Izvor: Objava, 21.Maj.2020, 14:03

ДУШАНОВ ЗАКОНИК

Душанов законик је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији правни акт средњовековне Србије. Потврђен је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном 21. маја 1349. године у Скопљу (прихваћено 135 чланова), а допуњен на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серезу (додато још 66 чланова). Законик, који се у старим преписима назива Закон благовјернаго цара Стефана, усвојен је да би се српска држава уредила прописима који би важили за цело царство и за све, па и за цара.

Приликом састављања Законика коришћени су као извори: одредбе византијског права, раније издате повеље, уговори са Дубровником и правни обичаји. Законик је значајан за упознавање друштвених и економских прилика у Србији Душановог времена. Сву власт у земљи држала је властела, на челу са владаром, а црква је имала велике поседе и уживала многе повластице. Већина сељака није смела да одлази са земље и била је присиљена да плаћа властели, цару и цркви разне дажбине и да им бесплатно ради. Душанов законик познат је и по својим окрутним казнама: вешање, спаљивање, батинање итд. Казне су биле много строже за сељаке него за властелу.

Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за
"цара Србљем и Грком" 1346. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао намеру да буде наследник византијских царева, а Српско царство је требало да наследи Византију. Србија је преко Законоправила Светог Саве већ скоро век и по примењивала римско-византијско право. Цар Душан је желео да Закоником ојача централну власт у феудалној држави, укључујући и новоосвојене територије, и да сузбије појачану иницијативу властеле.

Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро, а српска држава у потоњим годинама дошла под турску власт, Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика.

Оригинални рукопис Душановог законика није сачуван. Постоји 25 преписа Законика из XIV до XVIII века. Најстарији је струшки препис из 1373. Није сачуван цео, већ само око 100 чланова. Следећи је атонски препис који потиче из 1418, а из XV века су и студенички, хиландарски, бистрички и призренски препис, који има најбогатији текст. Рукопис призренског преписа служио је Стојану Новаковићу за његова издања Законика из 1870. и 1898.