Izvor: Objava, 10.Jun.2020, 09:52

НЕСРЕЋНА ЉУБАВ ИЛИРЦА И РУЖЕ ОД ИСТОКА

Књижевник Антун Михановић рођен је 10. јуна 1796. у Загребу. Његова породица била је пореклом из негдашње Пољичке републике испод Мосора; касније се преселила у Петрово поље код Дрниша, а одатле у Хрватско загорје. Као изузетно обдарен, Антун Михановић је у Загребу с одличним успехом завршио правне науке и 1813. запослио се као тајник Банског стола. Нашавши се нешто касније са штабом бана Игњата Ђулаја у северној Италији, прешао је из цивилне службе у војничку, и ту остао до 1821. као војни судац у Венецији и Падови. Бавио се активно и политиком: пуних десет година, од 1826. до 1836, био је губернијални тајник на Ријеци. Године 1827. Ријечани су га бирали за свог заступника у Заједничком угарско-хрватском сабору у Пожуну, одакле је брзо био опозван као одвише либералан говорник. Две године је, од 1836. до 1838, био аустријски конзул у Београду, а потом је представљао Аустрију у Солуну, Трапезунту, Смирни, Цариграду и Букурешту. Умро је 14. новембра 1861. у Новим Дворима код Клањца.

Антун Михановић је књижицом "Реч домовини" из 1815. године, у којој расправља о потреби писања на народном језику, претходио илирском покрету. Написао је неколико песама, од којих је најпознатија "Хорватска домовина" објављена 1835. године.

Две бурне године живота Антун Михановић провео је на двору кнеза Милоша у Београду, као аустријски конзул. Био је не само први аустријски представник у кнежевини Србији, већ и први стални дипломатски агент неке стране државе код Обреновића.

Хатишерифом од 1830. године Србија је добила од турског султана право на своју независну унутрашњу управу, а Милош Обреновић је потврђен за баш-кнеза (првог кнеза). У спољнополитичком погледу, међутим, Србија је остала поприлично зависна од Порте. За отварање страног представништва у Србији била је, на пример, неопходна и сагласност Порте. За време Милошевог боравка у Цариграду, ујесен 1835, аустријски интернунције у Турској барон Штирмер успео је да придобије кнеза; децембра исте године Штирмер је званично тражио од Порте дозволу за отварање аустријског конзулата у Београду. Султан је одговорио потврдно и у првој половини 1836. почеле су припреме за отварање конзулата.

У ствари, кнез Милош и није био нарочито одушевљен идејом о отварању страних представништава. Он је знао да ће пример Аустрије следити друге европске силе; кнежевином ће почети да шетају страна лица и у свет ће отићи извештаји о његовом самовлашћу, а могуће је да ће се склапати и потајни ортаклуци са све бројнијом домаћом опозицијом. Унаточ свему, конзуловање Антуна Михановића у Београду почело је у веома срдачној атмосфери. Он је, уосталом, био припадник по словенској крви Србима блиског хрватског народа, и говорио је језиком који је Милош разумевао.

Аудијенција "цесаро-краљевског аустријског конзула за Београд и кнежевину Србију" обављена је 15. септембра 1836. године. Како два дана касније бележе "Новине србске", у тексту на првој страници, предаја акредитива обављена је у Топчидерском конаку. Кнез је по високог госта послао своје каруце у Београд. Предајући писмо Михановић је на матерњем језику одржао беседу у којој је изговорио и следећу не баш протоколарну реченицу:

"Дозволите да вам искрено и по нашки кажем да сам ја Хрват, па се радујем и охолим што сам постављен за првог угарског конзула у тога храброг народа и у ону славну земљу, чији су крв, језик и слава мени сродни, и што ћу бити уз једног књаза илирског племена."

Београд је у оно време имао петнаестак хиљада становника, од чега су Срби чинили отприлике три четвртине, а остало су били Турци, Грци, Цинцари и Јевреји. Стециште малобројних образованих људи била је кућа Милошевог брата Јеврема Обреновића, који је 1831. био постављен за "губернатора вароши и нахије београдске". У Јевремовом дому постојала је богата библиотека; говорили су се страни језици, стизала је штампа из других земаља а могао се чути и клавир, једини у Србији онога доба. Разумљиво је што је конзул Михановић често навраћао у Јевремов дом, који се налазио у центру града. Васпитач Јевремове деце био је Димитрије Тирол, некадашњи темишварски трговац који се у Београду све више окретао књижевном послу. У Тироловом алманаху "Уранија", који има значајно место у историји српске књижевности 19. века, Антун Михановић објавио је готово сав свој песнички опус. Највећи број Михановићевих песама имао је премијеру у "Уранији" - Гајева "Даница" објавила их је шест или седам година касније. Међу њима је прва била већ поменута "Хорватска домовина", која 1891. године под називом "Лијепа наша домовина" постаје хрватска народна химна. На крају зборника, на месту за ближе податке о сарадницима, за Михановића се вели да је на дужности цесарско-краљевског конзула у кнежевини Србији.

У Јевремовој кући родила се Михановићева животна љубав, несрећна, како ће се касније видети. Четрдесетогодишњи конзул се загледао у Анку, четврто дете од пет кћери и једног сина Јеврема и Томаније Обреновић. Петнаестогодишња Анка - рођена је 1. априла 1821. у Шапцу - била је већ "другиња муза": лепа и интелигентна, европски образована, постала је предмет општег дивљења. Бројни песници онога доба посвећивали су јој стихове, а о њеним способностима писали су и страни путописци који су пролазили кроз Београд. Анка се бавила и књижевношћу; прве прилоге објавила је у "Забавнику" Димитрија Давидовића кад јој је било само 13 година. Има једну засебну књигу "Нравоучителних повести", а сарађивала је и у часописима изван Србије. Уз Михановићево посредовање, у "Даници" број 20 из 1836. објавила је подужу повест "Доброчинство и захвалност", с потписом:
"Анка Ј. Обреновићева, Илиркиња из Србије".

Но, књижевно је вредније дело које је она инспирисала од онога што је сама написала. Михановић јој је посветио две добре песме. Прва, сонет "Виђење", је једна од најбољих песама хрватске препородне књижевности. У "Уранији" је објављена 1838, а у "Даници" 1844.

Иако је Антун Михановић био вршњак Томаније Обреновић, заљубио се у њену кћерку Анку. Сви су били вољни да му је даду за жену, јер је и Анка замиловала лепог Хрвата. Није јој сметала разлика у годинама. Заједно су песме певали, музицирали, шетали, откривали све лепоте овога света. Изгледало је да ће се љубав између Илирца Михановића и Анке, Руже од Истока, завршити срећно, јер су Томанија и Јеврем благословили просидбу. Али се наједном умешао кнез Милош и одлучно се успротивио. Нису помогли ни братске молбе, ни ојађеност заљубљених. Коџа Милош се уарумио, како је само он то умео, и на сва питања што не да синовицу Анку за Антуна, одговарао је да је он католик, а она православна. У ствари, говорио је једно, а мислио друго. Прави разлози су били делом породичне (страх од растућег Јевремовог утицаја) а делом спољнополитичке природе. У Београд су, у међувремену, пристигли конзули Велике Британије (Џорџ Хоџес) и Русије (Вашченко), и Милош није желео да му уђе у фамилију аустријски поданик и дипломата, што би код ове друге две велике силе изазвало подозрење. Узалуд је било и обећање да ће живети далеко од Србије. Ништа није помогло и морали су се у болу и сузама растати. Тиме Милошеви односи с аустријским конзулом прерастају у отворено непријатељство, иако су започети веома срдачно.

Конзул Михановић умешао се у српску унутрашњу политичку борбу и постао сарадник Милошевих противника у земљи. Милошу су у овој борби асистирали британски конзул Хоџес и др Бартоломео Куниберт, Италијан који је на Милошевом двору осим лекарске обављао и политичку службу. Милош је нотом затражио од Беча да Михановића опозове и успео у томе. Крајем јануара 1838. Михановић је смењен, а априла исте године, после непуне две сезоне, напустио је Београд. За његовог наследника одређен је генерал Никола Филиповић.
Све је прошло: остала је поезија. Шест година касније, одболевајући своју несрећну љубав према Ружи од Истока, Михановић је испевао елегију "Камена дјева". Објављена је у "Даници" 1844.

Анка је већ од 1842. била госпођа Константиновић.

После ране смрти свога мужа, сеоског спахије Александра Константиновића из Баната, живела је са кћерком на двору свога брата од стрица кнеза Михаила, Милошевог сина, две године млађег од ње, који је управљао Србијом у два маха и са којим је често измењивала нежности за време његове прве владавине, док је још била девојка. Завршила је трагично, као и Михаило, у атентату који су 1868. извели у Кошутњаку Михаилови лични и политички противници. Након што су завереници пуцали у кнеза Михаила, Анка се својим телом испречила измeђу њих и умирућег кнеза, а они су сасули олово из пиштоља и у њену лепу главу. Случај је хтео да то буде управо 10. јуна, на исти дан када је пре седамдесет две године свет угледао велика Анкина љубав Антун Михановић.