Izvor: Objava, 06.Avg.2020, 17:24

МИЛЕНКО СТОЈКОВИЋ

Војвода из првог српског устанка Миленко Стојковић рођен је 1769. у Кличевцу, близу Пожаревца. У Пожаревцу је имао радњу (дућан) и бавио се трговином. Кад су дахије и јаничари преузели власт у Београдском пашалуку и почели да тлаче становништво, богат и мудар, схватио је да му у граду нема опстанка, па се повукао у родно село. Чим је чуо за буну на дахије, одлучио је да се придружи српским четама у борби против насиља, прогласио се за бимбашу и побунио цело Поморавље.

Са сопственим, незнатним снагама предузео је опсаду Пожаревца, али пожаревачки Турци су пристали да се предају само Карађорђу. Стојковић то јави Карађорђу, који се тада налазио у Топчидеру код Београда и пошто Карађорђе, са Станојем Главашем, Луком Лазаревићем, Јанком Катићем и Јаковом Ненадовићем, дође у Пожаревац, Турци се предају. По ослобођењу Пожаревца почео се називати "господар Миленко".

Када су четворица дахија (Мула Јусуф, Мехмед-ага Фочић, Аганлија и најозлоглашенији Кучук Алија) напустили Београд и склонили се на острво Адакале на Дунаву, устаници су од босанског везира Бећир-паше захтевали њихове главе, јер у противном од мира неће бити ништа. Везир је потом рекао Карађорђу да пошаље у Адакале људе који би их побили и донели њихове главе. Карађорђе тај задатак повери Миленку Стојковићу и даде му везирово писмо за заповедника Адакала, Ибрахим-агу. Миленко пође са педесет својих момака да изврши поверени му задатак. Примивши везирово писмо, Ибрахим-ага покаже Миленку кућу где су се дахије склониле. Миленко и његови момци улетеше у кућу и ватром из кубура поубијаше дахије у ноћи између 5. и 6. августа 1804, а затим им одсекоше главе и однесоше у српски логор на Врачару.

Миленко је постао српски војвода. Знао је и турски, влашки и арнаутски језик. Говорио је сасвим мало. Био је веома енергичан а потчињени су га се бојали као живе ватре. Његова обдареност војничким и организационим способностима дошла је до изражаја приликом опсаде Пожаревца и у биткама на Иванковцу и на Штубику и Малајници.

Кад је Хафиз-паша именован за београдског везира, пошао је да преузме дужност и да, по налогу Порте и султана, милом или силом умири Србе. На путу из Ниша ка Београду зауставио се у Параћину одакле је упутио извидницу да испита даљу безбедност пута. Извидницу је разбио Стеван Синђелић и паша је, видевши да су на Цариградском друму заседе, одлучио да пут настави десном обалом Мораве. На овом путу је наишао на нову препреку, добро утврђени шанац Миленка Стојковића на Иванковцу у коме су сада били окупљени и одреди Петра Добрњца и Стевана Синђелића. Везир је, нудећи му бератом кнежевство, покушао да придобије Стојковића, а кад му то није пошло за руком, одлучио је да силом заузме положаје на Иванковцу и настави пут ка Београду. Енергични српски војсковођа је, ослањајући се на такође храбре и одлучне команданте, Добрњца и Синђелића, прихватио борбу. У жестокој и крвавој бици, са свега 2.500 људи, 18. августа 1805. цео дан је сузбијао везирову војску састављену претежно од Арнаута, а у току ноћи у помоћ му је стигао и Карађорђе. Овом битком се показао као врсни стратег и веома даровит војсковођа и од тада је стекао углед једног од најзначајнијих људи у устаничкој Србији. У боју на Иванковцу извојевана је прва победа над царском (султановом) војском, а та победа је била она прекретница од које се буна на дахије претворила у рат с Турским царством, рат за потпуно национално ослобођење.

Као командант источног фронта 1806. је ослободио острво Пореч на Дунаву и завладао тим крајем, а затим се у Поречу и настанио. У Крајини је крајем марта 1807. предузео операције на Штубику и Малајници и храбро се борио са надмоћнијом војском видинског везира Мула-паше, коме се прикључио и Алија Гушанац. Победу је извојевао када су му у помоћ притекли Карађорђе и Руси, којима је олакшао да се у јуну пребаце из Влашке на десну обалу Дунава.

Ипак, није се могао избећи сукоб две тако јаке и поносне личности као што су биле Карађорђе и Миленко. Стојковић је био један од највећих Карађорђевих противника у борби за власт и вожд је одлучио да га уклони с командног положаја. Совјет му је 1811. понудио место попечитеља иностраних дела, али Миленко је то одбио. Тада је Карађорђе издејствовао да га Народна скупштина протера из Србије. У емиграцији је у почетку живео у Влашкој, где је примао руску пензију од триста дуката годишње.

Борац против Турака, на њих се радо угледао у поседовању харема. Тако је 1807. у Поречу пресрео лађе упућене у Видин, са женама и децом изгинулих београдских Турака, задржао за себе око четрдесет најлепших Туркиња младих жена и девојака и, по угледу на Турке, основао харем. Кад је његова жена Милена, родом из кнежевске породице Карапанџића, чула како Миленко живи с Туркињама поред ње лепе и младе, да би се осветила почела је и она да живи са сељачким момцима у Кличевцу. Кад је Миленко то дознао, одјурио је као вихор у Кличевац и топузином тако испребијао Милену да је пала у постељу и после три дана умрла од задобијених убоја. Миленко је наредио да је свечано сахране и недељу дана јадиковао за њом, а онда наставио да живи са Туркињама. Кад је прешао у Влашку, повео је са собом и жене из свог харема, али је, због немогућности да их издржава, с једном се венчао а остале ослободио.

Руски генерал Исаијев, по налогу своје команде, у пролеће 1808. послао је Миленку мајора Димитрија Бантиш-Каменског. О том сусрету Каменски је записао:

"... Још се нисмо састали са Миленком, а издалека смо чули неки чудновати шум и свирку и, како смо ушли у двориште, на велико моје изненађење, спазио сам много српских момака, наоружаних до зуба, а међу њима је било шест жена, обучених у чудновату шарену ношњу, украшену турским новцем. Затим смо ушли у Миленкову кућу и затекли смо га у његову трему како седи на простирачу са прекрштеним ногама заједно са три српска војна заповедника, са два грчка калуђера и једним Грком, одевеним у европску ношњу, који је био тумач. Сви су они пушили на луле и посматрали играче. Чим смо пришли, Миленко је дао знак руком и игра је престала. Пошто је тумач прочитао писмо генерала Исаијева, Миленко је наредио, да се донесу три столице, на које смо сели насред собе као у позоришту. Један момак поставио је пред нас обичан умиваоник, дуг један аршин, а други, после неколико минута, донео је једну лепу оловну синију коју је поставио на умиваоник. На синији је било пет оловних тањира са јелом. У једном од њих били су исечени мали парчићи говеђине, у другом лук, у трећем су биле трешње и у два остала био је добар ражени и бели хлеб. То је био наш ручак. Тек што смо хтели да отпочнемо да ручамо, један момак сваком је понаособ поднео лимени умиваоник и лимени суд са водом да оперемо руке, а други је носио убрус. За време ручка непрестано су нас нудили чашама напуњеним црним вином, које сам пио са великим задовољством, јер је било врло добро. После ручка поновили смо као и пређе прање руку..."

Кад су се Руси 1812. повукли из Влашке, прешао је у Русију, земљу с којом је одраније имао изузетне политичке везе и у којој су га нарочито уважавали. Тамо је савладао вештину читања и писања.

Умро је 1830. у Бахчисарају, на Криму.