Izvor: Objava, 22.Jul.2020, 08:44

МАРШАЛ МАРМОН

Француски маршал Огист Вијес де Мармон рођен је 20. јула 1774. године у Шатијону на Сени, у племићкој породици. Следећи породичну традицију, млади Огист определио се за војни позив. Већ 1790. године прикључио се једном батаљону у Шартру као добровољац, а потом уписао артиљеријску школу у Шалону.

У време Француске револуције, усред контрареволуционарне федералистичке побуне 1793. године, поручник Мармон упућен је у армију која је опседала побуњени Тулон. На зидине овог старог града истакнута је бела ројалистичка застава, а британска флота пружала је побуњеницима помоћ с мора. Ту му се осмехнула судбина - током опсаде Тулона упознао је Наполеона Бонапарту, "тог необичног човека", како га је касније назвао у мемоарима. Наполеон је тада био артиљеријски капетан. Двојица артиљераца убрзо су се спријатељила.

Бонапарта и Мармон блиско су сарађивали, а њихово пријатељство се учвршћивало у заједничком ратовању. Учествовао је у походима на Италију и у освајању Египта, постао Наполеонов главни ађутант и, са само 24 године, стекао чин бригадног генерала.

У бици код Мондовија предводио је јуриш којим је сломљена одбрана Пијемонтеза, а код Лодија лично је заробио целу аустријску артиљеријску батерију. По Наполеоновим упутствима реорганизовао је и модернизовао француску артиљерију. Број топова је растао, а њихова покретљивост и делотворност су повећане. Побољшан је систем снабдевања муницијом и оправки топова на бојном пољу. Наполеон је сада могао да у одлучујућој бици групише артиљерију, приближи је непријатељу и њену ватру усмери на одређену тачку у борбеном распореду непријатеља.

Наполеон је 18. маја 1804. године постао "цар свих Француза", а следећег дана именовао је 18 маршала. Мармон није добио овај највиши војни чин и није крио незадовољство. "Пред тобом је још много прилика за стицање одличја", тешио га је Наполеон. Заиста, Мармон је ускоро стекао Легију части, стао на чело француских снага у Батавијској републици и командовао корпусом у рату против Аустрије и Русије 1805. године. Када је Аустрија принуђена да Француској преда Венецију, Истру, Далмацију, Боку Которску и острва у Јадранском мору - и то за шест недеља од ратификације мира у Пожуну - Наполеон је Мармона одредио за команданта француских трупа у Далмацији.

У то доба било је тешко путовати Далмацијом, јер није било путева. Млетачка република, која је дуго владала овим крајевима, била је поморска држава, незаинтересована да гради путеве по неприступачном земљишту. Француска војска била је, дакле, осуђена на споро и тегобно кретање ка Боки Которској. Ову околност искористила је Русија, чија је флота упловила у Боку и заједно са Бокељима и Црногорцима задавала главобоље француским генералима, све док Наполеон и руски цар Александар нису склопили мир у Тилзиту, 1807. године.

Командујући француском армијом на обали Јадрана, Мармон је ушао у Наполеонову велику, али променљиву политичку игру с Русијом и Турском. На наговор Француза, Селим III крајем 1806. године објавио је рат Русији. Султан је желео да реформише војску по узору на модерне европске армије, па је молио да му француски цар у помоћ упути артиљеријске и инжињеријске официре и да се једна француска помоћна јединица придружи војсци великог везира у борби против Руса. Управо су из Мармонових пукова у Далмацији у Цариград отишли први војни инструктори, који су 1807. помогли у утврђивању турске престонице којој је била запретила британска флота. Међутим, јаничари, незадовољни Селимовим реформама, збацили су султана. Вест о промени на турском престолу затекла је око 500 Мармонових артиљераца и инжињераца у Босни, у околини Травника, на путу за Цариград. Како су власт у Цариграду узели фанатици, Французи су се вратили у Далмацију, а план о заједничким операцијама са турском војском је пропао.

После Тилзитског мира, Наполеон је тражио од Мармона податке о балканским земљама и војни извештај о могућностима организовања похода две армије, једне из Котора и Далмације у Босну и друге са Крфа у Грчку. Било је очигледно да Наполеон припрема поделу европског дела Турске између Француске и своје нове савезнице Русије, али до планираног похода није дошло, јер се није могао нагодити с руским царем Александром - обојица су желела Босфор и Дарданеле за себе.

Уместо у рат против Турске, Мармон је кренуо у велики градитељски подухват - изградио је пут кроз кршевиту Далмацију. Пут је био неопходан за развој трговине, али и производ војних разматрања. Генерал је био свестан да Француска не влада морима. Разрађујући план одбране француских поседа на Јадранском мору, закључио је да му је потребно неколико утврђених приморских градова, да остали градови морају бити без зидина и да мора да постоји пут, али не уз морску обалу, него кроз унутрашњост Далмације, јер би пукови који би се кретали уз обалу у случају рата били изложени паљби бродских топова.

Француски војници градили су путеве од Трогира до Шибеника и од Сплита до Сиња. Уздужну саобраћајницу од Книна до Дубровника градили су сељаци, њих око 12.000, подељени у две групе које су се смењивале на 15 дана. Свака група била је сачињена од мањих општинских екипа, којима су инжењери давали радне задатке, а надзирали су их официри и подофицири. Пут је био у потпуности завршен 1809. године.

Врховни генерал далматински није се добро слагао са генералним провидуром Далмације Винченцом Дандолом. Војни заповедник и први човек цивилне управе борили су се за утицај, жалили један на другог и избегавали сусрете, иако су становали у истој палати у Задру. Да би напакостио супарнику, Мармон је у част Дандолове жене приређивао забаве и користио своју предност. Наиме, генерал је имао 32, а провидур 48 година. "Дандоло је био љубоморан попут средњовековног Италијана", ликовао је Мармон у мемоарима.

Дубровачка република, са својим госпарима и трговцима, чије су лађе пловиле чак до Индије и Карипског мора, почетком XIX века посустајала је под ударима политичке буре. Присуство француских окупационих трупа од 1806. године, поред тога што је богатим Дубровчанима помрсило трговачке рачуне, слутило је на још веће невоље. Французи су већ укинули једну такву аристократску републику - Млетачку. Због тога су госпари тражили подршку у Бечу, Санкт Петербургу и Цариграду. Било је, наравно, и оних Дубровчана који су се дивили Француској револуцији и желели да њене напредне идеје уведу у Републику Светог Влаха. После Тилзитског мира, дубровачка влада понадала се да то значи и крај француске окупације, па се оглушила о Наполеонову заповест да њени бродови морају да плове под заставом Краљевине Италије.

Градом је кружио и списак с именима чланова 54 породице које треба протерати због сарадње с Французима, а једна дубровачка делегација посетила је босанског везира и молила га да се заузме код Високе Порте, под чијом је врховном влашћу Дубровник био од XVI века, за ослобођење од Француза. Везир је примио дарове, али је о овој посети уместо турског султана известио Мармона. Све то послужило је као повод да се дубровачка влада и сенат распусте.

Указом главнокомандујућег француске армије у Далмацији, од 31. јануара 1808. године, који је пред занемелим сенаторима прочитао пуковник Делор, заувек је укинута славна Дубровачка република. Месец касније, Наполеон је генералу Мармону доделио наследну титулу дубровачког војводе.

Један од проблема с којима се војвода срео били су стални упади Црногораца. Наполеон од њих није тражио да му буду поданици, али је захтевао мир на границама своје империје. Овом малом планинском земљом владао је владика Петар I Петровић Његош, кога је Мармон сматрао човеком снажног ума, значајним, отменим и достојанственим.

Мармон је Наполеону предложио да силом покори Црну Гору. За тај подухват, мислио је, биће му потребно само осам дана и осам хиљада војника; после освајања утврдио би цетињски манастир и из њега контролисао читаву земљу, а део Црногораца преселио би из њихове земље у Холандију. Наполеон није прихватио овај предлог.

У Француско-аустријском рату 1809. године Мармонова војска постигла је значајне успехе: надирући из Далмације, у неколико бојева у Лици потукла је крајишки Опсервациони корпус и пробила се до Граца, учествовала у победоносној бици код Ваграма, и у бици код Знојма одиграла одлучујућу улогу. Дан после битке код Знојма Аустрија је капитулирала, а Наполеон доделио маршалске палице Мармону, Макдоналду и Удиноу. "Француска је именовала Макдоналда, армија је именовала Удиноа, пријатељство је именовало Мармона", коментарисали су војници.

Одузевши Аустрији Крањску, округ Филах у Корушкој, Горицу, Трст, Истру те Цивилну Хрватску и Војну крајину јужно од Саве и придодавши освојеним крајевима бившу млетачку Истру, Далмацију, Дубровник и Боку Которску, Наполеон је прогласио нову покрајину свог царства - Илирске провинције, са седиштем у Љубљани, а за првог гувернера Илирских провинција именовао маршала Мармона.

Стигавши у Љубљану, Мармон се бацио на посао: организовао је народну обалску стражу, позабавио се пуковима у Војној крајини, успоставио поштанску управу и редовну поштанску службу у свим деловима Илирије, уредио царине, унапредио трговину, растерао разбојничке банде које су харале у Истри између Пуле и Ровиња, основао две високе школе у Љубљани и Задру, многе основне школе, ниже и више гимназије. Двеста младића послао је са стипендијама у Француску, на школовање. Основао је и предузећа за производњу барута и шалитре. Бринуо је о официрима инвалидима и удовицама официра погинулих у аустријској војсци у току последњег рата. Мармон је дозволио и оснивање православне епархије далматинске са седиштем у Шибенику, додуше са намером да умањи утицај црногорског владике на православно становништво тих простора.

Мармону је ускоро стигло ново царево наређење: са Балканског, премештен је на Пиринејско полуострво, на којем је британски генерал Велингтон поразио многе француске војсковође: Жиноа, Виктора, Масену... Најтежи пораз, ипак, претрпео је управо Мармон. Француска војска под његовим заповедништвом и савезничка британско-португалска војска под заповедништвом Велингтона приближиле су се једна другој 18. јула 1812. године у близини Саламанке, у Шпанији. Француски маршал покушао је да обухвати десно крило Велингтонове војске, заобилазећи је с југозапада. Британски војсковођа је, такође, маневрисао ка југозападу, па су се две армије напоредо кретале ка југозападу пуна четири дана, на тако малом одстојању да је битка могла да почне сваког часа.

Онда је Мармон, у намери да престигне Велингтона, развукао своје јединице. Посматрајући како се француске дивизије раздвајају, Велингтон је промрмљао: "Господе, то је то. Мармон је прошлост". Заиста, Мармонова Португалска армија је у бици до које је дошло 22. јула тешко поражена и принуђена на повлачење, изгубивши преко 15.000 војника.

Велингтонови губици били су готово три пута мањи - око 6.000. Дубровачком војводи, ипак, није недостајало личне храбрости. Јурнуо је у жариште битке, где га је топовско ђуле погодило, оборило с коња и одбацило неколико метара. Крај битке дочекао је у несвести, с тешко повређеном руком и два сломљена ребра.

У току борби у Француској 1814. године, Наполеон, на челу мале војске, одсечен је од Париза пред којим су биле јаке снаге његових непријатеља. Након што су Савезници на јуриш заузели спољна париска утврђења, Наполеонов старији брат Жозеф, задужен за одбрану престонице, овластио је Мармона да преговара о предаји града. Мармон је задатак обавио, па је шаролика војска победничке коалиције свечано ушла у Париз, 31. марта. На челу тих пукова био је млади руски цар Александар, на белом коњу, поносан и слављен као ослободилац Европе.

Након Наполеоновог пада Мармон је пристао уз Бурбоне, обављајући углавном почасне дужности. Године 1830. покушао је угушити Јулску револуцију, а када му то није пошло за руком, са Карлом X побегао је из Француске. Умро је у Венецији, 22. марта 1852. године. Његово тело враћено је у Француску и покопано у родном месту.