Izvor: Objava, 26.Maj.2020, 16:17

КНЕГИЊА ЉУБИЦА ОБРЕНОВИЋ

Кнегиња Љубица Обреновић, жена српског кнеза Милоша Обреновића, рођена је 14. јануара 1785. године у селу Срезојевцу, у рудничком округу, у породици рода Вукомановића. Вукомановићи су били пореклом из Метохије, а у Шумадију су стигли током XVIII века, преко Херцеговине где су једно време живели у околини Никшића.

Љубица је била рођена у браку Радисава и Марије Дамњановић из Дружетића у Ужичкој нахији. Радисав и Марија имали су чак десеторо деце, пет синова и исто толико ћерки. Љубица је била друга кћер.

Почетком XIX века, Љубица је важила за једну од највиђенијих девојака у Срезојевцу и околини. Према жељи рођака Будимлића, Радисав је 1803. године намеравао да ћерку уда у Сарајево. Међутим, избијање буне на дахије је 1804. године променило Љубичину судбину.

Будућег супруга, устаничког војводу, а на крају и српског кнеза, Милоша Обреновића, Љубица је срела сасвим случајно 1803. године. Син сиромашног Теодора Михаиловића, Милош је као дечак остао без оца. Са мајком Вишњом и браћом Јованом и Јевремом прешао је из Средње Добриње у Брусницу подно Рудника. Обрео се у дому Обреновића, своје нешто имућније полубраће по мајци. У Брусници је Милош живео и служио код полубрата Милана, угледног сточног трговца. Приликом једног путовања у околини Срезојевца угледао је Љубицу како са мајком Маријом бели рубље на потоку Дичини, и заврнутих рукава и мало подигнуте сукње, да је не би вода овлажила, стиска међу рукама платно. Неугледни момак од двадесет три године одмах се загледао у девојку. Она, сва обузета стидом што је као девојка показала руке до лаката и ноге до колена, прибила се уз обалу, скривајући се. Милош је тада прегазио поток и затим се дуго задржао сређујући опанке само да би што дуже могао да посматра лепу црнокосу Љубицу.

Када је, после тога, служећи код Милана, ишао са Ћор-Зуком, Турчином Брусничанином и Милановим ортаком, да издвајају овнове за продају, све је желео да прођу поред Радисављеве куће у Срезојевцу, а Турчин му је рекао да тамо нема шта да се издвоји јер је он то већ раније учинио.

Ћор-Зуко прозре зашто би Милош да се тамо иде, па обећа да ће разговарати са Миланом да испроси за Милоша ту девојку.

Милан је тада рекао да је Милош бескућник и шта ће таквом жена кад нема ни своје капе на глави. Уочи самог устанка 1804. године Љубичин отац Радисав је намеравао да Љубицу богато уда у Сарајево.

Када је Први српски устанак почео Збором у Орашцу на Сретење 1804. године, Рудничка нахија је била спремна. После вишедневних борби, уз употребу бучних трешњевих топова, утврђени Рудник био је заузет 18. марта. Карађорђе је тада Милана произвео у војводу, војног заповедника читаве нахије. И Милош се прославио у овим борбама, као десна рука Миланова. Милан и Милош су учествовали и у ослобађању Јагодине (1804) и Карановца (1805). Карађорђе је након тога и Милошу доделио војводско звање. На Миланову молбу, Карађорђе је пристао да кумује Милошу, који се у јануару 1806. женио Љубицом Вукомановић.

Како је дошло до промене става Љубичиног оца Радисава? Пошто је почетак устанка онемогућио планове да се Љубица уда у Сарајево, отац је прихватио веренички дар Милана Обреновића. Љубица и Милош су се тако верили. Венчање је било обављено у јануару 1806. године у Брусници. Као што је већ речено, Карађорђе је био кум, стари сват Лазар Мутап, а ручни девер Никола Луњевица. Невеста је затим била доведена у кућу Милана Обреновића пошто Милош још увек није имао засебан дом.

У великој и славној бици на Мишару (1806), Обреновићи су били у шанцу заједно са Карађорђем и другим војводама, и били су међу онима који су се овенчали славом победе у највећој бици Првог српског устанка. Такође су суделовали у освајању ужичке тврђаве, чије је кључеве у јулу 1807. Милан свечано примио. Током борби за ужичку тврђаву, Милош Обреновић је допао тешких рана у левом делу грудног коша и у јесен био послат кући у Брусницу на опоравак. Непрестана брига његове младе супруге и његова младалачка снага допринели су његовом излечењу. Када се опоравио, Милош је преузео Ужичку нахију, где је чувао границу Србије од упада Турака из вишеградске, нововарошке и сјеничке нахије.

Милошева одлука да остане у Србији у јесен 1813. године, у време пропасти устанка, показала се као преломни догађај у његовом животу. Уместо да пребегне преко Саве, Милош је одабрао да се врати у Брусницу и подели са породицом и обичним народом горчину слома устанка. У време тих несрећних дана, када су Турци са свих страна надирали на поражену Србију, Милош је рекао Љубици да са децом треба да крене у Црну Гору или Аустрију, а он ће после сам отићи у хајдуке. Љубица му је тада рекла да жива неће да иде из завичаја, а мртву је могу и пси изјести, свеједно јој је. Милош је Љубицу са децом и својом мајком Вишњом склонио у тешко приступачан манастир Никоље на обронцима Каблара, а затим у једну пећину у близини Шарана. Турци су у октобру 1813. Милоша поставили за рудничког обор-кнеза. У јесен 1814. избила је Хаџи-Проданова буна, у чијем гушењу је Милош учествовао руковођен идејом да, што је могуће више, спречи турске одмазде. Милош са разлогом није веровао Турцима, па је Љубицу са децом у пролеће 1814. послао у кућу Матковића у Шаранима. Током потуцања по збеговима, Љубици је од последица великих богиња умро прворођени син Петар, Карађорђево кумче. Зиму 1814/15. Милош је, с главом у торби, провео у Београду под надзором београдског везира Сулејман-паше Скопљака. После много мука, убеђивања и заклињања на верност, Милош је, помоћу мита и под изговором да иде по народу да покупи новац за откуп робља које је Скопљак на његову реч пустио, успео да се, само условно за неколико дана, нађе на слободи. Чим се докопао рудничког краја, прихватио је понуђено вођство у Другом српском устанку, који је подигнут у селу Таково на Цвети 23. априла 1815. године. Непосредно пред Цвети, Милош је Љубицу и породицу послао још у планинско село Црнућу. Ту је претходне 1814. године подигао скромну кућу и неколико помоћних зграда. За време народног сабора у Такову, Милош је дошао у Црнућу и пред Љубицом и ћеркама извадио из вајата скривено свечано војводско одело, оружје и барјак, вратио се у Таково и пред присутним народом гласовито узвикнуо: "Ево мене, а ето и вас, па рат Турцима!"

Слично војевању у Првом српском устанку, Срби су и у Другом опсели утврђења и вароши. У боју на Љубићу код Чачка Милош и устаници су у једном тренутку пред турском силом почели да се повлаче са бојног поља ка Милошевој кући. Баш у то време пристигли су неки Левчани и причали како се цео Левач јуначки бије. Тада Љубица рече Милошу и његовима: "Кецеље женске пашите, а ми жене да идемо да се бијемо!" Њено држање је натерало Милоша и устанике да се врате и преокрену ток битке. Предаја Пожаревца и тријумф на Дубљу у Мачви окончала је низ од десетак великих победа. У боју на Пожаревцу погинуо је и Љубичин најмилији брат Јован, Милошев писар и барјактар. На месту његове погибије кнегиња је посадила два јаблана, а брата је накнадно сахранила у манастиру Драча код Крагујевца и подигла му споменик. У знак жалости за братом Љубица више није носила накит.

По окончању устанка, породица кнеза Милоша је живела у Црнући. Љубица је ту живела са свекрвом Вишњом, женама Милошеве браће Јована и Јеврема и децом. У кнежевом газдинству било је и неколико слугу, писар Димитрије Ђорђевић и Тома Вучић који је био старешина послуге. Љубичин живот се није много разликовао од живота жене мало имућнијег сеоског газде. Радила је бројне послове, припремала храну, прела и ткала. Кнежев дом важио је за место где је свако могао да дође са својом молбом тако да је путника намерника и гостију увек било.

Живот у Милошевом дому био је, у почетку, врло скроман. Кнез и кнегиња су спавали на поду. Крај ногу су им спавали чибугџија Вуле Глигоријевић и кафеџија Петар Цукић. Дан је почињао тако што би кнез и кнегиња будили слуге. Глигоријевић је затим одлазио да заложи ватру, док је Цукић помагао Милошу да се умије. Милош је често одсуствовао из Црнуће па је Љубица морала да прихвати и понешто од кнежевских обавеза, нпр. да прима прикупљени порез у народну благајну.

Кнез је 1818. године донео одлуку да се пресели у Крагујевац. Прво је ту био изграђен Кнежев конак, а поред њега је 1820. године довршен Женски или Шарени конак. У крагујевачким дворима се и даље живело скромно и штедљиво. Европски намештај и покућство почели су да се користе тек у четвртој деценији XIX века.

Милош је крајем 1825. године преселио Љубицу у Пожаревац. И овде су били изграђени засебни конаци за Кнеза и Кнегињу окружени помоћним здањима. Милош је супругу поставио за надзорницу свог богатог имања. Свраћао је само повремено о породичној слави Св. Никола и о другим празницима.

Најзад, последње године боравка у Србији кнегиња је живела у Београду. Милош је углавном одлазио у свој Топчидерски конак. За Љубицу је изградио чувени Конак кнегиње Љубице (1829-1831).

Кнегиња се свакодневно старала о деци више од кнеза. Љубица и Милош су изродили четири сина и четири кћери. Кнежевски пар је прерано остао без чак петоро деце. Редом су се рађали и брзо умирали: Петар (1807-1814), Ана (умрла 1818), Марија (1821-1823) и Теодор. Љубица је надживела и туберкулозног сина Милана (1819-1839). Све у свему, Љубицу је надживело само троје деце: Петрија (1808-1871), Јелисавета (1814-1848) и Михаило (1823-1868).

Љубица се бавила и васпитавањем и образовањем деце која су је звала породичним надимком Нака. Најстарија ћерка Петрија, коју је Карађорђе крстио, учила је разне кућне послове од послуге. Била је довољно писмена да се потпише. Јелисавета је пак била упућена првом београдском апотекару Наполитанцу Вити Ромити. У његовом дому учила је италијански језик и свирање клавира. Обе ћерке кнез је удао за Србе из Аустрије. Петрија је 1824. удата у Земун за Теодора Бајића од Варадије, чији је стриц Лазар био један од најбољих и најпоштенијих трговачких ортака Милошевих. Тим поводом Љубица је боравила у Београду и неколико пута прелазила у Земун где се у Контумцу састајала са ћерком. Петрија је 1825. године родила сина Лазара па је Љубица тако постала бака. Јелисавета је, по Љубичиној жељи, удата за Јована Николића од Рудне 1831. године. По удаји Јелисавета је прешла да живи на мужево имање Мацедонија код Рудне у Банату, недалеко од Темишвара.

Више пажње је, наравно, било посвећено школовању дечака. Старији Милан, слабашан услед болести, био је под нарочитом мајчином заштитом. Љубица је сина водила у Земун, Панчево и Темишвар у узалудним покушајима да му нађе лека. Милана је нередовно подучавао Милошев даровити секретар, злосретни Алекса Поповски, затим и други учитељи у Београду при Великој школи. Млађи Михаило био је у почетку у братовљевој сенци. Школовао се заједно са братом и научио француски од Грка Раноса.

Милош је био неверан својој жени. Љубичино непријатељство изазвао је најпре везом са лепом Сарајевком Петријом. Милош је Петрију упознао 1817. године и сместио је у својој кући у Горњој Црнући, где је требало да се нађе као испомоћ Љубици, а заправо је постала Милошева љубавница. Ипак, Милош није прекидао ни своју интимну везу са законитом супругом.

Почетком 1819. Љубица је била у другом стању. Стизале су гласине да Милош намерава да се разведе и узме Петрију за жену. Своје муке и недоумице Љубица је поверила ручноме деверу Николи Луњевици и Томи Вучићу. Како Луњевичино посредовање није уродило плодом, Љубица се пожалила Вучићу како више не може да гледа очима шта се дешава. Вучић је тада узвикнуо: "А камо ти кубура, па уби псето!"

Почетком марта 1819. Љубица је са јетрвом Круном, женом Јована Обреновића, боравила у Црнући. Две јетрве су отишле на Рудник у теферич, а вратиле су се кући нешто раније од планираног услед кише. Вративши се кући Љубица је затекла Петрију и Милоша у спаваћој соби, али се направила као да ништа није видела. Пала је ноћ. После вечере, Петрија је намештала постељу за кнеза. Тада је ушла Љубица. После краће расправе, Љубица је узела са зида пиштољ и сасула Петрији куршум у груди, рекавши: "Пиштољ јес' Милошев, али је рука Љубичина". Љубица је у метежу побегла у ноћ.

Ожалошћени Милош је слао потере за Љубицом. Ипак, заштиту јој је пружао Никола Луњевица, затим девер Јован са којим се састала у Брусници. Јован је саветовао да се склони код своје породице у Срезојевац верујући да ће јој трудноћа спасити главу. Тако је и било.

Љубица је затим била позвана у Црнућу где су јој кнежеви људи прочитали смртну пресуду, а затим и помиловање. Било је одређено да Љубица може и даље "спокојно седети, јести и пити, потребно одејаније имати, зренијем своје дeце наслаждавати се, но само да је искључена из супружеске љубави" и да не може даље заповедати на кнежевом двору. Љубица је са сузама дочекала помиловање обећавајући да ће од сада увек слушати кнеза.

Кнегиња се затим измирила формално са кнезом када се изненада појавила на народном сабору у манастиру Каленић. У друштву са деверима, Љубица, лепо одевена и без икаквог накита и видно трудна ушла је у манастирски конак. За појасом је носила два пиштоља. Поклонила се кнезу и рекла: "Господару, ево две пушке! Или праштај или убијај, овако се више не може!" Истовремено за опрост замолише Милошева браћа, а затим и свештеници. Кнез пристаде и затим пружи руку коју је кнегиња пољубила. Милош тада
поведе своју свиту и кнегињу у манастирску порту да присуствује народном весељу.

Љубица је исте те 1819. године у Крагујевцу Милошу родила сина коме су дали име Милан, по Милошевом покојном полубрату. Ипак, кнез је трајно удаљио кнегињу од себе. На њихове ретке сусрете подсећа рођење још троје деце: Марије, Михаила и Теодора.

Ускоро су кнез и кнегиња били у новом расцепу. Узрок је била Станка из Страгара. Њу су, са момком који ју је отео ради венчања, довели пред кнеза. Милош је наредио да се отмичар обеси, а Станку је послао у Брусницу у дом брата Јована да би се затим с њом састајао тамо. На крају, да би је увек имао близу себе, Милош је Станки дао кућу у Крагујевцу. Кнежева околина је страховала да би Станка могла да доживи Петријину судбину. И заиста, Љубица је 1822. године, са пиштољем у руци, поставила Станки заседу чекајући стрпљиво испод крагујевачке ћуприје. Кнез је тада брзо послао своје момке да спрече кнегињу, а затим ју је испребијао. Љубицу је тада од убоја лечио Милошев берберин Нићифор Нинковић.

Међу Кнежевим љубавницама, пошто је Станку удао, важну улогу је имала Јеленка, покрштена Туркиња, некада једна од жена из харема војводе Миленка Стојковића. Са Јеленком је Милош живео јавно у Крагујевцу, али је добро пазио да се Љубица, коју је сместио у Пожаревац, и она не сусрећу. Љубица је у народу била позната као "велика Госпођа", а Јеленка као "мала Госпођа". Престрашена Јеленка је 1829. морала јавно да дочека Љубицу и да је пољуби у руку. Милош је, за сваки случај, одредио поверљиве људе да мотре на сваки Љубичин потез у Крагујевцу.

После добијања хатишерифа о аутономији Србије (1830) Милошеви политички противници почели су да се боље организују. Језгро су чинили људи који су, попут Аврама Петронијевића и браће Симић, дуго времена служили кнеза. Почетком 1835. године кнегиња је са млађим сином Михаилом допутовала у Крушевац да би присуствовала крштењу сина Стојана Симића. Ту је пао договор о покретању Милетине буне. Кнегиња се жалила народним старешинама на Милошева неверства. Буна је натерала Милоша да прихвати доношење Сретењског устава. Свестан Љубичиног учешћа, Милош је прихватио кнегињине молбе да помилује вође буне. Поред тога, уклонио је љубавницу Јеленку из своје околине и удао је за члана Државног савета Теодора Хербеза. Љубица је са девером Јевремом остала у табору Милошевих противника који су уживали и подршку Русије. После доношења Турског устава (1838) кнез није хтео да се помири са уставним ограничењима своје владавине. Неуспела побуна, коју је Тома Вучић окрутно угушио, стала је дефинитивно Милоша и власти и опстанка у земљи. Под притиском саветника, Милош је морао да абдицира 13. јуна 1839. године. Некада свемоћни кнез морао је у пратњи саветника, чланова породице и других достојанственика да прође београдским улицама и, пред погледима неме светине, укрца се на лађу за Влашку. Кнез се на растанку опростио са Љубицом и затражио од ње опроштај. Љубица није могла да сакрије сузе када је Милош на пароброду, заједно са сином Михаилом, отишао из Србије. Њена дотадашња жеља била је једино да се ограничи његова власт и да га натера да се према њој понаша боље и праведније. Милошева абдикација тешко је погодила Љубицу јер је и њој било јасно да млади, неизлечиво оболели Милан није у стању да влада.

Владавина кнеза Милана Обреновића потрајала је свега двадесет и пет дана, пошто је преминуо 8. јула 1839. године. Саветници су, тражећи решење, саставили Прво намесништво које су чинили Аврам Петронијевић, Тома Вучић и Јеврем Обреновић. Намесници и саветници су за кнеза изабрали одсутног Михаила Обреновића. За Љубицу је читав след догађаја из 1839. године представљао праву трагедију. После Миланове смрти Љубица је обукла црнину коју више није скидала.

Смрт кнеза Милана отворила је нову кризу јер се сада од Милоша очекивало да пусти Михаила назад у Србију. Љубица је, на Милошев позив, кренула да се лично састане са кнезом ради решавања питања будућег владара Србије. Морала је да путује у Херешт у Влашкој, где се налазило Милошево имање. Најзад, Порта је пресекла период неизвесности и објавила да за кнеза прихвата младог Михаила. Од новог владара Србије се очекивало да крене пут Стамбола.

Михаило и Љубица стигли су у Цариград крајем новембра 1839. године. Султан је шеснаестогодишњег Михаила прогласио пунолетним и нарочитим бератом признао га за изборног кнеза Србије а не наследног као што је требао да буде. За кнегињу Љубицу био је организован пријем код султанове мајке Бесмиалем валида султаније.

Прва владавина кнеза Михаила (1839-1842) обележена је сталним сукобима између Савета и кнеза. У суштини је то сукоб између уставобранитеља и обреновићеваца. Обреновићевци нису били јединствени јер су се поделили на присталице Милоша и Михаила. Љубица је спадала у ову прву групу, мада је јавно подржавала сина. Наиме, видевши да је политичка ситуација у земљи ровита и несигурна, Милошева супруга се одрекла свога опозиционарства према Милошу, сматрајући да је стари кнез једини који би својим угледом и умешношћу, без обзира на његов апсолутизам и личне настраности, могао избавити Србију овог врло незгодног положаја. Свесни њеног великог утицаја, уставобранитељи су покушавали да протерају Љубицу у Влашку. Кнегиња је током 1840. и 1841. организовала две завере, односно две неуспеле буне против режима свога сина Михаила. Састала се и са руским послаником бароном Ливеном који је у Србију дошао да мири кнеза Михаила и уставобранитеље. Милошу није могла да помогне пошто је стари кнез, вољом Турске и Русије, морао средином 1841. да напусти Влашку и пресели се у далеки Беч. Преписка између кнеза и кнегиње, вођена одраније, управо је у овом периоду попримила супружнички тон, нежан и осећајан. Кнегиња је Милошу слала омиљену храну и једну хиландарску икону, он јој је узвраћао даровима попут бечких тканина, украсне игле и прстена.

Почетком фебруара 1842. године умрла је у Београду Јелена, Карађорђева жена, Љубичина венчана кума. Карађорђе је, двадесет пет година раније, по Милошевом наређењу убијен у Радовањском лугу. Јелена је опевана свечано и 12. фебруара однесена је на саоницама у Тополу да тамо буде сахрањена у цркви. Љубица је покојницу пратила до гроба и тек по завршетку свих погребних обичаја вратила се у Београд.

Уставобранитељи нису мировали. У Вучићевој буни у септембру 1842. године, кнез Михаило је био поражен на Метином брду код Крагујевца. "Вучићевци" су водили курс елиминисања Михаила са власти у Србији, сматрајући да Обреновићима уопште не би требало да буде места у српском народу. Приликом повлачења Обреновића, Љубичина кола је пресрела Вучићева коњица. Љубица је скутима заклонила обреновићевца Јованчу Спасића и тако му спасила живот. Вучићевцима се, као некада, срчано обратила: "Напред, господо, ви у мени видите жену храброг Милоша, матер кнеза Михаила, ону исту Љубицу коју је до сада сваки Србин називао мајком." Побуњеници су одустали од претреса њених кола и кнегињи су понудили пратњу до Београда што је она одбила. У зору 7. септембра 1842. године кнез Михаило је дереглијом пребегао у Земун. У Вучићевом логору на Врачару уставобранитељи су недељу дана касније за новог кнеза Србије изабрали Карађорђевог сина Александра.

У споразуму са сином, Кнегиња је остала у Србији. У неколико наврата је прелазила у Земун и састајала се са протераним Михаилом. Победници су се потрудили да јој загорчају живот. Избацили су је из београдског Господарског конака, где је Љубици најтеже било да се растане од постеље кнеза Милана, а затим и из њеног конака. Намештај и друге ствари Обреновића биле су избачене на улицу и добрим делом разграбљене. Део је ипак спасила Љубичина родбина, а део француски конзул.

Кнегиња је на крају прешла у Земун. Тако су се сви чланови династије Обреновић, као и многе њихове присталице, нашли у Аустрији, у емиграцији. Љубица је живела код родбине зета Бајића у друштву са ћеркама. Збачени кнез Михаило морао је да се удаљи од границе због безбедности. На кнегињина све слабија плећа пало је старање о избеглим присталицама династије Обреновић. Кнез Милош је, наиме, слао новчану помоћ за скоро двеста педесет људи и тек у фебруару 1843. године је Љубицу ослободио посла поделе помоћи. Убрзо је кнегиња, по наредби аустријских власти, морала да оде даље од границе. Кнегиња је отишла у Нови Сад. Скрхана тугом и жалошћу, које сустижу њену породицу, присећа се и Петрије из Босне: "Много греха имам, њих ће ми их милостиви Бог све опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се неће ми никада опростити! Куд ме занесе моја женска памет! Кад бих ја убила све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна друга, шта учиних!"

Ова ретка жена умрла је 26. маја 1843. године у педесет и осмој години живота окружена својом децом и бројним присталицама династије Обреновић. Грађани Новога Сада су је достојно испратили уз звоњаву свих православних, католичких и протестантских цркава у граду. Кнез Михаило, њен син, сахранио ју је свечанo у манастиру Крушедолу, у Срему. Када је примио градове од Турака 1867. године, кнез Михаило је послао у Крушедол свог представника да однесе манастиру шездесет дуката и све друго што је било потребно да се на гробу његове Наке учини помен. Тада је кнез Михаило рекао да када је њен син радостан и када се весели цела Србија, треба да се помене и његова добра Нака.