Izvor: Objava, 15.Avg.2020, 18:31

НАПОЛЕОН

Француски војсковођа, државник и цар Наполеон I Бонапарта рођен је 15. августа 1769. у Ајачију на Корзици као Наполионе ди Буонапарте. Био је други син Карла-Марије ди Буонапартеа и Марије Летиције Рамолино. Проистекао из нижег корзиканског племства, блиског Француској, овај онизак дечак положио је 1. септембра 1785. официрски испит у Војној школи у Паризу као 42. у рангу од 58 артиљеријских потпоручника. Имао је зачуђујућу меморију, изванредно разумевање за математику, способност дубоке концентрације. Тада му је било шеснаест година и седамнаест дана.

Револуција у Француској: мајка Слободе али и мајка гиљотине и терора. Одрубила је главу једном краљу у име једнакости, а на престо довела цара и императора. Четрнаестог јула 1789. срушила је Бастиљу, омражену тамницу у којој је, у том часу, било седам затвореника - кроз десетак година претвориће Европу у тамницу са милионима поробљених.

Из опсаде Тулона грађанин Буонапарте, капетан, командант артиљерије, изванредно храбар, рањен током борби, излази као бригадни генерал. Тада је имао 24 године.

Из његовог имена изгубиће се аристократско "ди" јер се није слагало уз Револуцију, из имена и презимена нестаће слова која подсећају на родну Корзику. Био је то сада грађанин Наполеон Бонапарта, бригадни генерал Француске. Само ће тврди страни акценат одавати његово порекло, далеку провинцију из које је стигао до Париза.

Следећих неколико година судбина се играла са младим генералом. Био је командант артиљерије, падао у затвор, остајао без посла, гушио ројалистичку побуну против Конвента у Паризу.

Постављен је 29. фебруара 1796. за команданта армије која ће водити рат у Италији (италијанска армија) против Аустријанаца и њихових савезника Пијемонтеза.

Од доласка Наполеона на чело италијанске армије његова биографија постаје историја Француске и Европе.

Почетком априла 1796. године армија одређена за рат у Италији прешла је Алпе. Војска у којој је Бонапарта завео гвоздену дисциплину за шест дана однела је шест победа. Сардински краљ Виктор Амадео положио је 28. априла оружје пред маленим Корзиканцем. На реду су биле аустријске трупе.

У низу битака, у удару сличном замаху сабље, Бонапарта 10. маја код Лодија, 5. августа код Кастиљонеа, 15-17. новембра код Арколе и 14. јануара 1797. код Риволија побеђује Аустријанце. Папа Пије VI се одриче својих поседа и плаћа, као и остале италијанске државе, ратну одштету. Завршни удар Корзиканац је извео 2. фебруара 1797. године када је заузео утврђење Мантову. У Италији више није било ниједног аустријског војника.

Био је то први узлет ратног генија Наполеона Бонапарте. Само Ханибал Барка, велики војсковођа старог века, дошао је у северну Италију преко Алпа и у низу битака сатро непријатеља.

За разлику од Ханибала Наполеон је поново прешао Алпе и кренуо на Беч. У сусрет су му послали надвојводу Карла, човека који је у неколико наврата тукао Французе и уживао глас најбољег војсковође аустријске војске. Није био ни први ни последњи који ће изгубити славу и углед у сукобу са Бонапартом. Кад су француске претходнице биле 150 km од Беча, ужас је захватио престоницу Хабсбурга. Утихнула је музика по отменим салонима. Простачина са Корзике, човек који је у прогласу написао: "Француска република се заклела на мржњу према тиранима и братство међу народима..." куцао је на врата царског града Беча.

Аустрија је 18. октобра 1797. у Кампоформију потписала мир. Европа је почела да сриче име генерала које ће касније, у страху, наизуст изговарати.

Од ратова у Италији "мали каплар", како су га војници одмила прозвали, постаде сигурнији у себе. Потези су му одлучни и промишљени. У тим тренуцима у њему је умирао републиканац и демократа. Покорио је Италију, због чега не би својој вољи потчинио и Француску?

У лето 1798, по налогу Директоријума који је желео да га држи што даље од Париза, Наполеон се искрцао са војском од 55.000 људи у Египту и заузео Александрију. Експедиција је имала циљ да Британцима поремети везе са Индијом.

После победе над мамелучком коњицом код пирамида, 21. јула, заузео је Каиро. Пошто је покорио велики део земље, Бонапарта је кренуо на Сирију. Јафу је заузео 7. марта 1799.

У међувремену је Директоријум постао веома непопуларан код свих слојева народа у Француској. Генерал Клебер је преузео војску у Египту 23. августа 1799. Наполеон је прошао срећно кроз британску блокаду, искрцао се и 18. бримера године VIII (9. новембра 1799) у Паризу извршио државни удар и постао први конзул Француске. То је почетак војне диктатуре Наполеона Бонапарте.

У пролеће 1800. први конзул са војском трећи пут прелази Алпе, појављује се у горњој Италији и туче Аустријанце код Маренга. Аустрија је поново била на коленима и склопила је мир у Линевилу 1801.

Победоносни рат је учврстио власт Бонапарте. Августа 1802. са 3,5 милиона гласова према осам и по хиљада народ га је изабрао за доживотног конзула с правом наследства. Његовој неограниченој власти недостајала је још само титула.

Фебруара 1804. откривена је завера Жоржа Кадудала и генерала Пишегрија са циљем да се убије Наполеон и врати гроф од Артоа (касније Карло X). Месец дана касније, француски војници ухапсили су војводу од Ангијена на неутралној баденској територији. Доведен је у Париз и погубљен под лажном оптужбом да је умешан у заверу Кадудал-Пишегри. Тако, у интересу земље, 28. флореала године XII (18. маја 1804) "влада Републике поверена је Императору који добија титулу Императора Француза". На новцу штампаном после 18. маја писало је: "Француска Република. Император Наполеон". Император револуције. Недостајао је само један логичан корак и он је учињен 2. децембра 1804. у Паризу. У Богородичиној цркви Наполеон Бонапарта је крунисан за цара Француске. Наредне године, у Милану, узео је круну краља Италије.

Провинцијалац са Корзике доказао се пред великим светом.

Током релативно мирног периода између 1800. и 1803. Наполеон је започео темељиту реорганизацију Француске а то ће бити и његово најтрајније дело. Основао је Француску банку 1800. и централизовао убирање пореза; закон је преиначен и кодификован, и уведен је једнообразан систем средњег школства. Наполеонов конкордат с Римском црквом проширио је његову моћ - католичка црква је добила подршку државе.

Иако је Велика Британија покушала да задржи добре односе са Француском (Амијенски уговор, 1802), Наполеонова намера је била да уништи Велику Британију. Вилијем Пит, председник британске владе, успео је да са Аустријом и Русијом образује трећи савез европских држава. Шпанија се борила на страни Француске. Код Улма 20. октобра 1805. Наполеон је натерао на капитулацију део аустријске војске. Савез се реванширао сутрадан: 21. октобра британски вицеадмирал Нелсон је код Трафалгара потпуно уништио француску и шпанску флоту. Овај догађај уверио је Наполеона да је директан напад на Велику Британију немогућ. Корзиканац је одговорио страшним противударом по британским савезницима: 13. новембра је заузео Беч, 2. децембра, код Аустерлица, вођен "срећном звездом" како је веровао, однео је велику победу над руско-аустријском војском. Аустрија је морала да закључи мир у Пожуну којим је била коначно истиснута из Италије.

"Сунце Аустерлица", рекао је за битку Наполеон.

"Савијте ту карту Европе!" рекао је Вилијем Пит кад је добио вести о бици код Аустерлица. "Она неће бити потребна бар десет година."

Ионако болешљив, председник владе није преживео овај ударац. Кроз месец дана је умро.

Године 1806. већи део Немачке, осим Пруске, Наполеон је укључио у Рајнски савез. Пруска је покушала да интервенише. Први пут пред страшног Корзиканца стадоше охоли и хвалисави наследници Фридриха Великог. Пруска краљица Лујза је лично, у костиму амазонке, на коњу, обилазила пукове. Пруски официри су исуканим сабљама претили непријатељу.

Четрнаестог октобра 1806. одиграле су се битке код Јене и Ауерштата у којима је Наполеон слистио пруску војску. Французи су после неколико дана ушли у Берлин.

Седмог јула 1807, после пораза своје и остатака пруске војске код Фридланда, руски цар Александар I закључио је са Наполеоном мир и савез у Тилзиту.

Страшна је била борба уједињене Европе са царем Француске. Савезничке снаге биле су многољудне, често боље наоружане и јаче. Али, како се борити са човеком на чијој је страни била искричава и заводљива идеја револуције?

Војске старих монархија Европе сачињавали су сељаци кметови које су њихови официри - омражене спахије и племићи - често бичем терали у борбу. Како је било могуће очекивати од руског кмета да се са заносом бори и погине за спас аустријског царског или пруског краљевског престола?

Насупрот њима била је армија слободних сељака која је омогућила Наполеону да загосподари Европом. Револуција је омогућила да на чело те војске стану људи који су се издвојили талентом, не пореклом. Сваки војник у своме ранцу носи маршалску палицу - говорило се. Маршал Неј је био син крчмара, маршал Лан син обичног војника. Француска тога времена имала је најдаровитији командни кадар. Над свима њима као громада у магли, Наполеон Бонапарта, замишљен јер је ратовао против континента, усамљен јер је био на власти.

Какав је то човек био?

"Човек какав сам ја нимало не мари за живот милиона војника!" охоло је рекао Наполеон Бонапарта аустријском министру иностраних послова кнезу Клеменсу Метерниху. "На људско биће гледа као на чињеницу или на ствар, али не на нешто што је њему слично... Он не признаје никога осим самог себе", писала је Мадам де Стал. Одликовао се огромном радном енергијом, необузданим темпераментом и жестоком снагом воље. Уз огромну проницљивост ишла је велика лична храброст. Био је рођени предводник.

Поседовао је, дакле, бројне квалитете које остали европски владари његовог времена нису имали. Ипак, постојала је и једна заједничка црта између њега и њих - властољубље.

"Ваши владари, који су се родили на престолу, могу допустити да их потуку двадесет пута па да се опет врате у своју престоницу, а ја то не могу зато што сам ја војник који је поникао из народа", рекао је Наполеон Метерниху. "Моја власт престаће онога дана кад престанем да будем јак и кад ме се, према томе, престану бојати."

Наполеон је 1807. одлучио да заведе потпуну блокаду Великој Британији у покушају да је уништи економски. Пресекао је њене поморске путеве и најавио да ће сматрати непријатељском сваку земљу која буде трговала са Британцима. Папска држава и Португалија су прекршиле блокаду и Наполеон их је окупирао, што му је донело искључење из цркве. Да би заузео Португалију било је потребно да се претходно изврши инвазија на Шпанију, што је Наполеон и учинио. Приморао је краља Карла IV и његовог сина Фердинанда да абдицирају и поставио је на престо у Мадриду свог брата Жозефа Бонапарту. Шпанци су се супротставили. У Мадриду је 1808. избио први народни устанак против француских трупа. У бици код Бајлена Наполеонова војска се први пут предала. Британци су послали Шпанцима војну помоћ. Ово шпанско војевање коштало је Наполеона преко 50.000 војника и било је увод у његов први пораз на копну.

Године 1809. охрабрена неуспесима Бонапарте против побуњеног шпанског народа, Аустрија се сама, без савезника, хвата укоштац са корзиканским дивом. Против Наполеона се у поробљеним државама дижу устанци. И овога пута Наполеон је потукао Аустријанце. После крваве битке код Ваграма, Аустријанци су принуђени на мир. Од Далмације, Трста, Дубровника, делова Хрватске створене су Илирске провинције у саставу Француског Царства.

Наполеон је 1810. пооштрио континенталну блокаду присаједињењем Холандије и обала Немачке.

Све више је цар Наполеон гледао на исток. Мучиле су га утваре и привиђења лика Александра Македонског, господара три континента.

"Кроз пет година бићу господар света: остала је још само Русија, али и њу ћу смрвити", изјавио је Бонапарта 1811.

Без објаве рата, ноћу између 23. и 24. јуна 1812. са преко пола милиона војника Наполеон је прешао реку Њемен и напао Русију. До сукоба старих знанаца са Аустерлица, Бонапарте и Кутузова, дошло је код Бородина 7. септембра. Французи су ушли у Москву. Становништво је напустило град заједно са војском. Руси су одбили да склопе мир после заузећа Москве и запалили су град, па је Наполеон 19. октобра напустио Москву. Гоњена Кутузовљевим снагама, француска војска, изложена сталним дејствима партизанских снага и јаким мразевима, лишена снабдевања, повлачила се из Русије. Велика армија, после поновног преласка реке Њемен, бројала је око хиљаду људи. Био је то почетак Наполеоновог краја.

Пруска је у фебруару 1813. објавила рат Француској и Аустрији, а њеним примером су затим кренуле и друге покорене земље. Наполеон је тукао савезнике код Лицена, Бауцена и Дрездена. Али одлучујућу битку код Лајпцига није добио. Снаге европске коалиције биле су веће од Бонапартиних, а савезничка саксонска војска издала га је током битке и пришла непријатељу. Будући да Наполеон није био спреман да прихвати предлоге европске коалиције о ограничењу своје владавине на територију Француске, савезници су почетком 1814. продрли у северну Француску док су Британци започели инвазију преко Пиринеја. Савезници су 31. марта заузели Париз. Француски сенат се састао почетком априла, формирао привремену владу и објавио да је цар збачен.

Наполеонова судбина решена је 11. априла, споразумом у Фонтенблоу. Наполеон се одрекао француског престола. Дато му је острво Елба у доживотно власништво као кнежевство и два милиона франака годишње. За Наполеона је то значило велики пад. Дванаестог априла покушао је да изврши самоубиство попивши отров.

Двадесетог априла владар Елбе се растао од своје гарде и пошао на своје острво. Путовање је представљало право понижење: дочекиван успут од народа погрдним узвицима и претњама, извесно време уплашени цар био је прерушен у аустријску униформу. На Елбу је пребачен британском фрегатом. Тамо је стигао 4. маја.

На престо Француске поново је доведена, из емиграције, породица Бурбона. За кратко време народ је захватило незадовољство. Није лако доћи из емиграције и управљати народом који је господарио Европом - шта су француским војницима значили нови команданти који су на та места дошли захваљујући искључиво својој плавој крви и ничем другом.

Наполеон Бонапарта је, искористивши несугласице међу савезницима и непопуларност Бурбона, напустио Елбу и 1. марта 1815. крочио на тло Француске. Са хиљаду војника и шест топова запутио се у Париз.

У Паризу је настала пометња, војска је кренула да заустави малог Корзиканца са пратњом.

У сеоцету Лафре, на улазу у кланац, Наполеону је пресечен пут. Наредио је да његови војници ставе пушке о раме и развио тробојницу, затим наређује да се свира "Марсељеза". Покретом руке зауставио је пратњу и сам пошао према упереним пушкама војника краља Луја XVIII. Када је дошао близу да га сви виде, и могу да га убију, откопчао је шињел и викнуо:

"Војници, познајете ли ме? Ко од вас жели да пуца у свог Императора? Ја стајем пред ваше метке."

Наступио је тренутак слеђене тишине.

"Живео Император!" зачу се из стотине грла.

Без иједног испаљеног метка Наполеон је 20. марта 1815. умарширао у Париз. Мали Корзиканац је опет владао Француском, за кратко време средио прилике у земљи и кренуо у Белгију где се налазила главнина његових трупа.

Савезничка војска којом је командовао војвода од Велингтона победила је француску војску код Ватерлоа, седамнаест километара јужно од Брисела, 18. јуна 1815.

Наполеон Бонапарта је прогнан на каменито острво Свету Јелену у јужном Атлантику где је и умро 5. маја 1821. године од рака желуца.