Izvor: Objava, 09.Avg.2020, 11:51

ХАЈДУК ВЕЉКО

Највећи јунак Првог српског устанка, Хајдук Вељко Петровић, родио се 1780. године у селу Леновцу у Црној Реци, у имућној породици. Одмалена живахан и несташан, брзо се осамосталио и за послом отишао у Видин, а затим у Пожаревац. У лето 1803. године оде у хајдуке и приђе дружини харамбаше Станоја Главаша. Већ у првим данима, показао је велику храброст те је задобио поштовање својих нових другова. У јесен те године Главаш га је склонио на зимовник код свог рођака, имућнијег сељака Милана, у селу Дубони. Ту се оженио младом удовицом Маријом, Станојевом рођаком.

Његова жена није уопште знала да је он хајдук. Кад је 1804. године избила буна на дахије и Вељко обукао хајдучко одело и припасао оружје, она се изненадила и почела јадиковати што се, не знајући, удала за хајдука. Он је ипак умирио.

По избијању буне био је са Станојем Главашем, а потом се придружио Ђуши Вулићевићу. После Ђушине погибије (1805) борио се у војсци његовог брата, Вујице Вулићевића. Тада се, храброшћу и вештином, већ толико уздигао над осталим устаницима да је и сам заповедао већом групом момака.

У почетку 1807, после ослобођења Београда, од Совјета је тражио дозволу да побуни свој родни крај, Црну Реку. Већина чланова Совјета није до тада ни чула за Црну Реку, па кад им је досадио својом упорношћу, председник Совјета Младен Миловановић је пристао:

"Хајде, море, кад је тако навалио да га пошаљемо, па ако да Бог те што отме, добро, распространићемо нашу земљу; ако ли погине и пропадне, ми му нисмо криви."

Совјет је Вељка тада прогласио за буљубашу, дао му крсташ барјак, нешто новца и џебане и овлашћење да може сакупљати борце бећаре. Окретни и енергични хајдук брзо је сакупио стотинак момака из црноречког краја, и напао кулу Осман-бега у селу Подгорац. У кули су се, поред бега, задесила и два турска трговца, тако да је дошао до богатог плена, новца у износу од осамсто дуката и разног оружја. Он и његови момци су своје коње и одећу измењали с заробљеним Турцима и потом их испратили до турске границе. Вељко је овде, у размени са Осман-бегом, добио коња Кушљу. Део заплењеног новца је разделио дружини, а једну торбу запечатио и упутио Совјету.

Страх који је тада посејао међу Турке приморао је бегове и субаше у том крају на бекство у градове, махом у Видин, а Црну Реку препусте Вељку. Кад се Вељко са невеликом војском у пролеће те исте године (1807) налазио у селу Ласову, Турци то сазнају и са неколико стотина људи пођу да га разбију. Дознавши за турске планове, Вељко рече својима да се Турци спремају да им сутра дођу на ручак, а да они треба да крену њима на вечеру. И заиста, те вечери, кад се нико није надао, нападне Вељко Турке у селу Врбовцу где су заноћили. Његови су се момци неопажено привукли и брзином муње упали усред турског логора. Пуцали су и викали на турском језику: "Бежите! Поби нас Хајдук Вељко!" Турке је захватила паника и разбежали су се, многи боси, остављајући коње и оружје. Од тада је Вељко постао господар овога дела Србије.

Кад су у априлу 1809. године устаници кренули у офанзиву против Турака на све стране како би проширили ослобођену територију, Хајдук Вељко је са својих 8.000 војника 30. априла кренуо на турску тврђаву Белоградчик у Бугарској, опколио је и позвао њену посаду од 400 турских војника на предају. Након одречног одговора, следећег дана (1. маја) је извршио јуриш, уништио турску посаду и заузео ову тврђаву. После тога Вељковој војсци су се придружили и многи Бугари из тог краја. После пораза Срба на Каменици (Чегру) и погибије војводе Стевана Синђелића 31. маја исте године, Хајдук Вељко је чувао Бању. Совјет му је упутио као "саветника" Стефана Живковића-Нишлију да не би он, због превеликог самопоуздања и луде храбрости, негде своју војску упропастио. У борбама око Бање Живковић је био рањен. Турци су их тада опколили и неколико недеља држали под опсадом. Утом се на брдима, иза турског обруча, укаже српска војска која је кренула да помогне Вељку. По свом обичају он узјаше Кушљу и изађе из утврђења, прође кроз турску опсаду убивши турског стражара, и састане се са Младеном Миловановићем и Вујицом Вулићевићем, старешинама српске војске у турском залеђу, те их обавести са које би стране требало да нападну. На исти се начин и вратио у Бању, у турско окружење, наишавши при повратку на неколико турских стражара, на које је изненада натерао коња и једнога посекао сабљом док су се остали у страху распршили као јато врабаца. Док се у својој соби Вељко спремао за пробој, запитају га саборци шта ће са рањеним Живковићем који је лежао у суседној соби. Вељко, који је знао да се Живковић прави да му је рана тежа него што је уистину била, одговори: "Ако може ићи, нека иде, као и остали људи; ако ли не може, одсеците му главу, па понесите да је Турци не носе." Кад је Живковић чуо овај разговор, помислио је да Вељко то озбиљно говори, па скочи и придружи се осталима који су се сукобили с Турцима и победили.

Када су Руси 1810. године прешли Дунав и дошли у Србију да помогну у борбама против Турака, оде Вељко са својим момцима да их сачека. Војевао је заједно са њима и за храброст био одликован златном медаљом. Почетком 1811. дошао је на скупштину у Београд као присталица Миленка Стојковића и Петра Добрњца, главних вођа опозиције против Карађорђа и Младена Миловановића. Противничка страна је успела да га вечерама, ласкањима, наградама и обећањима одвоји од опозиционара. Тада му је додељена и титула војводе. Следеће године премештен је из Бање у Неготин.

У Неготину је за кратко време стекао велико богатство, јер је од Совјета закупио скеле и царину, али сав тај новац је поделио "са својим бимбашама и буљубашама", како пише Вук Караџић.

Рат са Турцима обнови се у јулу 1813. године. Вељко је постављен за команданта источног фронта, према Видину, где су Турци постепено прикупили војску од 16.000 људи. Хајдук Вељко је имао укупно 7.000 људи, од којих у Неготину, на који су Турци усмерили главни удар, 3.000. Турци су данима нападали Неготин далеко бројнијом војском. Топовима су развалили све неготинске куле, а и "Баба Финка", дрвена кула на два тавана с тремом на стубовима на врху, која је била Вељков двор, је била изрешетана. Дивовском снагом одолевао је Вељко турској армади, али му је понестало муниције, тако да је најпосле морао топове набијати сребрним талирима, а непријатељ се, кроз ископане уздужне ровове, приближио самом граду. Оно муниције што је Србима послато из Београда стигло је касно.

Ујутру 9. августа 1813, кад је Вељко изашао на мали шанац, турско топовско зрно погодило га је по десној страни више паса, разневши му целу десну страну грудног коша, тако да је успео само да изговори: "Држ!" С том речи падне мртав. Карађорђе је био искрено ожалошћен Вељковом смрћу, јер га је сматрао за једног од својих најбољих команданата, и свакако за свог највећег борца и јунака.

Када би кретао у неки бој или напад, Хајдук Вељко је тражио да му се доведу свирачи. Он би са њима кренуо напред, све уз песму, а за њима би ишли борци. Када би дошли до линије борбе с Турцима, Вељко је давао знак да се свирачи брзо склоне, а он би са својом четом коњаника, сав у добром расположењу, заклевши саборце да се ниједан кукавички не повуче из окршаја, кретао у битку. После победе, јер Хајдук Вељко није трпео поразе и није их себи дозвољавао, свирачи су га морали дочекати с новом песмом у којој су већ описивали тек стечену победу.

Прек и тврдоглав, није трпео никакву потчињеност па ни војничку послушност. Вук Караџић наводи да се Карађорђе готово више бојао Вељка но Вељко Карађорђа, али вождова је наређења ипак извршавао, нарочито по преласку у Неготин. Завидели су му претпостављени, али и ситни кнезови и војводице. Својом личном храброшћу умео је да надмаши свакога, од неустрашивог вожда до најмлађег од војвода, Илије Чарапића; с њим се нико није могао мерити. Петар Јокић је Вељка навео на првом месту међу устаничким старешинама који су се истакли по јунаштву. Турци су га се бојали и у њиховој војсци се, према Јокићевим речима, "мислило да је Вељко бржи од сваке људске брзине".

Благо је стицао и делио га с пријатељима и својим ратницима. Кад су пред турски напад на Неготин 1813. жене и деца из Неготина евакуисани у Пореч, Вук Караџић, Вељков писар, побратим и пријатељ, видевши којекакве драгоцености у његовој кући, упитао га је зашто и то није послао у Пореч, а он одговори да жене треба да носе и чувају своје кошуље, чарапе, платно и плетиво, а да су то ствари јуначке, које је сабљом добио, па сад треба да их чува. Ко то није способан сабљом да чува, не треба ни да има. Додао је: "Срамота би било да Турци дођу у моју кућу па, код толике славе и имена мога, ништа у њој не нађу..."

По причању Петра Јокића, Вељко је у животу имао три велике љубави: "пушку, Кушљу и Чучук Стану". Чучук Стану је упознао 1810. у Поречу код војводе Миленка Стојковића, кад је дошла да се жали војводи да су јој неки његови војници отели девојачку спрему. Одмах је заволео и издејствовао развод са својом првом женом Маријом и дозволу да се венча с Чучук Станом.

Ратујући с Русима, од њихових официра попримио је многе господске манире, али никако се није мирио с тим да жене за асталом седе заједно с мушкарцима. Тог патријархалног обичаја никада се није могао ослободити и његова жена Чучук Стана и снахе су морале "поливати гостима да се умивају, доносити јело, дворити и тањире мењати", како пише Вук Караџић. То, ипак, није нимало сметало љубави између Вељка и Стане.

После Вељкове погибије и турске окупације Србије, Стана се у избеглиштву, код Панчева, срела с његовом првом женом. На њене грдње и увреде Стана је сасвим присебно реаговала: "Иди, жено, с милим богом! Док је Вељко био жив, био је и твој и мој. Сада га више немамо ни ја ни ти." Кад јој је богати трговац из Баната понудио брак, одбила га је речима: "Ја сам имала мужа јунака. Ако се будем одлучила на удају, тражићу опет јунака за мужа." Касније се у Белој Цркви удала за Вељковог ратног друга капетана Јоргаћа, који се у устанку против Турака у Влашкој и Молдавији 1821. потврдио као јунак.