КАКО ЈЕ ПАЛА КРАЈИНА

Izvor: Objava, 04.Avg.2020, 08:42

КАКО ЈЕ ПАЛА КРАЈИНА

Четвртог августа 1995. године хрватске оружане снаге (138.500 војника) у садејству са снагама Хрватског вијећа обране, 5. корпуса армије Босне и Херцеговине и америчке авијације предузеле су, на фронту дугом 700 километара, опсежну офанзиву за заузимање Републике Српске Крајине, проглашене у Книну 19. децембра 1991. године. Операција "Олуја" трајала је непуних недељу дана и завршила се хрватском победом. Тих дана је у Крајини, односно секторима "Север" и "Југ" под заштитом Уједињених нација, убијено више хиљада Срба, а прогнано више од 250.000.

Освајање територије Крајине дефинитивно је договорено 17. јула 1995. године на Брионима. У припреми "Олује" највише су поред председника Републике Хрватске Фрање Туђмана и министра одбране Гојка Шушка учествовали генерали: Анте Готовина,
Иван Чермак, Рахим Адеми, Љубо Ћесић Ројс,
Мирко Норац и Јанко Бобетко. Била је то класична агресија на једну међународно заштићену територију. Фрањо Туђман је преко медија позвао Србе следећим речима: "Позивам хрватске грађане српске националности, који нису активно судјеловали у побуни, да остану код својих кућа и, без бојазни за свој живот и имовину, дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права и омогућити избори за локалну самоуправу према Уставу и Уставноме закону. Позивам припаднике српских паравојних постројби, који су својевољно или присилно мобилизирани, да предају оружје хрватским властима уз јамство да ће им бити удијељена амнестија." Била је ово типична превара, која потсећа на многе усташке преваре из времена Другог светског рата и Народноослободилачке борбе. Тако су у општини Доњи Лапац остала 43 Србина, од којих је 27 убијено. Отпора Војске РСК готово да није ни било, јер је њена команда то онемогућила. Главни отпор пружен је на кордунашком ратишту, где је 11. кордунашка бригада под командом потпуковника Драгана Ковачића из одбране убрзо прешла у напад, као једина јединица Војске РСК која је током "Олује" изводила офанзивна дејства, и напредовала у смеру Карловца. Отпор и храброст су "награђени" окружењем и понижавајућом предајом 21. кордунашког корпуса. Он једини није добио наредбу о повлачењу. Тих срамних дана, пали су у воду сви ранији војни савези Крајине са Савезном Републиком Југославијом и заједничке одбрамбене команде са Републиком Српском. Док је на подручје РСК сваких 15 секунди падала по једна хрватска ракета изазивајући неописив хаос, прва узданица, Република Српска, је ћутала. Политичка и војна руководства РС неће никада сапрати своју срамотну улогу у издаји РСК, чиме су несвесно створили услове и за своје војне суноврате који су уследили одмах након пада Крајине. Изасланици председника РС Радована Караџића су пре "Олује" тајно преговарали с Хрватском на тлу Аустрије о судбини РСК. Лажући сопствени, ионако збуњени народ, Српски радио Петрова гора је 6. августа лансирао вести о отварању фронта у источној Славонији, Барањи и западном Срему. Председник РСК Милан Мартић је на дан напада, 4. августа, у 16,45 сати издао докуменат под насловом "Одлучујемо" у чијој првој тачки пише: "Да се приступи планској евакуацији свег за борбу неспособног становништва из општина: Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац." Како услед ратних услова у Крајини није постојала оштра граница између војске и народа, дошло је до свеопштег стихијског повлачења народа из Далмације и Лике на територију РС, новоизграђеним прелазима преко Уне, специјално урађеним за ову намену. Српске снаге око Бенковца су добиле наредбу о повлачењу на резервне положаје којих није било. Бенковачка 92. бригада је од Зрмање кренула у правцу Книна с намером да брани крајишку престоницу, али је овај вишегодишњи симбол српског отпора већ био пао. Четири године и 8 месеци Срби у Југославији и свету су издашно материјално помагали и бодрили Книн. Хиљаде конвоја је одлазило у Книн, далеко мање у остале делове Крајине. Било је понос рећи да је помоћ допраћена и ускладиштена управо у Книну. Зато је пад Книна већ другог дана "Олује" с разлогом доживљен као један од највећих пораза у српској историји. Војска РСК се утркивала с народом да пре њега напусти Крајину. На путу између Глине и Двора најсавременији тенкови генерала Миле Новаковића су 7. августа газили раније напуштене тракторе, аутомобиле и запрежна возила. Ипак, генерал Новаковић се исто вече вратио из РС и руководио одбраном Двора све до 9. августа, како би омогућио избеглима спас. Тек кад су сви цивили били на сигурном, међу последњима је поново прешао у РС. У Кореници се народ успротивио и проклињао напуштање Крајине. Командант Српске војске Крајине генерал Миле Мркшић је деловао збуњено и обезглављено. Он је на примедбу председника Скупштине Рајка Лежајића 5. августа у Србу: "Генерале, ово је издаја!" рекао: "Не знам ништа. Добио сам три дана времена да извучем народ и војску." Официри су добили плаве коверте у којима је била наредба о повлачењу. Корпусу за специјалне намјене, који је формиран 28. јуна 1995. године на Видовданској смотри CBK на војном полигону код Слуња, том приликом је дата најсавременија техника осталих крајишких корпуса (који су тиме ослабљени). Овај корпус се за време "Олује" без озбиљније борбе повукао преко Двора на територију РС. Банијски корпус се, након што је два дана пружао отпор, 6. августа повукао тим истим правцем без знања Кордунашког корпуса, "приредивши" Кордунашима окружење хрватских јединица пристиглих преко Петриње и Костајнице и муслиманских снага које су са десне стране, из Босне, нападале комуникацију између Глине и Двора остављајући иза себе поубијане старце и куће у пламену. У пределу Топуског и Глине Кордунашки корпус на челу са пуковником Чедом Булатом и око 20.000 цивила су блокирани и посредством мировних снага 9. августа пуштени да се Аутопутом повуку према Србији. Била је то срамота до тада непозната у историји српског народа: прогон, сеоба и егзодус једног народа библијских размера. РСК је уочи напада 4. августа остала без подршке и из Београда и са Пала, Радован Караџић је везао руке генералу Ратку Младићу (који се једини залагао за пружање војне помоћи нападнутој Крајини) укидањем Главног штаба Војске Републике Српске и формирањем Генералштаба постављајући себе за команданта. Савезна Република Југославија је дала до знања да неће реаговати према Хрватској у случају њеног напада на РСК. Знало се и то да Источнославонски корпус Војске РСК неће дејствовати. Врховна команда из Београда је онемогућила употребу авијације у току хрватске агресије. Командант Војске РСК није признавао наређења и командну позицију председника РСК, Милана Мартића. Њему је било битно да као војник не доживи класичан војни пораз, односно да извуче народ и војску из РСК. И заиста, мада је пораз који су Срби доживели био потпун, он је настао више као последица одлуке о повлачењу и непружању отпора него вештине хрватских снага и њихових одлучујућих победа на бојном пољу. На дан агресије у РСК је владало безвлашће. Већина чланова Владе и Скупштине није била у РСК. Они су се већ унапред преместили у Београд и Бања Луку. Жалосно је и истинито, да је председник Србије Слободан Милошевић договорио с Фрањом Туђманом уништење РС Крајине како би убрзао још раније договорену поделу Босне и Херцеговине. Милошевића је интересовала територија РС, не и Крајина. Он је преко својих служби у Крајини проналазио мале људе за прљаве послове.

Чињеница је да су медији у СРЈ и Србији у данима агресије били преплављени веселом музиком и да народ није био информисан шта се дешава, све до појаве јадних и понижених колона које су пристизале из несретне РСК. За многе Крајишнике праве муке су почеле после повлачења у Србију. Више хиљада војних обвезника је хапшено и малтретирано, оптужено за "издају", само зато да би се обични и недужни људи оптужили, пред јавношћу, за пад Крајине. Одвођени су у Ердут и друга места, где су их припадници паравојних јединица Жељка Ражнатовића Аркана страховито мучили, сакатили, понижавали и слали на босанско ратиште.

Војни стручњаци из Сједињених Америчких Држава помагали су у припреми хрватске "Олује". САД су дале значајну логистичку и политичку подршку. Пред сами почетак хрватске агресије, авиони Северноатлантског пакта (НАТО) су 4. августа у Крајини напали и уништили радарске системе на Пљешивици и ракетне системе близу Книна а потом су на територији РС бомбардовали колону српских избеглица из Книнске Крајине. У овом највећем етничком чишћењу после Другог светског рата, Срби су избрисани са својих вековних мање или више компактних етничких простора у Северној Далмацији, Лици, на Кордуну и Банији, а њихов укупни број на данашњој територији Републике Хрватске, у односу на њихов број око 1990. године, смањио се за више од две трећине.