Izvor: Objava, 03.Jun.2020, 14:55

БУНА ХУСЕИНА КАПЕТАНА ГРАДАШЧЕВИЋА

Реформни покрет у Турском Царству који је крајем XVIII и почетком XIX века покренуо султан Селим III с циљем омогућавања опстанка државе, наставио се под султаном Махмудом II који је дошао на власт 1808. године. Порта се очајно борила против спољних непријатеља да би очувала Царство, а у самом Царству против моћних и самосталних паша које су угрожавале јединство државе. Порта је енергично ликвидирала банде крџалија (турских одметника), које су угрожавале ред и безбедност на Балканском полуострву, и старала се да потчини разне осамостаљене паше и покрајине.

У исто време, почетком XIX века, муслиманско племство - спахије, погранични капетани, читлук сахибије - успоставило је своју пуну превласт у Босанском пашалуку. Изложени у претходној епохи највећим ратним напорима у ратовима против Аустрије и борбама против српских устаника током Првог српског устанка, босански бегови су неговали култ старог реда и вере као једине бране која по њиховом мишљењу може да спречи све очигледније пропадање Царства. Сви покушаји реформи Турске од Селима III до Махмуда II у Босни су наилазили на жесток отпор.

У Босну је упућен немилосрдни везир Али Џелалудин-паша. Он је погубио читав низ непослушних капетана и на јуриш заузео Мостар. Али, после његовог одласка (1821) опет су узели у своје руке власт локални феудални господари. Порта је 1826. године уништила превазиђени, а за одржавање веома скупи јаничарски војнички ред (у самом Цариграду поубијано је преко 6.000 јаничара) и повела борбу да организује савремену европску војску. У Босни су јаничари из градова одбили да се повинују султану, видећи да ће изгубити своје повластице и утицај у земљи. Поново је велика султанова војска, овог пута под командом Абдурахман-паше, ушла у пашалук (1827) и морала да осваја велике градове. Тада је погубљено више босанских бегова него 1820. године. Порта је тада крваво угушила устанак у Сарајеву (овај град странци су називали независном јаничарском републиком). У Босни је ускоро нестало немирних јаничара који су од XVIII века терорисали народ.

Порта се међутим налазила у веома тешком положају: грчки устанак и заплети са великим силама, неуспешни рат против Русије, отворена побура скадарског везира Мустафа-паше, који је устао против реформи, и устанак у Египту. Рат са Русијом, који је довео Турско Царство на ивицу пропасти, спречио је султанову војску да уђе и у Босанску Крајину. Босански муслимани су настојали да избегну одлазак у рат против Русије, далеко од својих поседа, гневни због султанових покушаја да их лиши ранијих привилегија.

Управо у време када је Грчка добила независност а Србија аутономију, босански беговат одлучи да са оружјем у руци устане против султанових реформи. Конзервативни бегови тражили су да им се у Босни остави пуна власт, без икаквих реформи и султанова мешања. Реч је била тек о зачетку једног аутономистичког покрета. За вођу покрета изаберу Хусеина Градашчевића, капетана из Градачца, једног од најкрупнијих босанских феудалаца.

Искористивши нестабилне прилике после пораза Турске у рату са Русијом, скадарски везир Мустафа-паша успео је да окупи велики број непријатеља султанових реформи и привремено заузме стратешки значајне градове Ниш, Скопље и Софију. Мустафа-паша је ускоро поражен, али је и у Босанском пашалуку избила побуна непосредно изазвана неприхватањем новоуведене стајаће војске - низама. На увођење низама одговорили су Босанци овим речима: "Шта! да се још и крстити дамо? Шта ће нам онда султан? Московски цар и бечки ћесар боље ће нам кумовати на крсту од сина Османова."

У пролеће 1831. године Хусеин Градашчевић истаче зелену заставу на највишу кулу својих двора у Градачцу, а са бедема загрмеше прангије. Био је то знак за почетак устанка. Уз капетана Градашчевића стала је већина феудалаца из Босанског пашалука. Бегови су мислили да ће им Порта, заузета тешким ратом против Египта, морати да изађе у сусрет. Неколико хиљада устаника под Хусеиновим вођством кренуло је у централну Босну где су 7. априла 1831. године заузели Травник и заробили босанског везира Морали-пашу. Везир је пред њиховим очима морао скинути низамску униформу и обући традиционално одело босанских везира. Сматрајући да је згрешио против исламске вере, устаници су га присилили да јавно узима абдест и моли се. Затим су га водили са собом, рачунајући да ће неукији свет листом пристати уз њих кад види да је и босански везир у њиховој средини. Међутим, у Мостару везиру пође за руком да побегне за време Рамазана. Наиме, млади бег Златаревић, коме је било наложено да пази на везира и његову породицу, заљуби се још у Травнику, пре покрета босанске војске према Херцеговини, у везирову кћерку Зејну. На молбу лепе Османлијке, бег Златаревић пристаде да им омогући бекство, и припреми све што им је за то било потребно: коње, одело и вођу. И тако, ноћу, у доба јације, везир, његова жена и кћерка, све троје одевени у босанска беговска одела, побегоше из Мостара пут Стоца. Али-ага Ризванбеговић из Стоца, присталица султана и његових реформи, гостољубиво их је примио и помогао им да дођу до Далмације (тада у саставу Аустрије) одакле је везир са породицом отпутовао у Цариград.

Бег Златаревић сам признаде Хусеину своју кривицу, а овај му опрости његову младалачку лудост.

После тога у априлу 1831. године одржан је у Сарајеву скуп муслиманских великаша из Босне који су заратили са султаном, где је Хусеин-капетан Градашчевић изабран за босанског везира, и добио назив "Змај од Босне". Ту је одлучено да устаници пођу равно на Цариград како би успоставили стари ред у Царству.

Кренувши ка југу у жељи да се уједини са снагама скадарског везира, босанска војска, која је бројала око 25.000 војника, 16. јула 1831. године код Липљана на Косову пољу до ногу потуче султанову војску под заповедништвом великог везира Решид-паше, претходно освојивши Пећ, који је бранио Расак-паша. Победа код Липљана донела је велику славу Градашчевићу. Порта је после тога била приморана да призна "Змаја од Босне" за босанског везира.

У ствари, Порта је само желела да добије у времену. Још док је после битке код Липљана преговарао с Босанцима, лукави велики везир убацио је међу њих семе раздора. Тако је он наcaмo напоменуо једноме од вођа босанске војске, Тузла-капетану, старијем човеку, да би њему боље приличила везирска част него младом Хусеину ("Змају од Босне" је тада било 29 година). Након тога Тузла-капетан са својим војницима напусти логор босанске војске код Приштине и врати се у Босну. Он је био први који се одвојио од Хусеина.

Бунтовници се више нису ни покушавали повезати са скадарским везиром. Вративши се у Босну, нови босански везир Градашчевић ипак није показао политичку вештину државотворца. Саливши свој везирски печат од злата и покушавајући да се уздигне изнад старијих и угледнијих породица, он је до пролећа следеће године постао омражен код великог дела бегова. Окренут уским интересима, дошао је у политички сукоб са српским кнезом Милошем Обреновићем, док је са господарем Црне Горе, владиком црногорским Петром II Петровићем Његошем одржавао пријатељске везе настојећи да стекне његову војну подршку против херцеговачких капетана, својих непријатеља.

За то време султан је за новог заповедника војске одредио новонаименованог босанског везира Кара Махмуд-пашу, који је у пролеће 1832. године са војском од 30.000 Арнаута и низама кренуо преко Косова према Босни. Босанци су везира Кара Махмуд-пашу дочекали, не на отвореном пољу, него у једном кланцу речице Бањске. Заметнуо се крвав бој. Бањска је била црвена од крви. У тој бици Босанци су били разбијени. Султанова војска ломила је затим препреке које су јој постављали Градашчевићеви команданти Алај-бег Тодоровић и Крупа Мехмед-капетан. Пријепољски муселим Хаџи Мујага покушао је да са хиљаду и по људи и два топа препречи пут Кара Махмуд-паши на мосту на Лиму у Пријепољу. Мост се црвенео од крви, Лимом су пловили лешеви, али је и овде султанова војска надјачала. Да би што више понизили заробљеног Хаџи Мујагу, низами су га посадили на магарца, лицем окренутим ка репу животиње, и тако су га водили кроз варош чији је муселим био.

Хусеин је на једвите јаде сакупио до двадесет и пет хиљада војника. Велики део те војске чинила је хришћанска раја, коју су бегови на силу наоружали и повели са собом, мада је било и оних који су молили да добију оружје и пошли добровољно. Улогорио се на планини Витезу и ту дочекао Кара Махмуд-пашу. Дошло је до борбе, али се Махмуд-паша одржао, јер су се подрински бегови и Сарајлије борили преко воље, као и српска раја која за себе није видела никакoву корист у томе да се бори за власт бегова, својих господара. Градашчевићева пак католичка раја из босанске Посавине здушно се борила под својим вођом Маријаном Релићем.

Одлучујућа битка између Градашчевићеве и Кара Махмуд-пашине војске одиграла се пред самим Сарајевом 4. јуна 1832. године. Битка је била крвава. Хусеин се борио јуначки. Осам коња погинуло је под њим. Поред њега у бици се истакао и његов побратим Али-паша Видајић из Зворника. Кара Махмуд-паша већ је почео помишљати на повлачење, али у пресудном часу стигоше му у помоћ Али-паша Ризванбеговић и Смаил-ага Ченгић са српском рајом из Херцеговине и са бока нападоше Босанце који беху потпуно разбијени.

Хусеин је успео да се пробије кроз султанову војску и, знајући да му после овога пораза више нема места у Босни, са две стотине најугледнијих бегова и капетана, међу којима су били Али-паша Видајић, бег Златаревић, Крупа Мехмед-капетан и други, пребегао је 16. јуна 1832. године у Славонију (тада у саставу Аустрије). Боравио је неко време у Осијеку, а потом је преко Београда отишао у Цариград, где му је султан понудио војничко унапређење и службу у низаму против кога се он борио. Поносни Босанац је тај предлог одбио. Након тога га је султан послао у заточеништво у Трабзон, где је Хусеин Градашчевић после неколико месеци и умро, 17. августа 1833. године.