Izvor: Objava, 01.Avg.2020, 19:54

ЈАНКО КАТИЋ

Јанко Катић, кнез и војвода, један од вођа првог српског устанка, човек блиставог ума и неизмерне храбрости, рођен је на обронцима Космаја у месту Рогача, у Шумадији, седамдесетих година XVIII века. Био је један од четворице браће Катића, четири српска јунака. Био је још дечак кад су му београдски Турци отели сестру Перунику. Касније је код те сестре и Турчина Омер-аге, који му је силом постао зет, боравио у Београду и одлично научио турски језик. Ведар и окретан, стасит и необично леп, Јанко се заљубио у младу Туркињу Емиру и с њом се тајно састајао. Кад их је Омер-ага једном затекао у загрљају, разјарен од беса потегне сабљу да га убије. Јанкова сестра се муњевито испречи између њих и повика: "Расеци мене, па брата мога", а тај тренутак Јанко искористи и побеже.

У време сече кнезова грочански муселим је у околини Београда са својим људима погубио кнеза Стефана Палалију из Бегаљице, Марка Чарапића из Белог Потока и буљубашу Јанка Гагића из Болеча. На његовом списку за погубљење налазио се и оборкнез Јанко Катић, али се он на време склонио у Космај.

Међу првима се прикључио Карађорђу и као један од главних покретача буне на дахије ушао у круг његових најближих сарадника. Волео је Карађорђа, био његов побратим, увек био у његовој близини и с њим се скоро у свему слагао. И поред тога залагао се за увођење власти која би сузбијала свачију, па и Карађорђеву самовољу.

На скупштини устаничких старешина у Остружници изабран је, као преводилац, за члана делегације, која је у Земуну 10. маја 1804, уз посредништво аустријског генерала Женејна, преговарала са изасланицима дахија. Како су преговори прекинути, Јанко је Ибрахим-бегу Фочићу викнуо у лице: "Поздрави ми курву Кучук-Алију, нека ми сутра изиђе на мегдан. Ат му, ат ми! Кубура му, кубура ми! Ђорда му, ђорда ми! Ако није жена нека дође да се огледамо, а сиротиња турска и српска нека је на миру." Као зналац турског језика био је и у делегацији која је босанском везиру Бећир-паши код Београда изнела српске захтеве.

Где год је затребало, Катићева војска је, као ударна песница, обављала најтеже задатке. У сваки окршај је први полазио и храбрио своје борце: "Браћо, немојте ви ни један преда ме, а немојте ме ни оставити." Јунак је постао у многим биткама око Београда, код заузимања Карановца, Ужица и Смедерева и на западним границама у борбама са босанским Турцима. Истицао се, како личном храброшћу, тако и врлинама војничког старешине. Знао је и да се преруши у Турчина и послужи лукавством. Тако је, почетком 1806, прерушен у турског старешину, са својим такође прерушеним борцима, ушетао међу војску босанских муслимана која је била прешла Дрину и упала у Мачву. Усред њиховог ратног логора одједном је исукао сабљу и повикао: "Јуриш, браћо!" Међу изненађеним Турцима наступила је права паника. Нису знали ко их, ни одакле напада. Само том приликом је остало на бојишту 67 мртвих Турака и још много рањених.

Витешки српски војвода погинуо је као што је и живео - штитећи друге и презирући смрт. Било је то 1. августа 1806. Пошто су српске снаге (војска Луке Лазаревића, Јакова Ненадовића и Јанка Катића) разбиле Хасан-пашину војску и натерали је у бег према Шапцу, Катићеви војници су, гонећи групе Турака, у селу Крњић сустигли једног старог Турчина, који никако није хтео да се преда. Ценећи његово јунаштво, Јанко је покушао да га заштити и заклони својим телом, па му викне с коња: "Предај се, Турчине, дајем ти тврду јуначку реч, ништа ти се неће догодити!" Турчин је, збуњен раскошном појавом јахача, питао: "Коме, влаше, да се предам?" "Предај се мени", одговори му Јанко. "А ко си ти, влаше?" питао је даље Турчин. "Јанко Катић, ако си кад за мене чуо", рече му Јанко. На то Турчин, знајући да је пред њим прослављени српски јунак, без премишљања опали из свог пиштоља право војводи у срце. Разљућени устаници ханџарима су сасекли Турчина. Команду над Јанковом војском преузео је његов рођени брат Марко, који је сасвим заслужено и сам постао војвода.

Јанко Катић је по много чему био другачији од својих савременика. Како пише Прота Матеја, био је "мудар и прекомерно храбар јунак", а Петар Јокић га је сврстао међу петорицу најзаслужнијих људи које сваки Србин треба да слави.