Izvor: Objava, 05.Sep.2020, 11:05

КРАЉ СУНЦЕ

Краљ Француске Луј XIV био је један од оних људи приликом чијег су рођења и смрти многи људи уздисали: "Најзад!" Када је започео живот 5. септембра 1638. у Сен-Жермен-ен-Леју, "Најзад!" је био уздах олакшања што су краљ Луј XIII и његова супруга, Ана Аустријска, коначно, после двадесет три године брака, добили тако жељеног престолонаследника. Лују XIV у очекивању још као малом детету говорили су да је "lе Diеudоnné", богомдан. Луј није имао ни пуних пет година када му је 1643. умро отац. Лујева мајка постала је регент. Главни министар је постао њен љубавник, Жил Мазарен, кардинал који никада није био рукоположен за свештеника, пореклом Италијан. Под његовим вођством, Француска се најзад уздигла до европске војне силе, али је кључала изнутра. Као дечак, Луј је за време племићког устанка против Мазарена и краљице Ане, такозване Фронде, у Паризу постао заточеник у сопственом дворцу и једно време је у Лувру стрепео за свој живот. Од тог тренутка омрзнуо је Париз и извукао поуке из устанка племства. И изградња дворца у Версају биће једна од последица тих дана.

Тринаестог априла 1655. пред парламентом у Паризу Луј је изјавио: "L'étаt c'еst mоi" ("Држава, то сам ја"). Фронда је била савладана две године пре тога. Луј, седамнаестогодишњак, од пре годину дана крунисани краљ, али још не владар, потписао је многе едикте у рату против Шпаније, који је трајао већ двадесет година. Опет му је био потребан новац из државне благајне. Међутим, неки чланови парламента хтели су да још једном преиспитају тај захтев.

Луј је изненадио парламент већ самом својом појавом. Није ушао у парламент у прописаној званичној одећи за најсвечаније прилике, него у сразмерно комотном ловачком оделу. Када је председавајући парламента почео да говори о интересу државе у односу на финансирање рата, Луј је узвикнуо чувене речи: "Држава, то сам ја!"

Луј се 1660. оженио инфанткињом Маријом Терезом, а годину дана касније, после Мазаренове смрти, почиње дуг период његове личне владе. Сматрао је да као краљ има божанско право да спроводи апсолутну власт над својим поданицима и зато је настојао да своју контролу прошири на све аспекте живота, укључујући понашање на двору, јавне делатности, војску и привреду. Није сматрао да је потребно да сазива скупштину Генералних сталежа, тела које би краљу требало да пружа савете о политичким питањима, у великој мери је игнорисао парламент, и уместо тога се ослањао на узан круг стручних министара и саветника.

Дворац у Версају, највеће дело француског барока и класицизма, представља камени доказ Лујевог самољубља. Није му служио само да истакне сопствену величину, него и као пресудан инструмент за спровођење претензија на апсолутну власт. Две године после Мазаренове смрти, Луј је 1663, на месту једне мале ловачке куће, отпочео градњу величанствене палате. После скоро двадесет година уселио се са својим двором у тај дворац који је претворио у државу у држави. Тамо је живело око четири хиљаде дворана, а о њиховој удобности бринуло се више од петнаест хиљада слугу.

Ко год је желео да постане неко у држави, морао је да се представи на двору, затим да живи у Версају, подвргне се служби на двору и бори за краљеву милост. Племство, дотад растурено широм Француске, свело се на дворску аристократију. Путем дворског церемонијала, Луј их је чинио потпуно зависним од своје воље. Само скупоцена одећа коју је неки племић морао да носи у Версају могла је да му прогута читав иметак. Да би могао да финансира живот на двору, сваки уносан положај, сваки приход који је краљ милостиво одобравао, био је добродошао. Луј је маестрално управљао својим двором. У Француској је свачија судбина зависила од воље и моћи "Rоi du Sоlеi", Краља Сунца, Луја. На почетку строго регулисаних дана у Версају био је "lеvеr", свечано устајање Краља Сунца. Следила је јутарња молитва, приликом које је Луј гледао у олтар. Сви остали су, подразумева се, морали да гледају у њега. После тога, Луј и његова пратња прелазили су у собу с огледалима. Било је то време ципела са високим потпетицама, не само за жене него и за мушкарце. Изгледали су виши, корачали су поносније и достојанственије. У сали с огледалима понизно су чекали молиоци и дворани. Луј је милостиво застајао ту и тамо. Али ускоро га је чекао посао у кабинету. Мада је по природи био нестрпљив - "Мало је фалило да морам да чекам", зашкргутао је једанпут зубима када је једна кочија стигла у последњем тренутку - Луј је умео да пажљиво изабере способне министре. Пре свих, Жан Батист Колбер, који је реорганизовао финансије, подстакао развој трговине и индустрије, док су Мишел де Телије и његов син, Франсоа Мишел, маркиз од Лувоа, створили велику и изузетно ефикасну војску. Ови људи су омогућили Лују да оствари свој циљ територијалног ширења Француске. У ствари, Француска је под Лујевом влашћу скоро непрекидно ратовала. Године 1667. његова војска је у такозваном Рату за деволуцију продрла у Шпанску Низоземску. Затим је Луј 1672. покушао да окупира Холандију. Холанђани су зауставили војни поход тако што су отворили бране и поплавили земљу. Лујева војска се борила 1681. у граничном подручју Светог римског царства око Штразбурга, 1688-1697. против Палатината и, коначно, ступила је у дуготрајни рат за шпанско наследство, који је беснео од 1702. до 1714. Унаточ највећој стајаћој војсци у Европи, Луј није могао да постигне одлучујући успех у својим експанзионистичким тежњама. Напротив, државна каса се стално празнила и поред све Колберове вештине и способности. Лујев кабинет је обично заседао пре подне од девет до дванаест. После тога, Луј је одлазио на следећу мису и молио се, а затим ручао. Пробачи хране бдели су над трпезом намењеном краљевским непцима. Сваки Лујев поступак преношен је усмено, а пропраћали су га задивљени поклици церемонијал-мајстора, као што су: "Краљ пије!" или "Краљ једе!" Поподне је краљ проводио у разним разонодама: лову, излету, понекад би срео своју метресу, љупку мадам Монтеспан. Увече су често приређиване велике свечаности: ватромет, дворски бал или балетска представа. Приликом ове последње, краљ, леп и снажан мушкарац, је и сам с времена на време наступао као играч. На пример, како приличи, преузимао је улогу античког бога Аполона. Прослављан је и краљев одлазак на спавање, "cоuchеr". Тако је дворанин дана имао привилегију да краљу осветљава пут до постеље.

Живот у Версају важио је у Француској и у целој Европи не само као мерило узорног дворског протокола, него и као врхунско обележје културе. Покушавали су да копирају све у Версају: архитектуру, геометрију паркова, спутану и обуздану природу, расипничку одећу, забаве сваке вечери. Али аристократији ће управо то доћи главе. Сјај, етикеција и заокупљеност самима собом пружали су племству искривљену слику спољног света, света беде. Када је 1. септембра 1715. Луј умро у Версају, државне финансије су биле пропале. Колбер је одавно био мртав. Умро је од јада због све слабијег утицаја на све ратоборнијег и неумерено расипничког краља.

Луј је тако савршено учврстио апсолутизам да је двор деценијама настављао да живи у свом свету илузија, све док се с великом револуцијом крајем XVIII века Француском није разлегао одговор на Лујеве речи: "Држава, то сам ја!" Одјекнуо је као глас народа: "Држава, то смо ми!"