Izvor: Objava, 11.Maj.2020, 10:01
ПОП ЛУКА ЛАЗАРЕВИЋ
Свештеник и војвода првог српског устанка Лука Лазаревић родио се 1774. године у селу Свилеуви, близу Шапца. Његови преци су се доселили из Бирача у источној Босни. Узор му је био брат од стрица, честит и веома угледан човек, кнез шабачке Тамнаве, Ранко Лазаревић. Уз Ранкову помоћ родитељи су га послали у Срем, где се школовао и, после три и по године, стекао основе писмености. Запопио се 1796. године и до почетка првог српског устанка службовао у селима Коцељеви и Љутицама.
По избијању устанка 1804. одбацио је свештеничку одежду, латио се оружја и одрекао се свештеничког позива. Иако без искуства у војничком занату, Поп Лука је као организатор устанка у посавско-тамнавској кнежини задобио симпатије свих устаника.
Кад је требало поставити главног предводника шабачким устаницима, онда Карађорђе упита Посавце и Тамнавце да кажу кога желе за војводу, а они одговоре да хоће Попа Луку.
До боја на Мишару највише је ратовао на Дрини и у Мачви.
Један је од најистакнутијих војвода у првом српском устанку и најзаслужнијих људи за славну победу на Мишару, августа 1806, мада га она умало није стала главе.
Смисливши план битке, Карађорђе је одредио Луку да се с српском коњицом скрије у један шумарак, па кад пукне српски топ, да удари у бок Турцима. Лука је био јахач за причу, у бојевима је увек био на одличном коњу. Говорио је да је крилат кад јаше доброг коња.
Усред боја на Мишару Поп Лука и Кулин-капетан нашли су се један према другом. Како су одраније знали један за другог, прилику да се овако сретну једва су дочекали. У првом судару Кулин је сабљом замахнуо да посече Луку, али је Лука својом сабљом одбио напад. У другом судару Кулину пође за руком да сабљом избије сабљу из руку Лукиних те јурну бесомучно на њега. Оставши без сабље, Лука зграби из ункаша арбију којом се пушка пуни и покуша њоме да се брани. Кулин га захвати сабљом пљоштимице по глави. Осећајући да губи свест, Лука брзо скочи с коња, а у том часу неколико српских коњаника испалише своје кубуре и Кулина саставише са земљом.
Овом приликом је Милош Поцерац уграбио Кулинову сабљу за чији је откуп, касније, нуђено повелико благо. Погибија Кулинова је још више поколебала ионако деморалисане Турке, а Срби и Карађорђе стекли су, с друге стране, још више самопоуздања и извојевали победу. Разбијени Турци повуку се у Шабац.
После ослобођења Шапца 1807. Карађорђе Луку постави за првог команданта града и даде му на управу Мачву.
Као стратег, Лазаревић се истакао и 1809. године, за време продора устаничке војске у Босну. Његова је војска запосела босанско Подриње, али се после Чегарске битке повукла. Од 1811. командовао је делом границе од ушћа Дрине до Лознице. Учествовао је и у последњој бици, на Засавици.
После краха устанка 1813. године прешао је у Срем. Одређено време је, као емигрант, провео у Штајерској, а затим деветнаест година у Русији (Бесарабији). У Србију се с породицом вратио 1833. године. Док је ишао од Београда ка Шапцу, успут су га свуда одушевљено поздрављали становници околних села.
Кнез Милош га је поставио за судију у Шабачком магистрату, а за владавине уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића пет година (1842-1847) био је члан Државног савета.
Издахнуо је седећи 11. маја 1852. године, у Шапцу.
Поп Луки Лазаревићу су слобода и срећа Србије, којима је и сам итекако допринео, биле на првом месту, а у закулисне радње и интриге током борбе за власт између устаничких старешина се није уплитао. До краја живота је остао светлог образа.
