Izvor: Objava, 13.Maj.2020, 11:42

БИТКА НА ГРАХОВУ

Битка на Грахову је највећа победа Црногораца над Турцима у XIX веку. Осим што је одјекнула међу Јужним Словенима, имала је великог утицаја на даља политичка дешавања. Овом победом Црна Гора је добила велико територијално проширење, а Европа је све озбиљније гледала на Црну Гору и њену борбу за независност.

Велика битка на Грахову се одиграла од 10. до 13. маја 1858. године, када је војвода Мирко Петровић, старији брат црногорског кнеза Данила и отац будућег краља Николе, извојевао победу против бројније и неупоредиво боље наоружане турске војске.

У доњој Херцеговини је 1857. године избио устанак против Турака и, уз помоћ Црне Горе, протегао се и у 1858. Турци су, знајући да Црна Гора свестрано помаже устанике, донели одлуку у априлу 1858. да устанак угуше и изврше напад на Црну Гору. Претходно су, да би пред европском јавношћу оправдали своју одлуку, упутили прокламацију побуњеним Херцеговцима да положе оружје, обећавајући им амнестију. Погранично место Грахово је одабрано за усмеравање главног удара. Турска је одлучила да га запоседне. Трупама од око 6.000 пешака и око 500 коњаника са 10 топова, које су кренуле из Требиња и Билеће, командовао је дивизијски генерал Хусеин-паша. Разбивши слабе црногорске одреде, турска војска је дошла пред Грахово 8. маја и ту се улогорила, изградила је шанчеве, поставила топове, спровела мере безбедности, али Хусеин-паша није осигурао позадину и није обезбедио одступницу.

На Грахову се окупила црногорска војска од око 5.500 војника, 800 кнежевих гардиста и 6 топова, на челу са војводом Мирком Петровићем. Један део херцеговачких устаника ушао је у састав црногорске војске.

Слабо наоружане црногорске снаге запоселе су увече узвишења око Грахова, да би спречиле даљи продор турских трупа. Левим крилом командовао је војвода Иво Радоњић, десним крилом војвода Петар Вукотић, центром војвода Петар Вујовић.

Турци су 10. маја кренули у напад. Црногорцима је било наређено да се ни по коју цену не повлаче, иако су се суочили са дотад непознатим перкусионим пушкама и бајонетима. Унаточ страшном учинку тог оружја, Црногорци су кренули у јуриш и у борби прса у прса, ханџарима надвладали бајонете.

У току ноћи између 11. и 12. маја у позадину турске војске упућен је поп Лука Јововић са 80 одабраних бораца, као и војвода поп Ђуро Кусовац са кнежевом гардом. Они су заробили турску комору и прекинули комуникације. Војници војводе Кусовца су потукли до ногу и појачање, које је Турцима кренуло из Босне.

Црногорци су 13. маја свим снагама прешли у напад на опкољени турски утврђени логор. Турци су, очекујући помоћ од Требиња и Клобука, пружали жесток отпор, а када су им заплењени топови, међу њима је настала пометња и почели су у паници да се повлаче и беже ка Клобуку, док су их Црногорци јурили и секли јатаганима.

На крају битке, Турци су имали око 4.400 погинулих и рањених. Погинуо је и заменик турског команданта, бригадни генерал Кадри-паша. Губици Црногораца износили су око 2.000 мртвих и рањених, а међу погинулима су били и војвода Ђуро Кусовац, кнежев побратим Лука Јововић и већина гардиста.