Izvor: Objava, 26.Apr.2020, 09:27

МАРСЕЉЕЗА

Била је среда, 25. април 1792. године. У јеку Француске револуције, тог дана у Стразбур је из Париза стигла вест да се коначно догодило оно што се већ месецима ишчекивало - Француска је, пет дана раније, објавила рат коалицији Аустрије и Пруске. Народ Стразбура је на ту вест био изашао на улице: држали су се ватрени говори, оглашавале фанфаре, лупали добоши... Председник стразбуршке општине Фридрих барон Дитрих обратио се официру из тврђавске посаде, тридесетдвогодишњем капетану Ружеу де Лилу, за кога је знао да се аматерски бави музиком, и замолио га да искористи родољубиву прилику и нешто спева за полазак трупа, неку ратну песму за Рајнску армију, која сутра треба да крене на непријатеља.

Де Лил се повукао завојитим степеницама у своју скромну собицу, у Великој улици бр. 126, и почео да ради. Имао је при руци само виолину, оловку и папир. Већ је одавно прошла и поноћ, а он још ништа није био написао. Корачајући нервозно по својој тесној собици слушао је одјек гласова са улице: покличе мушкараца који одлазе у рат, и брижне гласове њихових супруга и мајки. И наједном, он скоро несвесно пише прве стихове који нису ништа друго него одјек речи које су допирале са тргова и улица Стразбура:

Хајдемо, децо отаџбине,
Дан славе је дошао!

Кад је на ове стихове компоновао музику, песма је даље тако рећи текла сама, без потребе да Де Лил измишља и римује:

На оружје, грађани!...
Напред, децо слободе!...
Уништимо тиранију!...
Ратна застава је развијена!...

И до последње, пете строфе Руже де Лил дошао је лако, у истом неизмењеном даху.

Песма Рајнске армије била је завршена пре зоре, да би ујутру била изведена пред мањим друштвом у салону. Певао је сам Де Лил, а на клавиру га је пратио председник стразбуршке општине Дитрих.

Прве реакције биле су уздржане. Песма, уосталом, и није писана за салон. Прави испит полагаће међу хиљадама ушију, тамо где "деца слободе" на олтар отаџбине полажу своје младе животе.

Ратна песма Рајнске армије ("Chаnt dе guеrrе pоur l'аrméе du Rhin") ипак је послата с војском на фронт, али ниједном од генерала није падало на памет да нареди свирање или певање нове мелодије. Ова мелодија би била сасвим заборављена да је на другом крају Француске, у Марсељу, нису прихватили јакобинци окупљени око Клуба пријатеља устава. На свечаности у част добровољаца који су полазили у рат, један млади студент медицине почео је да пева композицију Ружеа де Лила. После краткотрајног изненађења сви су скочили на ноге и понављали њен рефрен:

"Аux аrmеs, citоyеns!
Fоrmеz vоs bаtаillоns!"

Не знајући да је песма била намењена Рајнској армији, Марсељци су песму прихватили и певали је свуда успут.

Тридесетог јула 1792. батаљон темпераментних Марсељаца ушао је, с песмом и заставом на челу, у Париз. Заносна мелодија коју су донели брзо се проширила главним градом. По њима је и добила име "Lа Маrsеillаisе" с којим је стигла на сва бојишта. Штампана је у сто хиљада примерака, али без имена аутора. Кад је Руже де Лил прочитао у новинама о песми која "осваја Париз на јуриш", није ни сањао да је реч о његовој корачници створеној за потребе Рајнске армије.

У почетку му није припадао ни делић огромне славе коју је његова песма задобила.
Руже де Лил би и умро у анонимности да није доспео у затвор. У превртљивим збивањима у Француској оног времена песник револуције био је оптужен као - контрареволуционар. Издајник отаџбине! Јер кад су Марсељци и париска сиротиња с његовом песмом на уснама свргли француског краља, било је Ружеу де Лилу доста револуције и није пристао да се закуне Републици. Некако се спасао гиљотине под којом су завршили председник општине Дитрих, који је дао повод за песму Рајнске армије, генерал Лукнер, коме је она била посвећена, и сви официри и племићи који су је први чули; пензија му је била укинута, а униформа одузета.

Но, 14. јула 1795. године, на дан кад је, шест година раније, пала Бастиља и тиме отпочела Француска револуција, "Марсељеза" је проглашена француском националном химном.

Руже де Лил је умро 1836. године. За то време "Марсељеза" је водила француску војску у походима даље од Рајне, до Москве чак; управо Наполеон је, одмах након што је постао цар, наредио да се избрише са свих програма јер ју је сматрао превише револуционарном, а Бурбонци су је по свом повратку на власт сасвим забранили. С променама владавина у Француској и "Марсељеза" је мењала свој статус, али никад није избрисана из свести и срца француских народних маса, чије је слободољубиво расположење тако непоновљиво изразила.