Izvor: Objava, 15.Jun.2020, 09:37

СУКОБ КОД ЧУКУР ЧЕСМЕ

Било је то 1862. године у Београду. Последње године турског присуства у Србији обележили су бахатост Турака, свесних да њихов вакат пролази, и све већа огорченост српског живља. И једнима и другима живци су били танки као струне.

У другој половини XIX века у Београду је постојала јасна граница између турског и српског дела града. Две полиције - турска и српска - чија је седишта делила само једна уска улица, биле су надлежне свака за своје сународнике.

Баш је топао био петнаести дан месеца јуна. Дечак Сава Петковић кренуо је тог недељног поподнева да узме воду са Чукур чесме на Дорћолу. Било је касно поподне, између четири и шест сати. Ред за воду пред чесмом, која се налазила у ондашњем турском делу града, постао је велики. Вода је слабо текла.

Дошли су ту и турски војници. Турци су склонили Савин крчаг испод танког млаза воде и подметнули свој. Дете је реаговало, побунило се. Турци су га ударили крчагом у главу. Дечак је издахнуо поред чесме.

Веће крвопролиће је спречио Сима Нешић, тумач српске полиције и посредник код турских власти. Низами су изведени из гомиле огорченог народа и отпраћени према касарни. Изгледало је да ће се све мирно завршити, но када је група била близу турске касарне, Турци су отворили ватру. Неколико Срба је рањено, а Сима Нешић убијен.

После тога догађаји су измакли контроли и развијали се веома брзо, а ситуација је постајала све заоштренија. Срби су повадили кремењаче, пиштоље, ханџаре и јатагане. До увече, велики сукоби су се распламсали на Великој пијаци. У тим сукобима је убијен између осталих и један турски старешина, а турска посада се, заједно с делом турског становништва, повукла у тврђаву. У борбама се истакао Димитрије, син Вука Караџића, официр српске војске.

Спремни за рат, огорчени Београђани рушили су симболе турског присуства у граду и са подигнутих барикада вршили притисак на тврђаву. Дан касније, председник српске Владе Илија Гарашанин и командант тврђаве, Ашир-паша, потписали су споразум по којем би се сви Турци имали повући у тврђаву, а бригу о њиховој имовини преузеле би на себе српске власти.

Сутрадан по примирју, ситуација у Београду је деловала мирно. Срби су 17. јуна организовали сахрану својих погинулих. Док се поворка кретала кроз српску варош до Ташмајдана, Турци су, без икаква повода, прекинули склопљено примирје и из 56 тврђавских топова отпочели бомбардовање Београда. Људи су се разбежали оставивши сандуке са мртвима. Бомбардовање је трајало четири часа. У Београду је тад погинуло још 50 људи, а двадесетак је рањено. Уништено је двадесетак кућа, док је њих преко стотину оштећено.

Кнез Михаило Обреновић прогласио је ратно стање мобилисавши 15.000 војника, али интервенцијом великих сила спречено је избијање рата. Убрзо, Ашир-паша је смењен, а на његово место је послат Ахмет Вефик, специјални комесар. На конференцији у Канлиџи на Босфору, на којој су Русија и Француска браниле српске интересе и захтевале хитно исељавање Турака из преосталих градова у Србији, док су Велика Британија и Аустрија пружале подршку Турској, донета је одлука о разграничењу између турске тврђаве и српске вароши, која није задовољила ни Србе ни Турке. Дефинитивно решење дошло је тек у измењеној ситуацији у Европи, насталој после пораза Аустрије у рату против Пруске. Све тврђаве на тлу Кнежевине Србије предате су Србима "на чување", а турске посаде су напустиле земљу. Симболично уручење кључева од градских врата кнезу Михаилу било је у Београду 18. априла 1867. године, на великој свечаности која ће прерасти у свенародно славље. Последње турске јединице, док је њихова војна музика свирала "Низамски растанак", 6. маја напустиле су Београдску тврђаву, а Дунавом их је одвезао први српски пароброд, "Делиград".

Као једини знак турске власти у Србији остала је обавеза да се по градовима уз српску заставу истиче и турска. Србија је, у ствари, постала потпуно независна.