Izvor: Objava, 20.Avg.2020, 08:43

ИВАН ЈУГОВИЋ

Политичар Иван Југовић рођен је 1772. године у Сомбору, у Бачкој, у свештеничкој породици. Његов отац Гаврил Савић био је сомборски свештеник, син свештеника Саве Југовића, по коме се стао презивати. Југовић је на крштењу добио име Јован Савић и имао је још два брата, Мојсеја и Григорија, и сестру Февронију.

Гаврил Савић је школовао своје синове, те је Мојсеј постао свештеник, Григориј је постао адвокат, а Јован је у Пешти студирао угарско право. У намери да се закалуђери, отишао је у Карловце где је 1801. године постао професор латинског језика другог степена Карловачке гимназије. Јован Савић је, пленећи ђачку пажњу, био професор три године, до 1804, када је запао у немилост митрополита Стефана Стратимировића, пошто се у њега заљубила митрополитова љубавница Александра, жена капетана Рашковића, и био отпуштен. Потом се Јован преселио у Вршац и постао секретар вршачког владике Шакабенде Другог, али не задуго, јер је и над владиком био митрополит.

Не знајући куд ће, Јован Савић је из Вршца 1805. године прешао у Србију, у којој је у то време буктао Први српски устанак. У Србији се назвао Иваном и вратио старо породично презиме Југовић.

Иван Југовић је у Србији у почетку био писар у Смедереву, у Правитељствујушчем совјету сербском, у времену његовог настајања. Године 1807. постао је секретар Совјета и са њиме дошао у ослобођени Београд, поставши једна од прве три личности Србије, уз Карађорђа и Младена Миловановића.

Југовић је био највећи заговорник ослонца устаничке Србије на Аустрију. То му је створило непомирљиве противнике међу устаничким старешинама проруске струје, који су желели да у свему ставе Србију под руски царски патронат, и Карађорђа под руско заповедништво, како би на тај начин ограничили Карађорђеву вождовску власт а своју увећали.

Велика завист падала је на Југовића и на његов утицај на Карађорђа, па се говорило да он на демонски начин њиме влада и наговара га да не прими руску војску и руску власт у Србији. У сукобу руског изасланика у Београду генерала Константина Родофиникина, отворено са Младеном Миловановићем и прикривеније са Карађорђем, о коме је писао најнегативније извештаје у Санкт Петербург, Југовић је постао најнепопустљивији Родофиникинов противник. Чак је, у лето 1807. године, у главном стану руске Дунавске армије у Букурешту, од њеног команданта кнеза Александра Прозоровског захтевао да се Родофиникин повуче из Србије и замени другим изаслаником.

Југовић је био иницијатор оснивања школа. Са његовом иницијативом се сложио и Младен Миловановић и омогућио да се у Београду 12. септембра 1808. године отвори Велика школа, која је почела са радом сутрадан, 13. септембра. Први ђаци били су: Карађорђев старији син Алекса, синовац Младена Миловановића Јовица, синови Миленка Стојковића Милан и Иван, Вук Караџић из Тршића и други. У тој школи Југовић је, од њеног оснивања, предавао главне предмете, историју, "рачун" (математику) и географију. Када се број предмета повећао на осам, ангажовани су и други предавачи.

Упоредо са наставничким послом Југовић је обављао и посао дипломате. По Карађорђевом налогу је у децембру 1808. године по други пут ишао у главни стан руске Дунавске армије у Букурешт, као вођа српске делегације. Том приликом поново је у Букурешту и у Јашу водио преговоре са кнезом Александром Прозоровским. Кнез Прозоровски, иначе ненаклоњен Србима, вичући на најгрубљи начин оптуживао је Србе да желе да заваде Русију са целим светом зарад идеје о обнови старог српског царства. Југовић се држао поносито, па када га је Прозоровски саркастично упитао: "Чији ће бити Цариград?", одговорио му је: "По правди ваљало би наш, српски да буде јер ви имате столицу."

Године 1809. Југовић је постављен за председника Београдског суда. Следеће године био је у новој мисији, у Бечу. Године 1811, после смрти Доситеја Обрадовића, Југовић је постао попечитељ (министар) просвете. У времену од 1810. до 1812. године Југовић је био сталан агент бечке владе. Преко команде у Петроварадину је слао доставе о раду у Србији, па и о седницама којима је присуствовао у Правитељствујушчем совјету. У једној достави денунцирао је и Доситеја, којега је назвао "познатим старим пробисветом".

Што због Карађорђевог преког карактера и наглог поступања, које је у тешким приликама бивало још жешће, што због своје доследности и охоле непопустљивости, Иван Југовић падао је и у српску, то јест вождову немилост, као некад што је падао у немилост митрополита Стратимировића.

Крајем 1812. године Карађорђе, којим је овладао руски утицај, истерао је Југовића, са још неколико аустрофила, из службе. Немајући избора, пошто је написао једно дуго опроштајно писмо Карађорђу, Југовић се вратио у Аустрију. Неко време се задржао у Земуну, а затим, осећајући како га болест све више разара, упутио се брату који је у једном селу, недалеко од Великог Бечкерека, живео као свештеник. Ту је ускоро, у лето 1813. године, и умро од туберкулозе и од последица алкохолизма.

Југовић је био свестрано образован човек, говорио је мађарски, немачки, латински, италијански и француски језик. Вук Караџић пише да је спадао у ред "најученијих и најпаметнијих Срба". Вук с друге стране указује да је, насупрот учености, био "поносит и бијесан".