Izvor: Objava, 14.Jul.2020, 21:23

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

Као и у већем делу Европе, Француском је у XVIII веку управљао монарх апсолутиста. Од 1774. то је био Луј XVI. Све законе о управљању земљом доносио је владар са неколицином својих помоћника, припадника племићког и црквеног сталежа. Трећи сталеж је био потпуно занемарен.

Трећи сталеж био је друштвени слој стваран још од средњег века. Његови припадници нису живели од земљишних прихода, као што је био случај с племићима, или од црквених добара као свештеници, већ од производа свога рада. Били су то занатлије и трговци. Овај слој осетио је потребу за властитим представницима у власти који би штитили његове интересе. Њима се придружује и сељаштво које све теже подноси намете племића.

Цео XVIII век био је прожет новим идејама које навикавају људе да критичким оком посматрају све па и божанско право круне и цркве. Интелектуална елита Француске се устремила на осуђени феудални свет: Жан-Жак Русо, Сент Евремон, Ришар Симон, Монтескје, Волтер, Дидро. Борба Американаца за независност од Велике Британије између 1775. и 1783. и демократске институције које стварају у младој држави потхрањују револуционарна струјања у Француској.

Незадовољство појачавају економске, социјалне и политичке тешкоће које су добиле веома оштар вид осамдесетих година XVIII века. После веома слабе жетве 1787. и 1788. у многим крајевима земље завладала је глад. Цене намирница вртоглаво расту што нарочито погађа раднике и ниже службенике. Париској армији убогих придружују се хиљаде радника и надничара који су остали без посла.

Оваквој социјалној подлози незадовољство племства и парламента помогло је да се режим уздрма у самом темељу. Државни дугови су се после француске интервенције на страни Американаца у њиховом рату за независност попели на преко седам милијарди франака. Да би се избегло банкротство, министри краља Луја XVI, Тирго и Некер, а затим и Калон предлажу праведну расподелу фискалних терета, земљишни допринос размеран приносу од кога не би било изузето ни племство. Ово изазива двогодишњу кризу због одбијања племства, које се неодговорно и чврсто држало старих повластица, да буде опорезовано. Сагледавши стање у земљи, Луј XVI је сазвао Скупштину три сталежа.

Свечано заседање скупштине отворено је 4. маја 1789. и већ првог дана се показало да сагласност међу сталежима није могуће постићи. Посланици трећег сталежа, који је представљао 96% нације, залагали су се за грађанску једнакост и за увођење монархије британског типа. Због препрека које су им постављали привилеговани слојеви и због краљеве неодлучности, трећи сталеж проглашава се за Народну скупштину. Пошто су онемогућени да то учине у сали за пленарне седнице, тајно су се састали на тениском игралишту на којем су донели одлуку о укидању власти племића и свештенства. Заклели су се да се неће разићи све док Француска не добије устав.

Скупштина се прогласила уставотворном 9. јула. Док се то збивало у Версају, у Паризу, препуном незапослених и гладних радника, избили су велики немири када је стигла вест да је краљ отпустио популарног министра Жака Некера, од кога се очекивало да предузме хитне економске мере. Париски грађани су се наоружали и 14. јула извршили јуриш на огромну тврђаву Бастиљу, у којој су били заточени политички затвореници. Тај догађај је означио почетак Француске револуције. Народна скупштина је одузела привилегије племству и свештенству, а краља принудила да напусти Версај и пресели се у Париз, у дворац Тиљерије. Скупштина је две године састављала устав у условима све наглашенијег антиројалистичког расположења. Упоредо с тим донела је и низ одлука које су допринеле стварању савремене Француске, а после ње, и савремене Европе. Сељаци су ослобођени феудалних обавеза. Племство је изгубило повластице. Скупштина је 26. августа 1789. донела Декларацију о правима човека и објавила да се "људи рађају слободни и са истим правима".

Конфисковањем племићких и црквених добара нова влада је финансијски ојачала. У јуну 1791. Луј XVI је покушао да побегне из земље, али је ухваћен у Варену и враћен у Париз. Скупштина, која је и даље била скупштина монархије, је у септембру 1791. донела устав којим је основана законодавна скупштина а краљева улога стриктно ограничена. У скупштини су већину имали посланици окупљени око представника из Жиронде, који су били умерени и који су се супротстављали јакобинцима. Јакобинци су били група која је тражила корените промене. У скупштини је 1792. изгласано да се објави рат Аустрији због њене подршке француским емигрантима. После почетних неуспеха у рату против Пруске и Аустрије, 20. септембра 1792. француска војска је однела победу код Валмија. Два дана касније Француска је проглашена републиком. Краљ је осуђен и погубљен у јануару 1793.

После укидања монархије, скупштину је заменио конвент којим су доминирали јакобинци, међу којима су се истицали Дантон, Мара и Робеспјер. У јуну 1793. су државним ударом жирондинци избачени из конвента и власт у Француској преузимају јакобинци који оснивају Комитет за јавну безбедност. Почео је најтрагичнији период револуције, познат под именом "терор". Сви "непријатељи револуције" били су гиљотинирани (одсечене су им главе) после кратког процеса. Жртва терора била је и бивша краљица Марија Антоанета, која је погубљена у октобру 1793.

У Француској је владао терор, али су ван земље извојеване важне победе. У јуну 1794. аустријска војска је била разбијена код Флериса. Међутим, револуција, коју је покренуо трећи сталеж да би истиснуо племство као управљачку класу, изашла је из нормалних токова и био је потребан повратак реду и умерености. Робеспјерова жестина, која је током годину дана одвела у смрт више од четрдесет хиљада људи, убрзо је наишла на неодобравање самих револуционара. Термидорским превратом
27. јула 1794. збачен је Робеспјер, који је погубивши свог бившег сарадника Дантона владао земљом као диктатор, и наредног дана гиљотиниран, чиме је завршена Француска револуција. Следеће године Француска је добила нови устав.

Француска револуција значајна је зато што је донела победу принципима који су коренито изменили друштвене прилике тога доба, обезбедивши једнакост свих људи пред законом.