Izvor: Objava, 16.Jun.2020, 16:00

СТЈЕНКА РАЗИН

Вођ донских козака Степан (Стјенка) Тимофејевич Разин рођен је око 1630. године у селу Зимовејскаја, на Дону. Године 1662. постао је донски атаман. Ратовао је с Кримским Татарима и Турцима.

Године 1667. подигао је козаке и сељаке у Русији на устанак против племића и земљопоседника, које је називао царевим издајницима. Тада се цела источна Русија запалила, а о овој побуни се касније вековима говорило.

До саме побуне је дошло на помало чудан начин. Током година на Дон је стигло мноштво козака избеглих са Дњепра пред покушајима племића и царских чиновника да их претворе у кметове везане за земљу. Због наглог прилива становништва започела је глад. Домаћи богати козаци називани су домовити док су сиромашни помало погрдно називани голотиња. Стјенки Разину је одједном сунуло у главу да окупи одређен број козака и да покуша освојити од Кримских Татара Азов, међутим у томе својем науму не успева јер су га козачке старешине спречиле да окупи дружину за овај поход. Ипак успева да окупи одређен број присталица међу козацима и сиротињом и да изврши поход на Волгу. У почетку обичан пљачкаш, Стјенка Разин је убрзо уздигнут у нешто друго. Било је ту много претеривања. Припрости народ је говорио како Стјенки Разину сабља или пушчано зрно не могу ништа, да је он нека врста врача, итд. Све је ово утицало да се око њега окупља све више народа, мада је у почетку устанка ипак било највише разбојника жељних пљачке.

Једно време Стјенка Разин је са њима робио по Каспијском мору и Волги. Управо на Волги је уcпео да зароби између осталих и доста руских бродова и њиховог наоружања. Радило се о читавом каравану од 35 бродова који су били царско власништво. Разин је побио царске чиновнике док је веслаче пустио на слободу. Веома брзо су се према њему почели односити као према цару - клечали су пред њиме на коленима, клањали се до земље.

Сада је са овом флотом Стјенка Разин имао довољно снаге да се упути у поход на реку Јаик и заузме Јаички градић. Године 1668. упутио се преко Каспијског мора у Персију нудећи се у службу персијском шаху. Но, овај га је одбио не желећи да се замера руском цару. Након тога Разин је за освету почео пљачкати и по Персији, али ту није могао дуже остати. Био је присиљен да се 1669. године врати на Волгу.

Поразивши неком приликом персијску флоту, Стјенка Разин је заробио и довео у Астрахан једну персијску принцезу, праву оријенталну лепотицу. Постала му је љубавница, али је завршила трагично: пијани Разин принео ју је Волги као људску жртву, лично је бацивши из једног од својих чамаца у реку.

Његова снага није била велика, али сасвим довољна да му московска влада није могла ништа. Стога је некоме из околине цара Алексеја Михајловича пало на памет да Разину понуди помиловање уколико поврати оне руске бродове и топове које је отео. Стјенка Разин је одмах прихватио понуду тим више што му је она омогућила да за себе задржи мноштво онога осталог блага којег је тих година опљачкао, а које сада нико није тражио да врати. Једно време је живео мирно на Дону трошећи оно што је имао, а трошио је немилице и то нарочито на оне многобројне протуве које су га окружавале. Стога је цело то време имао мноштво присталица око себе.

Када је потрошио сав новац Стјенка Разин је у пролеће 1670. године наставио побуну против владе. Са великом групом козака и сељака крстари уз Дон, а онда опет пређе на Волгу. Када се дочуло да се на Волги налази Стјенка Разин, све се дигло на оружје, а град Царицин се без размишљања одмах предао. Иако је државна власт покушавала да га заустави у томе није успела јер се једна војна флота једноставно предала без било какве борбе. Побуна је захватила одмах и Астрахан. Приликом опсаде града Астрахана цела царска војска се предала осим једног од двојице заповедника (и неколико официра и војника) којег ће касније за казну да баци са звоника. Управо ће у Астрахану Разин да створи себи престоницу.

Онда је кренуо даље. Са својим бродовима запловио је узводно Волгом и ускоро стигао до Саратова и Самаре које је заузео. Околина Нижњег Новгорода се одмах побунила, а исто је било и код Тамбова и Пензе. Заједно с руским сељацима и градском сиротињом у борбу су пошли и народи Поволожја који су се бунили против руског господства - Татари, Чуваши, Мордовци и Черемиси. Разин их је све примао у своје редове.

Основна снага покрета Стјенке Разина било је сељаштво, а ударна војна снага устаника: донски козаци и стрелци (сталне јединице наоружане ватреним оружјем) доњоволшких крајева. Устанак је захватио огромну територију Југа и Југоистока, европског дела Русије. Оно што је привлачило народ код Стјенке Разина јесте немилосрдно и надасве сурово обрачунавање са омраженим представницима царске власти, али и потпуна слобода некажњене пљачке. Уз све то робове и робијаше је пуштао на слободу. Такође је спаљивао сва она документа која су сељаке претварала у кметове. Устаници су убијали и пљачкали богаташе, делили њихова имања. Разинова популарност била је толика да су његови људи давали заклетву цару (форме ради) и њему - Стјенки Разину.

Иако је побуна из темеља уздрмала престо Романових, звезда Стјенке Разина није дуго сијала јер 1671. године царска војска под Јурјем Баратинским успева да разбије Стјенкине побуњенике код Симбирска. После пораза устаника, Стјенка је ухваћен и нешто касније, након страховитих мучења, погубљен у Москви. Погубљење је било стравично. Шеснаестог јуна 1671. године растргнут је на точку, а онда му је одсечена глава. Након тога тело му је бачено псима. Стјенкин брат Фролка је прошао нешто боље - њему су одмах одрубили главу. Погубљене су и хиљаде Разинових сабораца.

Неки странац, који је видео Стјенку Разина, описао га је као високог, добро грађеног, поносног и достојанственог човека. Постао је легендарни народни јунак, о коме су испеване многе песме.