Izvor: Objava, 11.Sep.2020, 13:57

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ

Патријарх српски Павле рођен је на Усековање 11. септембра 1914. у селу Кућанци у Славонији. Рођен као Гојко Стојчевић, рано је остао без родитеља. О њему и брату бринула се тетка, која га је поштедела сеоских послова јер је био ситан, и омогућила му да се школује.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-29), завршио је Богословију (шесторазредну) у Сарајеву (1930-36), а онда се у Београду уписао на Богословски факултет. Ванредно је завршио и гимназију, да би упоредо могао да студира и медицину. На медицини је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио.

Као прогнаник и избеглица за време Другог светског рата био је у манастиру Свете Тројице у Овчару. Био је и вероучитељ деце избеглица у Бањи Ковиљачи.

Замонашио се у манастиру Благовештење 1948, када је добио име Павле и рукоположен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. сабрат је манастира Рача где врши разна послушанија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954, протосинђел је постао исте године, а архимандрит 1957. На Богословском факултету у Атини је био на постдипломским студијама од 1955. до 1957.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. и хиротонисан у београдској Саборној цркви 21. септембра 1957. У овој епархији гради нове храмове, обнавља старе и полусрушене, посвећује и монаши нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања.

За четрдесет четвртог патријарха српског, уместо оболелог патријарха Германа, изабран је од Светог архијерејског сабора Српске православне цркве новембра 1990. Устоличен је у недељу, 2. децембра 1990. у Саборној цркви у Београду, а у древни престо српских патријарха устоличен је у манастиру Пећке патријаршије 22. маја 1994.

Патријарх Павле чинио је канонске посете многим епархијама Српске православне цркве у земљи и иностранству. Посетио је Српску цркву у Аустралији, Сједињеним Америчким Државама, Канади, западној Европи.

За време његовог мандата обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу, отворена Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу. Покренуо је у Београду Академију за уметности и конверзацију. Дуго година био је председник комисије Синода за превод Светог писма.

Безброј пута је писао и интервенисао код водећих светских државника и међународних институција да се помогне у решавању кризе и успостављању мира на просторима бивше Југославије. Тим поводом имао је сусрете са представницима Римокатоличке цркве, Исламске верске заједнице, представницима Светског савеза цркава, дипломатама, државницима, представницима хуманитарних и других организација. Посетио је седиште Уједињених нација у Њујорку, Белу кућу у Вашингтону, где је са водећим личностима разговарао и износио чињенично стање у вези са избијањем рата у бившој Југославији.

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, студије из литургије у три тома и аутор је многих богослужбених књига.

Велики духовник, аскета и сјајан беседник, овај првосвештеник је свакодневно - кад црквена правила дозвољавају - служио свету Литургију за спас свога српског народа.

Преминуо је после дуже болести у недељу, 15. новембра 2009. у Београду. Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.