Izvor: Objava, 17.Maj.2020, 12:08

МАРКО КРАЉЕВИЋ

Марко Краљевић, српски средњовековни владар, више припада легенди него историји. Историји припада тамо где су припали и остали српски великаши који су потпали под власт Турака после маричке битке. После погибије његовог оца краља Вукашина Мрњавчевића на Марици 1371. године, Марко се крунисао у Прилепу, који му је био и престони град. Као турски вазал краљевао је двадесет четири године и с војском помагао Турцима у њиховим освајањима. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395. у којој је влашки војвода Мирча поразио Турке. Пред смрт је пожелео победу хришћана, макар и сам у боју погинуо. Живео је око 60 година.

Народна легенда и народна песма, међутим, памте Марка Краљевића као српског најдуговечнијег владара, који је живео више од три века. Пишући о српским јуначким песмама, чувени немачки песник Гете каже за Марка Краљевића: "Јаши коња 150 година, а сам доживи старост од 300 година; напокон умре у пуној снази не знајући ни сам зашто." Народно предање је често Марка Краљевића доводило у везу са Косовом. А за то је увек имало и ваљаног разлога, било је ту неке више сврхе, неког часног циља. Марка Краљевића народна песма није као његовог побратима Милоша Обилића судбински везала за Косово, али је Косово и његово судилиште. На Косову се одигравају важни Маркови подвизи. У епској песми "Урош и Мрњавчевићи" Марко је на Косово дошао да, као неподмитљиви правдољубац и судија, подели правду и измири великаше, да суди ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога. Ово се догађало у време пре косовске битке, када се Косово слути, у коме је наговештена свеопшта пропаст српског царства, кроз нестанак људских вредности, правде, слободе и истине. Марко је тако стигао на Косово пре Косова да би вратио реч правде и истине. Марко Краљевић није учествовао у боју на Косову 1389. године. Народно предање каже да је он закаснио у одлучни бој. У ствари, Турци нису имали поверења у њега и његову војску, па га на Косово нису ни звали из страха да се неће борити за њих против Срба и да може у одсудном часу окренути своје оружје против њих.

Историјска улога Марка Краљевића не одговара богатој и широкој епској слави. Ипак, као турски вазал, у својој држави је штитио своје поданике од Турака, што је подстакло народно предање да га слави као заштитника народа - који јесте турска удворица, али и српска перјаница. Његова слава настајала је и зато што је био краљевић до потпадања под Турке, па му је још из тог времена звање остало везано за омиљене легенде о царевићима и краљевићима. Марко Краљевић није само најпопуларнији епски јунак српских песама, него и хрватских, а о њему певају и македонске, словеначке, бугарске и других околних народа песме. Најранији помен о његовој популарности потиче из Сплита 1547. године. Прва песма је забележена 1556. године руком књижевника Петра Хекторовића - то је песма "Марко и брат му Андријаш". Народне песме су му придале особине култног хероја који побеђује троглавог Арапина, Мусу Кесеџију са три срца, савлађује але, аждаје, змаје, виле и дивове, митске личности и натприродна бића. Истовремено, он и другује са вилама. У таквом предању и његово порекло постаје митско. Он се уметнуо на ујака војводу Момчила, који има крилатог коња, окату сабљу и који гине у превари. Маркова снага је таква да кад заспи у зеленој гори дахом савија и исправља јеле. Са том снагом он цеди суву дреновину стару девет година. Када од мајке бива привољен да ради оно што раде и остали људи, он оре царске друмове, да би потом и ралом и воловима побио Турке који су му засметали у овом послу. Такав јунак има и коња према себи. Он је у шугавом ждребету препознао виловитог коња и кад га је од шуге извидао, стекао је Шарца који није као остали коњи, већ са шест невидљивих крила, који "по с три копља у висину скаче, по с четири добре у напредак". Марко је научио свог коња да пије са њим вино: "пола пије, пола Шарцу даје". Према тој нераздвојности јунака и коња, Марко Краљевић је јединствен међу свим светским јунацима. Тако је немачки филолог и књижевник Јакоб Грим, пишући о српској поезији, на једном месту указујући на усамљеност српског народа у тежњи за слободом и ослобођење од Турака, записао да: "и њихов Херкулес краљ Марко нема с ким пити вино, до са својим коњем."

Песма казује да је сам Шарац предсказао Маркову смрт. По народном веровању Марко није умро, већ спава. Марко је волео и бранио истину, правду, своје јуначко име, своју част и слободу на онај начин како је то желео сам народ. Народ га је приказао и као човека који поштује родитеље, оданог мајци, верног жени, увек спремног да ослободи робље, да укида дажбине, да дели мегдане, да чини добро и да зло кажњава. Преко Марка је народ "разговарао" са самим царем у Стамболу - чији је Марко посинак - али тај разговор тече тако да се цар измиче, а Марко примиче.

Гете је успоређујући старе песме о Краљевићу Марку и новије народне песме о Првом српском устанку које је спевао Филип Вишњић уочио велику сличност Ђорђа Петровића Карађорђа са Краљевићем Марком. О Марку је писао и дубровачки историчар Мавро Орбин у свом најзначајнијем историјском делу "Краљевство Словена" из 1601. године, као и Вук Караџић у "Рјечнику".