Izvor: Objava, 13.Avg.2020, 07:48

БИТКА НА МИШАРУ

Битка на Мишару је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске под командом Сулејман-паше Скопљака, на брду Мишар код Шапца 13. августа 1806. године. Ова битка је највећа победа српских устаника за време Првог српског устанка и највећа и најзначајнија српска битка после Косовског боја.

Треће године устанка, султан је послао на устанике велику војску из правца Румелије и Босне. Припреме су биле готове још крајем пролећа, а војске су биле бројне и добро наоружане.

Карађорђе је желео да склопи мир с Турском, и послао Петра Ичка на преговоре у Цариград.

Међутим, турска војска је прешла у напад, и то са три стране: од Видина, Ниша и са Дрине. Укупно је на сва три правца било око 40.000 турских војника.

Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени замеником босанског везира Сулејман-пашом Скопљаком те Синан-пашом Сијерчићем из Горажда и Хасан-пашом бањалучким су продрли преко Мачве до Шапца и потиснули устанике до ушћа реке Вукодраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом Салих Хаџи-бега сребреничког је кренуо према Ваљевској нахији.

Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која би из Шапца требало да настави ка Београду. Јаков Ненадовић је известио Карађорђа о нападу и затражио помоћ. Карађорђе му је поручио да што дуже задржава Турке, док он не стигне, пошто победи Турке на Делиграду. Јаковљев синовац Прота Матеја Ненадовић је задржао Турке, преговарајући с њима у Босни. Када је заменик босанског везира са војском стигао до Шапца, Карађорђе је већ победио на Морави и кренуо је у Подриње. Брзо је стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева.

Главнина српске војске под командом Милоша Обреновића тада је прихватила борбу са Салих Хаџи-бегом сребреничким. Карађорђе је са остатком војске био у околини Шапца 9. августа. Набусити босански Турци упорно су кидисали на српска упоришта тако да је српска војска и даље била у смртној опасности. Вожд је због тога наредио да се на источној страни Шапца, на мишарском пољу, подигне одбрамбени шанац. Сваки је војник за заштиту шанца морао прибавити три даске (проштаца). Док је подизан шанац, Лазар Мутап и Петар Јокић су заустављали турске нападе. Следећег дана Турке је заустављала српска коњица, а потом је завладало дводневно затишје током кога су вршене припреме за одсудну битку.

У мишарском редуту - шанцу - подигнутом за само 24 часа, налазила се главнина српских снага - 10.000 пешака, а покретна маневарска јединица коњице јачине 2.000 људи - склоњена је у шуму између села Јеленче и Жабара.

Мишарски редут био је правоугаоног облика, 120 x 110 метара. Фортификацијски радови изведени су професионално. Ровови којима је опкољен били су дубоки и широки по три метра. По ивицама су постављене бркљаче - оштре гране дрвећа из околних шума. У самим рововима пободено је заоштрено коље. На угловима шанца саграђене су табле за топове, а споља, према рогљевима, засеци - оборено дрвеће, дужине 5 до 7 метара, гранама окренутим у правцу очекиваног противника, те вучје ("курјачке") јаме - прикривене рупе с оштрим кољем пободеним на дну. Цео унутрашњи нагиб грудобрана и топовске табле обложени су плетивима и лесама, а на унутрашњем делу грудобрана налазио се банкет - платформа тако удешена да су борци могли стојати у два реда и несметано једни од других пуцати и међусобно се штитити. У самом шанцу саграђене су под земљом земунице и скровишта, у које је смештена муниција и резервно људство. Такође су изграђене и две велике земунице за прихватање и превијање рањеника. Цео шанац је изукрштан уздужним и попречним саобраћајницама, дубоким два метра, кроз које се слободно могло кретати. Сам грудобран иза рова појачан је храстовим прошћем, да непријатељ, и ако савлада спољне препреке, не може продрети унутра.

Турци су располагали са 20.000 пешака, што је гарантовало скоро двоструку надмоћ. Због тога су били толико уверени у своју победу да је њихов командант Сулејман-паша Скопљак позвао Аустријанце да на другој обали Саве саграде осматрачницу са које ће посматрати бој. Посматрали су... и имали шта да виде.

У раним јутарњим часовима, 13. августа, Карађорђе је дозволио да се одслужи јутарња молитва. Међу војницима је владао потпуни ред и дисциплина. Српској војсци залеглој у шанчевима указала се непрегледна маса босанских Турака, који су наилазили из правца Шапца, ваљајући се пољем према Мишару. Одједном се та силна војска зауставила. У гробној тишини молила се Алаху. Затим је наставила са наступањем. Онда се поново зауставила. Опет су се војници молили. Па још једном.

У српском утврђењу настало је комешање: беспрекорна дисциплина непријатељских војника готово је унела панику међу српске борце. Неки пешаци су побегли с грудобрана. Но, Карађорђе их је, претећи сабљом, враћао на њихове положаје.

Утом су се Турци зауставили ван домашаја пушака. Сулејман-паша одлучио је да припреми топове. У међувремену, упутио је једног осматрача у српску позадину да белом марамом показује на места где пада ђулад. Случај је хтео да је тог осматрача неки млади Урош, оштра ока, одмах уочио, нанишанио право у главу и усмртио га пре него што је пао с бреста из чије је крошње осматрао и јављао. На тај пуцањ Карађорђу је порасла коса на глави.

"Ко је, по души га", пискавим гласом цикнуо је као преломљена сабља, извадио кубуру и потрчао до места одакле се чуо пуцањ.

"Не, господару, ако Бога знаш!" у један глас је узвикнуло неколико војвода, гледајући убијеног Турчина како пада с гране на грану великог бреста.

Угледао га је и Карађорђе, па је доста мирно рекао:

"Срећа твоја, момче, што си га тако добро погодио."

Рекавши то, Карађорђе је вратио кубуру за појас.

"Добар знак, господару", повикали су около неки војници.

Пуцњава турских топова из дубље позадине, и са левог крила нападног поретка, није престајала. На срећу, била је непрецизна. Поготово када тобџије нису имале обавештења о погоцима. Уследио је напад пешадије, која је наступала у линијском поретку, густим масама.

Српска пешадија и даље је држала прсте на окидачима. Тобџије су са упаљеним бакљама, спремни да упале фитиље, стајали крај топова. Старешине српске војске јуриле су дуж стројева српских војника, говорећи им да буду мирни и присебни те да, на Карађорђев знак, добро нишане и погађају. Утом су Турци, халачући, у гомилама нагрнули на пушкомет. Тада је пукла Карађорђева крџалинка, позната и по томе што никад не промашује, и одмах за њом хиљаде других српских пушака, покосивши истурене турске редове. То није збунило нападаче. Навалили су целом својом војском на шанац. Иако су имали само четири топа, једну хаубицу и једну кумбару, устаници су синхронизовано деловали из њих, и уз убитачну паљбу из пушака и кубура наносили су Турцима на отвореном велике губитке.

Турке је захватила паника. Почели су да беже. Међу колебљивце утрчале су њихове старешине и са исуканим сабљама враћали их у напад.

"Натраг, болан, зар од ђаура бегате!" викали су на бегунце.

Наилазила је нова маса Турака. Вучје јаме и ров испред шанца били су пуни изгинулих, али је маса ишла напред. Доспели су већ до грудобрана на левој страни шанца.

Сулејман-паша Скопљак већ је славио победу, када је Карађорђе, негде испред подне, проценивши ситуацију, дао знак до тада прикривеној српској коњици да крене у напад. Тако су Турци упали у Карађорђеву замку. Предвођена Луком Лазаревићем, Протом Матејом Ненадовићем, Симом Марковићем, Лазаром Мутапом и Петром Јокићем, српска коњица је, уз страховит коњски топот и вику из две хиљаде грла, пуцајући из кубура и машући сабљама, као вихор улетела с леђа у најгушће турске редове. Све што се нашло на путу те немани смождено је, прегажено и са земљом сравњено. То је било изненађење, силовит удар на већ пренатегнуте нерве турске војске. Морална снага турска је поклекла. Изненађени и збуњени силином напада, Турци су почели да одступају. Тада је Карађорђе наредио да се отворе врата редута. Одушевљена продором коњице и узмицањем Турака, пешадија из шанца, потржући кубуре, сабље и јатагане, појурила је за Турцима вичући и пуцајући. Ово је унело праву пометњу међу Турке. Притиснути са једне стране коњицом а са друге пешадијом, Турци су безглаво почели да беже.

Без обзира на успех овог изненадног противудара, Карађорђе је био свестан да је бројна надмоћ непријатеља и даље очигледна. Бојећи се упада турске резерве, Карађорђе је наредио да се да трубни знак за престанак напада, прекинуо борбу у расутом строју и своје снаге поново повукао у редут.

Турци су у други напад кренули поподне. Српски пешаци и тобџије су усредсређеном пушчаном и топовском паљбом проредили Турке. Поново су отворене капије шанца, и поново су пешаци јурнули на Турке. Уз вику, пуцњаву и јауке, Турци су устукнули и овога пута.

Трећи напад уследио је поподне око четири сата. Напад је био жесток али борба је трајала само два сата. Тада се осетило малаксавање турског напада и постепено повлачење, топовска и пушчана паљба из шанца је појачана.

На бојном пољу настала је потом тишина.

Битка је трајала од осам сати ујутро до око шест поподне и завршена потпуним турским поразом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су вест о српској победи послали у Беч. Срби су тријумфовали унаточ бројној надмоћи Турака захваљујући изузетној храбрости и вештини Карађорђа и његових команданата, војвода Луке Лазаревића, Милана и Милоша Обреновића, Јакова и Матеје Ненадовића, Цинцар Јанка Поповића, Стојана Чупића, Петра Молера, Лазара Мутапа, Симе Марковића, Милоша Поцерца и других. На попришту битке остало је између две и три хиљаде погинулих Турака. У мноштву изгинулих Турака били су и сви важнији турски заповедници, међу којима и Кулин-капетан (Мехмед-бег Куленовић), Синан-паша Сијерчић, дервентски капетан, Мехмед-бег Видајић из Зворника. Срби су дошли до великог плена - много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца. Још је важније то што је опасност која је непрестано претила из Босне отклоњена за неколико наредних година.

Турци су се повукли у логор код Шапца и утврдили се дубоким ровом. Одатле су под окриљем ноћи покушали да побегну у Босну, али су их пресрели Стојан Чупић и Милош Поцерац са 2.000 бораца и нанели им нове велике губитке. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња.

После српских победа на Мишару и Делиграду, Порта је била приморана да преговара о миру са устаничком делегацијом у Цариграду, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима за устанак и одобрила Србима аутономију и установљење српског врховног кнеза с тим да Срби плаћају једном годишње царске дажбине у износу од 722.500 гроша.