу трговац дрветом Митар Попара и запослио као сплавара на Дрини. Уз газдину помоћ, сплаварећи на Дрини, упознао је људе који су га довели до Стојана Чупића код кога је био и каснији војвода Симо Катић. И сам из источне Босне, Катић је добро познавао многе досељенике у Семберији тако да је и Зеку одвео у Бродац код Бијељине, где му се настанила породица по одласку из Спрече. Тад је сазнао и за породичну трагедију за коју је и сам осећао кривицу.

За време боравка у Спречи, радећи на имању неког аге, Глигоријевићеве су пронашла браћа Мујаге Анадолца, убили оца породице Љубинка и сина му Стевана и исекли их на комаде. После овог догађаја у Бродац су се преселиле две Зекине сестре, мајка и брат Љубинко који се оженио Иконијом немајући никаква гласа од Зеке и закључивши да је негде изгубио живот.

Препун бола, Зека се након тога прикључио устаницима у Србији. Његово војевање у чети Стојана Чупића почело је у лето 1804. године. Пошто се доказао храброшћу и вештином, Чупић га је унапредио у звање буљубаше и одредио му сектор (на ушћу Дрине) који је штитио од упада Турака из Босне. На подручју села Црна Бара, где је било седиште његове чете, Зека је окупио до двеста момака, најхрабријих бораца. Како су то били људи без куће и породице, волео их је називати својим "голим синовима", па отуда и потиче назив "Зекини голаћи". Били су то прекодрински добровољци, Срби из Босне и из Херцеговине. "Голаћи" су, ратујући с Турцима, брзо задобили плен којим су се лепо обукли, окитили златом и снабдели најлепшим оружјем. Бирао је најхрабрије међу најхрабријим "голаћима" са којима је често, неопажено, прелазио у Босну, прикупљао податке о јачини и покретима турских снага, пратио их, пресретао и нападао турске посаде. У тим тако осмишљеним и смелим подухватима, који су били главни задатак његове чете, био је ненадмашан. Ослањајући се на своје обавештајце међу босанским Србима, његова је чета готово неометано оперисала по Семберији, босанској Посавини, око Зворника и повремено допирала до Тузле.

Карађорђе је једном изјавио да би мирно могао спавати кад би "свуда имао по једно око као што је Зекино". Два дана пре почетка битке на Мишару дао је Зеки у задатак да затвори комуникације око Шапца како Турци не би могли улазити у град нити излазити из њега.

По ослобођењу Шапца (1807) Зека Буљубаша чувао је границу на Дрини од босанских Турака, а ново седиште било му је у Парашници. Након тога, у жестоким борбама на Дрини, на подручју Лешнице и Лознице, редовно је учествовала чета Зеке Буљубаше.

Године 1813. почео је коначни обрачун. Босански везир Деренделија Али-паша покренуо је на Србију све босанске бегове. Заузевши тешком муком Лешницу и Лозницу, везир је опрезно ишао низ Дрину, ка њеном ушћу у Саву. На Засавици у селу Равњу је, 1. септембра 1813, наишао на препреку са каквом се дотле, а ни после, никада није суочио. У том шанцу се нашла невелика, бескрајно храбра војска. Чета легендарног буљубаше ту се први пут од почетка устанка борила из шанца. Бошњаци су данима у таласима безуспешно нападали на то незнатно утврђење. Турске су бимбаше деморалисану везирову војску бичевима и кубурама нагонили на српски шанац. Мала група Срба упорно је одолевала и пуних 17 дана држала је задњи ланац српске одбране. Копајући уздужне ровове, Бошњаци су се приближили српским положајима. Непрестане кише изазвале су поплаву, барут је овлажио и постао неупотребљив, па устаничке старешине решише да напусте шанац. Док се већина преживелих повлачила, Зека им је бранио одступницу, одлучивши да жртвује свој живот за одбрану Србије и слободе. Није био сам. У том херојском чину пратили су га његови "голаћи". Извукавши сабље, помолили су се за свој народ и 17. септембра 1813. године кренуше у последњи бој, соколећи један другог секоше немилице и без наде у живот Турке док и сами не бише исечени, сви, до једног. Ти хероји (Зека, Станојло Суреп, Петроније Шишо, Димитрије Ногић, Станко Црнобарац) умрли су смрћу необичном по јунаштву и по поетичности.

Зека је био веома висок, смеђе косе, лепих црта лица, необично снажан и неустрашив, вешт и сналажљив, смирен у процени ситуације. За њега се говорило да је једини у читавој српској војсци "виши растом и јачи снагом" од самог Карађорђа.

Увек весео и насмешен, делећи и добро и зло са својим "голим синовима", он је неком чудном моћи која је зрачила из њега могао да покрене неодлучне, да пробуди веру и код оних који су вечито сумњали у успех, да уздигне колебљиве и да опоменом уразуми оне који би одустајали пред опасностима.