Izvor: Objava, 15.Maj.2020, 16:27

ЉУБАВИ КНЕЗА МЕТЕРНИХА

Кнез Клеменс Венцел Непомук Лотар Метерних Винебург Бајлштајн, аустријски државник, био је највећи љубавник међу европским дипломатама. Велики поборник мира, вешт када су судбине читавих народа биле у питању, ништа мање није био умешан ни са женама. Ниједна коју је упознао није одолела овом елегантном човеку, привлачног изгледа, бритког ума и неодољивог шарма.

Метерних је рођен 15. маја 1773. у Кобленцу, у надбискупији Тријер. Имао је 15 година када је 1788. дошао на Универзитет у Страсбургу. Годину дана касније избила је Француска револуција и овај град је постао пун француске аристократије која је побегла пред њеним налетом и сада, у овом новом пребивалишту, покушавала да реконструише дух Париза који је морала да напусти. Под светлошћу кристалних лустера организовани су балови, свечане вечере и играле су се хазардне игре. Даме су биле богато искићене дијамантима и драгуљима, а ваздух је био тежак од испарења најразличитијих мириса и парфема.

На једном од таквих пријема појавио се и Метерних. Куда год да крене, као привучен невидљивом магнетском снагом, његов поглед се враћао на једно исто лице, лице Констансе де ла Форс, кћерке маркиза де Савиала, чувара краљевских печата, и једне од најлепших жена Француске.

Имала је 18 година када се удала за војводу Комон ла Форса. У складу са схватањима која су владала међу тадашњим племством, војвода се није претерано мешао нити интересовао како његова супруга проводи слободно време. "Ко је ово?", упитала је када се Метерних појавио у дворани. "Један младић, млађи чак и од тебе", одговорили су јој пријатељи. Али она је била упорна, све док их нису упознали.

После вечере, замолила га је да је допрати до њене куће. Када су ушли, сместила га је у удобну фотељу и нежним гласом заповедила да је причека. Вратила се одевена у белу кућну хаљину од батиста, украшену меком чипком из Валенсије, и беле сатенске ципелице. Шампањац и мирис њеног парфема, сасвим су помутили његов разум.

До краја живота Метерних ће трагати за лепотом и савршенством доживљеним те ноћи, које се више неће поновити, но, свеједно, он није одустајао ни у позном животном добу. Веза са Констансом ће потрајати дуже од три године.

После смрти светог римског цара Леополда II, престо је наследио његов син, надвојвода Франц. Била је то повољна вест за Метерниха. Нови цар био је његов пријатељ и свега пет година старији од њега. Наименован је за опуномоћеног министра у Хагу, а затим је послат у једну специјалну мисију у Велику Британију. Када се вратио са тог задатка, већ је био поуздан, способан, углађен и изнад свега изузетно привлачан млади дипломата.

Његова мајка је дуго тражила одговарајућу жену за сина и напокон се зауставила на кнегињи Елеонори фон Кауниц, унуци великог канцелара Марије Терезије. Метерних није био претерано одушевљен, али се покорио мајчиној жељи и 27. септембра 1795. обављено је венчање. Настанили су се у Бечу и Метерних је убрзо почео да убире прве плодове свога новог друштвеног статуса. Елеонорина љубав ће до краја остати постојана, док ће он на брак гледати као на још једну конвенцију, коју мора да истрпи.

Кад му је било 28 година, цар му је понудио да изабере коју би дипломатску дужност желео да обавља. И тако је, по својој жељи, постао аустријски посланик у Саксонији.

Једног дана неко је закуцао на врата његовог посланства у Дрездену. Када је отворио врата, застао му је дах. Пред њим је стајала млада жена, коју пре тога никада није срео. Имала је на себи једну од оних провидних хаљина, какве су биле модерне у тадашњем високом друштву, и у одсјају сунчевих зрака који су јој падали с леђа, стварала се илузија да је била нага. Личила је на прекрасну малу стаклену статуету. Била је то кнегиња Катарина Багратион, супруга чувеног руског генерала Петра Багратиона. Метерних је био толико опчињен њеном појавом да је чак заборавио да је позове унутра. Ништа мање снажан није био ни њен утисак. Кад је подигла поглед навише, угледала је привлачног мушкарца светле косе, одевеног у свилену кошуљу са раскопчаном крагном, преко које је била пребачена пурпурна кућна хаљина опшивена самуровином. Захватила их је силина истоветних порива и већ приликом тог првог сусрета постали су љубавници.

Кнегиња Катарина је била жена изузетне лепоте, са благом оријенталном цртом. Међу својим прецима имала је и Монголе, што се могло наслутити по истуреним јагодицама и благо искошеним бадемастим очима. За неколико недеља цео Дрезден је брујао о овој најновијој афери. Ни долазак Метернихове супруге Елеоноре, месец дана касније, није стишао његову нову страст.

Нису протекла ни три месеца, а кнегиња је саопштила Метерниху да носи његово дете. Размисливши добро о свему, Метерних је закључио да би најпаметније било да све исприча жени. Елеонора, која га је дословце обожавала, реаговала је тако што је предложила да дете узму и подигну као своје. Био је ово крај њихове љубавне везе, мада ће ту везу Метерних до краја живота задржати у нежној успомени.

Одмах је похитао у сусрет новој авантури. Овог пута то је била војвоткиња од Курландије, изузетна лепотица, висока, са златним коврџама и тамним очима. Невоља је била у томе што је она настојала да га држи на узди. Метерних је на све могуће начине покушавао да се извуче из челичног загрљаја ове жене, међутим, то му није успевало и она ће кроз дужи период задржати свој утицај над њим.

Долазак у Париз, августа 1806, у својству аустријског посланика, побудио је велику знатижељу у тамошњим друштвеним круговима. Иако Метерних није имао нарочито повољно мишљење о политици коју је водио Наполеон, искрено му се дивио као човеку, и ова осећања била су узајамна. Али, Наполеон није очекивао да ће се Метерних дрзнути да се упусти у љубавну везу са његовом најмлађом сестром. Каролина Мира, велика војвоткиња од Берга, која ће једног дана постати напуљска краљица, када би себи зацртала неки циљ, умела је да буде исто тако тврдоглава као и њен славни брат. А пожелела је Метерниха. Била је висока, елегантна и изразито посесивна. Метерних је, међутим, сматрао да то није препрека да се истовремено виђа и са другим дамама, јер његова је природа била таква да је истовремено могао волети једну, две или три жене, сваку на различит начин и из других разлога. Тако је овај кицош плавих очију виђен и у друштву Лауре Жино, војвоткиње од Абранта. Сматрајући да је његова сестра испољила крајњи недостатак осећаја за дискрецију, Наполеон се разбеснео. Али, пре него што је ова афера успела да добије нежељени правац, Метерних је 1809. године опозван за Беч а између Аустрије и Француске избио је рат.

Кад је Наполеон 1814. године први пут поражен, Метерних, сада министар иностраних послова, изнео је идеју о неопходности једног међународног дипломатског састанка који би поново успоставио мир у Европи. Тако је 1. октобра исте године, уз учешће 216 делегата из целе Европе, свечано отворен конгрес у Бечу, најблиставији скуп тог времена, а Беч ће преузети примат најважнијег велеграда у Европи. На стотине лепих жена, у пратњи мужева или читавих породица, допутовало је у Беч и свака je настојала да ону другу засени својом елеганцијом. Међутим, Метерних је бацио око само на једну - Јулију Зичи, која ће постати највећа љубав његовог живота. Јулија је била кћерка грофа Зичија, ситног дворског племића коме је додељена споредна дужност при Конгресу. Сусрет са Јулијом донео је Метерниху оне већ заборављене и изгубљене осећаје срца и душе, које годинама није имао прилике да осети. Како је он желео с њом нешто више од платонске љубави, одговорила му је да ће постати његова љубавница само под условом да се окане других жена.

Напори ослободилачког рата против Наполеона и несређен лични живот, сасвим су исцрпли Метерниха. Одмор му је био преко потребан и одлучио је да на неко време напусти дужност у Конгресу, где је био средишња личност. Отишао је са Јулијом у ловачку брвнару, у срце снегом покривених планина. Тамо, у тишини беле усамљености, проводили су сате у љубави, разговору и шетњама. Сада је био сасвим сигуран да је ову жену заволео као ниједну пре тога. Идеја о апсолутној верности Јулији у почетку му је била мрска, али се на крају ипак сагласио и у себи почео да гради визију новог живота. Међутим, убрзо пошто су се вратили у Беч, Јулија је изненада запала у дубоки религиозни мистицизам. Сате и читаве дане проводила је у религиозним размишљањима и молитвама, потпуно несвесна околине. Метерних је једног дана седео за столом у канцеларији кад су му донели и пред њега ставили малу кутију увезану црном траком. Подигао је поклопац и унутра нашао пепео - нагореле остатке својих љубавних писама. Јулија Зичи је умрла. Руке су му немоћно клонуле и дуго је и неутешно плакао.

Умрла је и његова жена Елеонора. Метерних ће се још два пута женити, само што ће убудуће све своје снаге посветити породици. И друга и трећа жена биле су по тридесет година млађе од њега, али се то није примећивало, јер он је духом и телом био крепак до последњих дана. Његова друга жена била је Марија Антонија фон Леикем. Умрла је приликом порођаја. Али ни ту није био крај за великог љубавника. После тога венчао се са грофицом Меланијом Зичи Фарарис, плахом, темпераментном Мађарицом. Проживели су 23 године у срећи и задовољству и изродила му је петоро деце. Након дуге и тешке болести, издахнула је у марту 1854. О њеним последњим тренуцима оставио је следећу забелешку: "Личило је то на свећу чији пламен гасне." И његов живот ће се угасити пет година касније, 11. јуна 1859, у Бечу, када је имао 86 година.