Izvor: Objava, 28.Apr.2020, 11:38

БОЈ НА ЧОКЕШИНИ

Није прошло ни пуних месец дана од Карађорђевог позива српском народу четрнаестог фебруара 1804. године из Орашца да се подигне на Турке, а на све стране Београдског пашалука долазило је до сукоба и окршаја устаника с непријатељем. Под вођством Јакова Ненадовића, брата у сечи кнезова посеченог кнеза Алексе, и Проте Матеје, сина Алексиног, буна је врло брзо захватила Ваљевску нахију, Колубару и Посавину. Субаше и њихови момци, које устаници нису побили у првом налету, побегли су из села у паланке, Шабац, Ваљево, Лозницу и Лешницу. Понеки и за Београд.

Након ослобођења Ваљева, устанички вал у западној Србији усмерио се према Мачви и Шапцу. Са већом устаничком војском војвода Јаков је ударио на Шабац и затражио од царских Турака да му издају Мусагу Фочића, ваљевског и шабачког кабадахију, брата београдског дахије Мехмед-аге Фочића, али су они то одбили. Тада је Јаков започео борбу. Турци су пружали жесток отпор, али су Срби убрзо заузели варош и сатерали Турке у тврђаву. Пошто се Турци ни после тога нису хтели предати, Јаков је опсео град и уз посредовање Аустријанаца повео преговоре с Турцима. Устаници су окружили шабачку тврђаву са три стране (са четврте је била обала Саве), али без топова, које нису поседовали, нису могли да је освоје. Стога су се ограничили на онемогућавање Турцима било каквих долазака у град и изласка из њега, на спречавање опскрбе Турака и, истовремено, на грозничаво тражење топова потребних за одлучујући напад на тврђаву. Свакодневно је долазило до чарки, повремено и до неуспешних испада опкољених Турака из тврђаве, али су устаници све јаче стезали обруч. Како се опсада продужавала, опкољеним Турцима је почело да понестаје хране. Прота Матеја је покушао да унесе раздор и подвајање између јаничара и царском реду оданих Турака. Преко турских пријатеља убацио је у град глас да раја није устала на цара и спахије, него само на јаничаре, а устанку је циљ повратак реда и законитости. Све је то изазвало раздор и сукобе међу Турцима. За све настале невоље царски Турци почели су кривити Мусагу и његове људе, отворено изјављујући да ако се ови не уклоне из града, они ће са својим породицама прећи и предати се раји.

И док су прилике око шабачке тврђаве из дана у дан остајале мање-више непромењене, појавила се нова претња по устанике. Јаничарски баша Ножин-ага Имамовић, звани Мула Ножина, родом из села Маоча у Босни, који је иначе живео у Београду и који се уочи избијања устанка затекао код своје родбине у Босни, решио је да се борбом врати у Београд, где му је остала породица. С том намером је у Зворнику, Јањи и Бијељини сакупио нешто преко 1.500 босанских Турака, са њима прешао Дрину и дошао у Лешницу. Придружио му се и лешнички субаша Халил Девић, звани Делибаша, са триста својих момака. Иначе, лешнички субаша Делибаша је такође био родом из Маоча и добар пријатељ Мула Ножине. Њих двојица су одлучили да заједно пођу на Србе који су држали у опсади Шабац. Из Зворника, Јање и Бијељине дошло им је још око пет стотина Турака добровољаца, које је предводио млади бег Мехо Оруџић.

Међутим, Мула Ножина није смео да иде према Шапцу преко Китога, густе храстове шуме, стрепећи од Стојана Чупића и хајдука. Знајући да се код манастира Чокешине налази пет стотина хајдука Ђорђа Обрадовића, познатијег као Ћурчија, наумио је да прво удари на њих и преко Поцерине дође Шапцу.

Ђорђе Ћурчија је био родом из села Босута у Срему. Изучивши занат у најбољој ћурчиници у Митровици, прешао је у Србију и отворио своју ћурчијску радњу у Крупњу. Убивши једног ваљевског Турчина јавашлију који је био пристао уз јаничаре кад су ови преузели власт у Београдском пашалуку, одметнуо се у хајдуке и постао старешина над хајдуцима у западној Србији. Он се са својом дружином, наравно, прикључио устанку, мада се нерадо стављао под туђу команду, већ је био склон да дејствује самостално, повремено усклађујући своје деловање са остатком српске војске која се образовала и калила у ватри свакодневних борби. Тако је дружина Ђорђа Ћурчије са осталим устаницима учествовала у ослобађању Ваљева, али се потом вратила на свој терен.

Док се турска војска окупљала у Лешници, Ћурчија се одлучио да испита колика је војска и каквог је духа и састава. Обријао је главу на турски начин, обукао јаничарско одело и ноћу ујахао у Лешницу. Крстарио је свуда по логору, залазио те пио с Турцима по механама. Чак је с њима одлазио и на клањање у џамију. И пошто је три дана провео међу Турцима, извукао се неопажено и вратио у свој одред код манастира Чокешине. Одмах је о свему известио Јакова, позвавши га у помоћ.

За војводу Јакова Ненадовића ово није била добра вест јер није имао задовољавајуће решење за новонастале околности. У близини није било друге српске војске која би могла да му се придружи, а ако би узео већи део своје војске, ослабио би притисак на Шабац и онда би све што је до тада урадио било доведено у питање. А он је управо био постигао споразум са Турцима грађанима из Шапца да ће у току дана и идуће ноћи они свршити с Мусагом и јаничарима. Али није могао ни да пусти босанске и лешничке Турке да харају и пале по Поцерини. С друге стране, Ћурчија је тражио помоћ и, ако му је не би послао, био је свестан да ће овај повући хајдуке у планину и пустити Турке без борбе до Шапца да му ударе у леђа.

Зато је најзад, после дужег размишљања, Јаков Ненадовић одлучио да узме нешто својих момака и пође с њима да својим присуством охрабри хајдуке на очајну и неравну борбу, јер је рачунао да ће дотле његов синовац Прота Матеја, коме је препустио руковођење опсадом, узети Шабац и омогућити му да располаже целом војском према Дрини. Такође је наредио кнезу Михаилу Ружичићу да скупи и поведе Поцерину.

Двадесет осмог априла 1804, на саму Лазареву суботу, у рано јутро, Јаков је дојурио са четири стотине устаника у Ћурчијин логор код манастира Чокешине. Његов долазак је изазвао веру код људи. Међутим, сам Ћурчија је приговорио Ненадовићу да му није довео потребну војску, а овај му је одвратио да засад није могао да доведе више, али да ће војска доћи, можда још у току истог дана, само док Прота сврши са Шапцем, а дотле ће њих двојица покушати да сами зауставе Турке. Ћурчија то није прихватио и дошло је до препирке. На крају је Јаков тврдо и одлучно рекао:

"Ја сам старешина и биће како сам рекао."

Увређен, Ћурчија му је кратко одговорио:

"Кад је тако, желим вам срећу!"

Затим се окренуо и погледао по хајдуцима:

"Ко је мој, за мном!"

Чим је пала та реч, стотинак хајдука се ћутке издвојило из одреда и кренуло за Ћурчијом према планини Церу.

Међу хајдуцима који су остали код Чокешине најчувенији су били браћа Недићи, Димитрије и Глигорије, затим Дамјан Кутишевац и Панто Дамјановић. Међутим, ни са браћом Недићима Јаков није могао да се договори око тога где да се упусте у битку. Док је он предлагао да око манастира и камене авлије направе шанац и да се у њега сви сместе и одатле пруже отпор, они се са тим нису сложили.

Одлучно су му рекли:

"Чича-Јашо, мани се ћорава посла. Ми смо горски хајдуци и нећемо женски да гинемо око манастира и поганом турском крвљу прљамо светињу. Изићи ћемо им у сусрет и побити се с њима да цео свет види."

Узалудна су била Јаковљева наговарања и разлози да се борба води из шанца. Недићи нису хтели ни да чују.

На крају је испало све како су Недићи хтели. Јаков је задржао за себе сто бираних војника као резерву, а остали и хајдуци су, подељени у четири чете, одмах посели положај брегом изнад потока и јаруге Врањевца, где је, према мишљењу Недића, било најбоље дочекати Турке. Старешина им је био старији од браће Недића, двадесетосмогодишњи Димитрије.

Турска страна је по броју бораца била у огромној предности.

Колону која је ишла према Чокешини пратило је несносно бубњање добоша, писка зурли и тутањ гочева, фанатично врискање, вика и бесно урлање мржњом и силином занесених Турака, који су видели кад су хајдуци заузимали положај, па рачунајући на њихову малобројност, већ били уверени у своју победу.

Већ су Турци у густим редовима избијали на брег, рачунајући да их хајдуци неће смети ни сачекати.

Напред пред турском ордијом са два велика барјака од зелене свиле, са златом извезеним полумесецима, ишао је одред субаше Делибаше, триста јаничара на бесним коњима. Делибаша је на огромном белцу ишао на десетак корака испред целе турске војске. Димитрије Недић узео га је на нишан својом шаром, окинуо и саставио га са земљом. То је био знак за устанички пушчани плотун. Убитачном ватром српски борци проредили су турске редове. Оборена су и оба Делибашина барјактара. Турци су у први мах били изненађени и збуњени. Али брзо су се прибрали, заурлали и поново јурнули напред. Други плотун био је још силовитији. Забуна међу Турцима постала је већа. Они који су били напред, почели су бежати и сударати се са онима који су им урличући долазили у сусрет. Хајдуци су у ту гужву сручили и трећи плотун.

Одмах потом скочио је Димитрије и са џефердаром у левој а ханџаром у десној руци повео хајдуке у јуриш. Десно турско крило се нагло осуло и сјурило у јаругу. За њим је полетео и центар. Само се стотинак Турака бесно и избезумљено супротставило хајдуцима. Али су они брзо били сасечени ханџарима или поубијани из кубура.

Први турски налет био је одбијен, али битка није била добијена. Затим је настало прибирање, довикивање и псовање с обе стране.

Мула Ножина је јаругом повео хиљаду и по Турака како би здесна заобишао устанички положај. Дотле је Дервиш-ага из Зворника привукао и постројио своју војску, која је предвођена њиме и Галибом барјактаром лагано, опрезно и уз пуцњаву у густој гомили кренула уз брег према српским положајима. Први турски редови су пуцали, а позадина их храбрила и дивље и безумно халакала. Дочекао их је плотун и сузбио. Преостали Турци попадали су по земљи и отворили ватру на Србе. Од пушчаних плотуна с обе стране земља се тресла испод Цера. Борба се све више разгоревала, а сунце се примицало заранку. Галиб барјактар покушао је јуриш и био погођен из Глигоријеве пушке.

Кад је Мула Ножина хтео да зађе хајдуцима за леђа, дочекао га је Јаков са својим момцима. Изгубивши од првога плотуна педесетак људи, Мула Ножина је најпре стукнуо назад, али се убрзо прибрао и са сабљом у руци повео Турке у јуриш.

Судар је био силовит и страшан, многи су Турци пали, али су остали газећи их јурнули и пола Јаковљевих људи сасекли ножевима.

Кад је црвено, забрекло сунце тонуло у маглину иза Дрине, Срби су били десетковани, опкољени, оба брата Недића рањена у ноге. Борба још није била малаксала, већ је из минута у минут постајала све жешћа и огорченија. Иако је било јасно да су победили, Турци се никако нису усуђивали да изврше јуриш.

А тада је пушчану вреву изненада пресекао силовити глас Димитријев:

"Браћо Срби, ако се коме десио још који фишек, нека ми га добаци!"

Кад су донели глас Дервиш-аги да је хајдуцима нестало џебане, он је халакнуо:

"Напред, Турци, срамота вас било! Душманима нестало праха и олова."

Као побеснела, дивља лавина са две стране се сручила гомила Турака на израњављене хајдуке. Настала је борба кијачки, празним пушкама. Сваки хајдук би, док не погине, оборио по два-три Турчина, док га остали не би сасекли.

Димитрије и Глигорије, обојица рањени у ноге, сели су један уз другога, повадили кубуре и ханџаре. Док их нису посекли, оборили су десетак Турака.

Јаков је битку изгубио али свој план остварио, па је с преживелим људима око себе искористио ноћ и опрезно се извукао између Турака.

А Турци, пошто су покупили своје мртве и рањене, којих је било преко хиљаду, видели су да су скупо платили победу. Кад је Дервиш-ага дошао над мртве Недиће, ценећи њихово јунаштво није дао да им се скида одело, већ је наредио да се узме само њихово оружје. Међу посеченим хајдучким главама, Дервиш-ага је издвојио главе браће Недића, Дамјана Кутишевца и Панта Дамјановића да њима окити град у Зворнику. Босански Турци затим су повукли своје рањене и одмах кренули преко Лешнице натраг у Босну.

Списак свих погинулих Срба у овом боју, укупно триста три имена, саставио је Василије Поповић, свештеник из манастира Чокешина.

Немачки историчар и пријатељ Срба Леополд Ранке (1795-1886) је, због многих сличности између античке и ове српске, ову битку Првог српског устанка назвао српским Термопилима. И заиста, у обе битке борци су показали исту свест о неизбежном личном страдању, али и једнаку одлучност и јунаштво.

Кад је о епилогу боја на Чокешини реч, јаничарски баша Мула Ножина није остварио ниједан од својих циљева - није запалио манастир (овоме се успротивио Дервиш-ага), није уништио хајдуке испод Цера (Ђорђе Ћурчија је успео да сачува снажан хајдучки одред од стотинак најхрабријих хајдука) и није му пошло за руком да с леђа нападне устаничку војску која је опседала шабачку тврђаву. Штавише, не само да су га напустили босански Турци, него се и код Турака у Лозници и Лешници изменио однос према дахијама и јаничарима у негативном смислу. Стога је Мула Ножина скупио своју војску и тајно је покренуо ноћу преко Јадра да изненадним нападом одузме град Соколац од људи сребрничког ајана Салих Хаџи-бега, непријатеља дахија и јаничара, како би у њему створио упориште за преживеле субаше и јаничаре и одатле у погодном тренутку кренуо у помоћ дахијама у опкољеном Београду. Међутим, у близини Соколца, Салих Хаџи-бегова посада напала је Мула Ножину и тако га потукла да је једва жив умакао са пратњом од свега пет људи.

Шабачки Турци, према договору са Јаковом Ненадовићем постигнутим пре боја на Чокешини, протерали су из града Мусагу Фочића са 313 јаничара, које су аустријски граничари отпратили низ Саву до Земуна, одакле су 3. маја 1804. стигли у Београд. Шабачки Турци су затим пустили Србе у тврђаву, и тако је Шабац постао први град који су устаници освојили у Првом српском устанку.

Бој код Чокешине касније је опевао Филип Вишњић у једној од својих знаменитих епских песама.