ИЗ ЖИВОТА ВОЖДА КАРАЂОРЂА

Izvor: Objava, 15.Sep.2020, 15:33

ИЗ ЖИВОТА ВОЖДА КАРАЂОРЂА

Вођ првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе био је изгледом висок и стасит, али је имао и повијена рамена, носио је разбарушену косу и имао је висок, танак и необично пискав глас, као глас у младе девојке, поготову кад би се наљутио. Ђорђе Петровић, потоњи јунак Карађорђе, рођен је 15. септембра 1768. године у селу Вишевцу. Његова мајка Марица причала је да је њен првенац дошао на свет пре првих петлова, што би значило око један сат по поноћи.

Породица Карађорђа је пореклом из Васојевића. Карађорђев деда Јован се са синовима Петром и Марком преселио у Биоску, у ужички крај. Пошто им је отац умро, тражећи плоднији и мирнији кутак, синови су прешли у Шумадију. Карађорђев отац се населио у Вишевцу, а стриц му Марко у селу Мраморцу.

Карађорђев отац, Петар Мркша, био је немиран и непокоран човек. У младости је био хајдук. Био је висок, мршав човек, суровог лица и продорног ока. Био је и лењивац, а о свему је бринула жена му Марица. Занимао се једино ловом и пчеларством. С друге, мајчине стране, Карађорђе је водио порекло од кнеза Петра Живковића. Карађорђева мајка Марица је била његова кћерка. Марица је била лепа, паметна, вредна, разборита и одважна Шумадинка, родом из села Маслошева. Као жена она је имала мушкарачко понашање, није се плашила посла, била је добра домаћица и мајка. Красили су је снажна воља, смели поступци и истрајност. Знала је да се послужи и оружјем. Коња је тако добро јахала, да су је сељаци Шумадије прозвали "Марица Катана".

Кућа и покућство су били на Марици, док је Петар лутао по шумама, јатаковао и бавио се пословима који су скретали пажњу Турака на њега. Убио је Турчина, па је морао да напусти свој дом и Вишевац. Покушао је да привремено нађе склониште код брата Марка, али ни Марко није хтео да се излаже турском гневу и освети. Петар се зато настанио неко време у атару села Жабаре. Ту је подигао кућу плетару на сохама. Живео је са породицом од онога што је Марица зарађивала по кућама имућних сељака. Како сам није могао да плаћа харач, то је село за њега плаћало две године. Кад им је дојадило, жабарски кмет Радивоје Станковић срушио је Петрову кућу и присилио га да са породицом напусти Жабаре.

Некако баш у то време, аги Мула-Хусеину из Паланке преко је била потребна кметовска радна снага на спахилуку у Загорици. Унајмио је Петра за чувара пчелињака. Тако се Петар Мркша и његова породица настанише у Загорици, чији су становници били људи Петрових особина. Ретко се ко могао наћи међу њима да му руке нису упрљане турском крвљу. Ту се Петар Мркша задржао седам или осам година. Погодовао му је ага и ћуд сељака, сличних њему.

Хајдук остаје хајдук. У време припрема за аустријско-турски рат који ће трајати од 1788. до 1791. године, Петар се повезао са аустријским официрима који су прешли у Србију да уходе Турке и припремају рају за скори рат. За његову везу са Аустријанцима сазнао је
турски обавештајац Вукоје из Маслошева. Кад је Петар удесио састанак аустријских официра и хајдука у напуштеној воденици, Вукоје је обавестио Турке, који су их опколили и позвали на предају. Аустријанци су се предали, а Петар и његови другови по кубури су изгинули бранећи се. По кратком поступку, Турци су аустријске официре повешали.

У сталном сељакању, сталној оскудици и сиромаштву Карађорђе је провео детињство. То је доста утицало на његов карактер, па је тако постао тврд, смео, издржљив и пун самопоуздања. Научио се да трпи хладноћу, глад и летњу жегу. У дванаестој години, Карађорђе је кренуо у најам да би олакшао мајци. Служио је и чувао стоку богатих сељака.

Првог Турчина је Карађорђе убио као врло млад, када је на пропланку више крагујевачког друма чувао стоку имућног сељака Новака из Жабара. Друмом је дојахао силовит Турчин, за којим су ишла четири хрта. Чим су пси приметили свиње, кидисали су на њих. Вепрови су их дочекали и једног хрта растргли. Турчин је побеснео, тргао кубуру и запуцао по свињама. Када је то видео, Карађорђе је сишао шумом до потока и поред мостића заузео бусију. Чим је Турчин наишао, он је опалио из кубуре и убио га.

После погибије Петра Мркше, његову породицу, жену Марицу и децу примио је јасенички оборкнез Никола Јовановић у своју кућу у Маслошеву. Свој поступак је правдао сажаљењем према ситној деци. Међутим, кнез Никола се није руководио само разлозима човечности. Постојала је стварнија обавеза између угледног кнеза и хајдучког јатака. Био је то заједнички рад на припремама за скори рат са Турцима. Најугледнији Србин у Јасеници, кнез Никола је био познат као човек благе нарави. Па ипак, и он је био готов да све стави на коцку када се ма шта предузимало за слободу. Са великим угледом код Срба и Турака, он је могао извесно време проналазити довољно разлога за прихватање породице Петра Мркше. Тад се и Карађорђе упознао са кнежевом најмлађом кћерком Јеленом. Високо, витко и лепо девојче лако је привукло Карађорђеву пажњу; био је довољан само сев укрштених погледа да се међусобно заволе.

Кнез Никола уочио је ово симпатисање. Није се нимало забринуо, јер му се Карађорђе стварно допадао. По тадашњим обичајима, младић и девојка су ретко могли да измене по коју реч, сем у колу. Карађорђе је на поселима и саборима друговао са кнежевим синовима и увек у игри и колу био уз Јелену.

Карађорђева мајка Марица се преудала за старијег човека Петронија. С њим се вратила на напуштено имање у Загорицу. Њен нови муж је био вредан човек. Заволео је Марицу и њену децу. Потрудио се да им прибави потребан мир и поново уздигне посрнуло имање. Недуго по овим догађајима, кнез Никола био је принуђен да се са синовима одметне у хајдуке. Али у хајдучком послу није имао среће. У једном сукобу погинуо је и он и његови синови. Карађорђе је решио да се жени. Јелену је запросио на извору, док је пунила судове водом. Венчао се на Месне покладе 1786. године у горовићкој цркви.

После женидбе, Карађорђе је желео да буде миран, да се посвети кући и породици, али му Турци то нису дозволили. Они су се скитали по српским селима, упадали у куће и захтевали храну, пиће и пун кревет. Дели-Муса, познати зликовац, у Карађорђевој кући није стигао да поједе пржену цицвару и попије ракију, кад се појавио Карађорђе и "послужио вечеру" сасувши му олово из пиштоља у груди. Непосредно пре тога, Турчин је захтевао да Јелена подели постељу са њим.

Због овог убиства Карађорђе је морао да бежи са породицом у Срем 1786. године. Приликом тог бекства је убио очуха Петронија. О овоме је писао и немачки историчар Леополд Ранке. Шта се десило? Бежећи од турске одмазде, Карађорђе је кренуо са породицом према Сави, да би пребегли у Аустрију. Срећно су умакли до села Стојника у Београдској нахији. Ту се изненада очух Петроније предомислио и побунио, уплашен од одласка у непознато. Узалудна су била сва Маричина и Карађорђева убеђивања. Старац је остао упоран и тврдоглав. Деца су плакала. Молили су га сви да пође с њима бар до Саве, а после нека се врати. Петронију се није напуштала Марица и деца, али никако није хтео да иде даље. Напослетку је сам кренуо назад, претећи да ће довести Турке. Мајка Марица је тада у очајању рекла сину: "Сине Ђорђе, сапрело те моје млеко ако га не убијеш. Боље он сам да умре него ми сви са њиме заједно." Петроније се није обазирао на женине речи, већ је пошао низ јаругу. Ђорђе је часак оклевао, затим у неколико скокова претекао старца и испречио му се на пут. "Баш си наумио да нас издаш Турцима?" упитао је. "Јесам" одговорио је старац. "Е, нећеш, по души те!" довикнуо му је, дигао пушку и убио га. Очух није био једини члан породице кога је Карађорђе убио.

Шест година пошто је почео први српски устанак 1810. једна жена из Тополе се пожалила Карађорђу како је његов брат Маринко силовао њену кћерку. Карађорђу се смркло пред очима. Обесио је брата о новоградњу. Потом се затворио у своју собу и двадесет четири сата никога није пуштао. Нити је што јео нити пио.

Кад је пребегао у Аустрију, Карађорђе је ступио у службу манастира Крушедол. Крајем 1787. године Карађорђе се налази у српском добровољачком одреду, који је суделовао у неуспелом аустријском покушају да се на препад освоји Београд. За време аустријско-турског рата од 1788. до 1791. године Карађорђе се бори у аустријској војсци, у српском фрајкору пуковника Михаила Михаљевића, у западној Србији и тада стиче драгоцено војничко искуство које ће доћи до изражаја у првом српском устанку. Резултат овог рата су реформе султана Селима III што је донело одређене повластице Србима у Београдском пашалуку. Ситуација у Пашалуку значајно се изменила 1801. године, када су дахије убиле београдског везира Хаџи Мустафу-пашу и завеле своју страховладу.

Одлука о подизању устанка донесена је у селу Орашцу, у Марићевића јарузи, на имању кнеза Теодосија Марићевића, кога је Карађорђе убио неколико месеци касније. Карађорђе није био први избор за вођу устанка. Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић су понуду одбили, док избор није пао на Карађорђа. Карађорђе је упозорио да боље да га не бирају, јер је превише прек. Завереници су на то одговорили да им баш такав вођа и треба. Карађорђе се посебно заклео да неће имати ни зрнца милости за издајнике.

Карађорђе је био изузетно вешт војни стратег, па је успевао да добије и оне мало вероватне битке. У борби је био неустрашив и није знао за страх. Никада се није поколебао. Оно што је обећао за издајнике, то је и испунио. Приче о његовим подвизима надалеко су се чуле, па се на европским дворовима о њему причало са дивљењем.

Карађорђе није био велики политичар, а као дипломата био је изложен снажним притисцима и мешању великих сила. Још од почетка устанка, Срби су успоставили везе са Аустријом и Русијом. Аустрија није желела сукоб са Турском, па је изостала њена помоћ устаницима, али је Русија отпочела припреме за рат. Овај рат, започет крајем 1806. године, потрајао је са прекидима све до 1812. године. Заједничко ратовање Срба и Руса донело је устаницима више победа.

У сукобима са политичким противницима Карађорђе је био одлучан и немилосрдан, што је први осетио кнез Теодосије Марићевић. Теодосије се на Орашачкој скупштини помињао као један од могућих вођа устанка, али је он одбио да се прими вођства, јер није ни веровао у успех. Али кад је устанак показао огромну снагу и кад су догађаји и борбе истакли Карађорђа у први план, Теодосије се покајао и потајно радио на ликвидацији устанка. Сукоб је кулминирао на скупштини кнезова и војвода. Теодосије је потегао кубуру, али је Карађорђе био бржи. Метак из његовог пиштоља погодио је Теодосија у раме; ускоро је од те ране умро.

Карађорђе, иако строг и пргав, обожавао је жене. Волео је своју Јелену, а кад би му се допала друга, умео је да јој се приближи. Само се увек трудио да то вешто сакрије, поготову од својих другова.

Најпознатија, али и последња Карађорђева љубавна афера десила се 1804. године. Реч је о хајдучици Марији из Бруснице, која је била заљубљена у Карађорђа. Њу су као младу девојку удали за старијег човека, трговца Милоја из Бруснице. Мажена и добро одевана, у селу и на саборима скренула је својом лепотом пажњу људи и женског света. За необичну жену и лепотицу чуо је и чувени насилник Салих-ага звани "руднички бик", рођени брат дахије Кучук-Алије. Хтео је све што је лепо и добро да је његово. Одмах је послао свога момка Мехмеда Бумбара да му доведе Марију. Како је Милоје био послом у нахији, Турчин је затекао Марију саму у кући. Наредио јој је да се спреми и с њиме пође аги на Рудник. Марија је поставила Турчину трпезу, изнела ракију, сира и скорупа и док се он гостио, у згодном тренутку зграбила секиру и њоме га убила. Узела му је оружје, обукла Милојево одело и побегла у шуму. Милоја су потом Турци ухватили, одвели га на Рудник, одсекли му главу и истакнули је на бедем. Пошто ниједна хајдучка чета није хтела да прими жену у своје редове, Марија је сама хајдуковала. Прву ноћ после Орашачке скупштине упознала се са Карађорђем. Родила се љубав, а Марија је постала део Карађорђеве пратње, његов барјактар. Кретала се преобучена у мушкарца и увек под оружјем. За друге је била Маринко. Када је за ову везу сазнала Карађорђева жена Јелена, поверила се војводи Младену Миловановићу. Тада су њих двоје сковали план да Марију убију. Тај задатак је Младен поверио Павлу Цукићу, који је Марију убио у јесен 1805. године у шуми. Овај догађај помиње и Вук Караџић у својим списима. Иначе, после пропасти првог српског устанка Карађорђе је запао у стање велике меланхолије.

Карађорђе је крстио сина првенца Милоша Обреновића, и дао му име Петар, по свом оцу. Петар Обреновић је умро од последица великих богиња док је, као дете од седам година, са мајком Љубицом боравио у планинама, бежећи од Турака после пропасти првог српског устанка. Гроб Карађорђевог кумчета се налази у манастиру Никоље, у Овчарско-кабларској клисури код Чачка.