Izvor: Objava, 18.Apr.2020, 17:53

КРАТКА ИСТОРИЈА БЕОГРАДА

Београд, главни град Србије, има бурну и изузетну историју, мало који европски град је тако богате историје.

Келтско племе Скордисци су у III веку пре наше ере подигли изнад ушћа Саве у Дунав свој град Сингидунум.

Прву тврђаву на месту где се она и данас налази саградили су Римљани, на почетку последњег века пре Христа. Тај cаstrum у I веку наше ере постаће седиште две чувене римске легије, Четврте (скитске) и Пете (македонске). Међу зидинама Доњег града било је сидриште римске флоте. Око важне пограничне тврђаве са јаком посадом, нормално, брзо је никло и цивилно насеље. У западном подграђу постојало је велико насеље трговаца и занатлија. Поново рођени град је напредовао, па и цвао. Путеви ће у град доводити многе знамените људе, укључујући и саме римске цареве. Тиберије, Септимије Север, Валеријан, Клаудије Други, Диоклецијан...

Средином IV века, из степских и панонских сумаглица, израњају ратничка племена и попут разорних таласа сручују се на зидине Сингидунума. Град бива разаран и освајан на смену, како су то учинили Готи (378) или Хуни (441).

Измучени и опустошени град обнавља, у VI веку, исти онај византијски владар који је саградио Свету Софију, цар Јустинијан. Београд опет задобија нешто од негдашњег сјаја. Али, пустошења се убрзо настављају. Најтежа међу њима била су оно аварско из 584. и бугарско из 829. године.

Управо некако између тих аварских и бугарских разарања Словени, у VII веку, улазе у опустошено византијско утврђење.

Прво писано спомињање словенског имена Београда, оно у були папе Јована VIII, из 878. године, данас је својеврсни имендан српске престонице.

Београд је први пут постао српска престоница, не мачем него даровницом. Године 1284, две године након што је на сабору у Дежеви предао све симболе краљевске власти свом брату Милутину и повукао се на север, Драгутин Немањић од свог шурака угарског краља Ладислава добија на управу Београд, Мачву, Срем, и Усору и Соли у Босни. Чувена митрополијска Саборна црква Пресвете Богородице, у београдском Доњем граду, саграђена је управо у том периоду. Краљ Драгутин, тада већ инок Теоктист, умире 1316. Управу над Београдом и северном српском краљевином накратко преузима његов син Владислав. Убрзо, Владислава с престола збацује и утамничује краљ Милутин. Али и он кратко влада Београдом, јер град, 1319. године, осваја и са темељом сравњује угарска војска.

Тако је затворен немањићки круг у историји Београда.

Требало је да прођу 84 године до повратка тврђаве над Ушћем у српске руке. Као и дипломатски дар од угарског краља Жигмунда Луксембуршког, 1403, деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, добија Београд на управу.

"Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих га Пресветој Богородици", изрекао је о Београду и његовој тврђави свети деспот Стефан Лазаревић.

Све до смрти деспота Стефана, јула 1427, Београд је био престоница српске државе. Након деспотове смрти је према раније постигнутом уговору у Тати, који је деспот потписао са угарским краљем, враћен Угарској.

Након вишедеценијског прекида, наставља се историја опсада Београда. Године 1440. турски султан Мурат II држи град под вишемесечном безуспешном опсадом. Повлачећи се, на Авали, тамо где је било српско утврђење Жрнов, гради турско утврђење Хавалу. Само шеснаест година касније, Мехмед II, освајач Цариграда, покренуо је 150.000 војника и опет јуриша на Београд. У чудесном преокрету битке, предвођени Јаношем Хуњадијем и Иваном Капистраном, малобројнији браниоци наносе Турцима неочекиван и страховит ударац. И сам рањен, Мехмед II бежи, остављајући за собом десетине хиљада погинулих.

Београд је пао тек 1521. године у опсади коју је водио Сулејман Величанствени. Поучен искуствима претходника, крећући на Београд он је најпре освојио Шабац, прешао Саву, заузео Земун, у потпуности затворивши обруч око Београда.

Од бројних великих догађаја који ће уследити у Београду у том XVI веку, ваља споменути два, посве изузетна. Тројан Гундулић 1552. издаје знаменито Београдско Четворојеванђеље, прву књигу штампану у Београду. А 42 године касније један догађај ће заувек обележити живот Београда и народа у њему. На брду Врачар, тада надомак града, по наређењу Синан-паше, 10. маја 1594. спаљене су мошти Светог Саве, једног од најзаслужнијих Срба средњег века. На том месту у Београду сада стоји Храм Светог Саве, једна од највећих православних цркава у свету.

Крајем XVII века започиње низ нарочито драматичних и далекосежних преотимања града између Аустријанаца и Турака. Најзначајније је свакако оно из године 1717. Предвођени чувеним Еугеном Савојским, Аустријанци по други пут освајају Београд. Под аустријском управом у наредне 22 године бива изграђен барокни Београд, укључујући и Београдску тврђаву, коју је по систему маршала Вобана пројектовао и саградио Швајцарац Никола Доксат де Морез, генерал. Београд поново постаје духовни и национални центар свих Срба. У њему се уједињују београдска и карловачка митрополија, дух заједништва и национална организација јачају у свим правцима. Нажалост, тај период потрајао је кратко и у Београд се враћају Турци. Врло брзо нестаће барокни Београд - његове палате, цркве и улице, његов дух, пропорције и облици. Као погранични град са јаничарским гарнизоном, економски је заостао.

Ваља споменути и да је на самом крају тог бурног века, године 1798, аустријска полиција предала Турцима у Београду грчког просветитеља и револуционара Ригу од Фере. Зверски је мучен и са својим друговима погубљен у Кули Небојши, 24. јуна те године.

Дахијска страховлада довешће до српске револуције. Српски устаници, које предводи Карађорђе, ослободили су београдску варош 1806, треће године револуције, а београдску тврђаву 1807. Турци се након слома Првог српског устанка враћају у Београд, 1813, али ништа више неће бити исто, унаточ страшном терору обновљене турске власти. Убрзо, 1814, уследиће Хаџи-Проданова буна, а 1815. и Други српски устанак, ланчане победе устаника, а онда убрзо успешни преговори. Затим петнаест година мудрог мира и економског јачања. Године 1829. је важна руска победа над Турцима и Једренски мир, који Грцима доноси независност, а осталим балканским хришћанима нове олакшице и ставља их под непосредну руску заштиту. Петнаестог августа следеће године у Цариграду је донет чувени Хатишериф којим је Србија добила аутономију, а Милош Обреновић наследно кнежевско достојанство. Тај документ свечано је обнародован у Београду 12. децембра, на исти онај дан када су Карађорђеви устаници 1806. заузели Београд. У марту 1867. године, кнез Михаило у Истанбулу добија ферман о предаји српских градова Србима на управу. Симболично уручење кључева од градских врата било је у Београду 18. априла, на великој свечаности која ће прерасти у свенародно славље. Последње турске јединице, док је њихова војна музика свирала "Низамски растанак", 24. априла напуштају Београдску тврђаву.

Од тада до дана данашњег, изузев година окупације током два светска рата, Београд је под српском влашћу.

Берлински конгрес 1878. године донео је независност Србији и уједно означио усмеравање српске политике, друштвених и привредних кретања и културног развитка ка Европи, посебно ка Аустро-Угарској. Београд је 1882. постао престоница Краљевине Србије. У наредне три деценије одвијала се постепена модернизација земље, побољшање економског стања, увођење европских манира и моде. Прва телефонска централа успостављена је 1883, а уследила је електрификација града, увођење модерног водовода, 1884. саграђена је железничка станица и железнички мост преко реке Саве, који је још увек у употреби, а 1894. први електрични трамвај кренуо је улицама града. Буђење националног духа дешавало се у свим сферама српског друштва. Преображај кроз који је пролазила српска држава, огледа се у интензивној градитељској активности. Владајућа династија Обреновића подигла је значајне споменике, који су сведочанства њиховог достојанства и културне политике коју су водили. Богати српски и београдски трговци, привредници и добротвори саградили су низ грађевина, модерних палата које и данас красе Београд. То је време када су у Београду углавном радили страни архитекти, а први српски архитекти тек школовани на архитектонским и уметничким академијама Беча, Будимпеште, Цириха или Минхена, као и на Великој школи у Београду. Захваљујући њиховој потоњој делатности, талентима и визијама Београд је добио изглед правог европског града. Европски дух сједињен је са богатом српском традицијом и културом у различитим пољима уметничког стваралаштва.

Године 1903. убиством краља Александра Обреновића извршена је насилна смена на српском престолу. Династија Карађорђевић владала је до 1941. године. Краљ Петар I увео је парламентарну демократију и учврстио везе са Француском, Русијом и Великом Британијом.

Већ првог дана, када је отпочео Први светски рат 28. јула 1914. године, артиљерија Аустро-Угарске бомбардује Београд. Воде се многе исцрпљујуће борбе, али га непријатељ окупира тек октобра 1915. године. У новембру 1918. године град је ослобођен.

У Београду је 1. децембра 1918. проглашено уједињење јужнословенских народа. Као престони град нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд је доживео известан економски процват и почео се знатније урбано развијати. Саобраћајнице су обновљене, изграђена насеља и индустрија је ојачала уз учешће страног капитала. Године 1927. отворен је аеродром у Београду, а убрзо саграђен и први мост преко Дунава, који је повезао Београд и Панчево. Изградња земље и Београда није заустављена укидањем парламентаризма и увођењем диктатуре краља Александра Карађорђевића. Француска је и даље била велики културни узор, а упоредо се истицао национални идентитет.

Појава нацизма и тоталитарних фашистичких режима условила је промене у целој Европи и Краљевини Југославији. Влада Цветковић-Мачек приступила је фашистичком Тројном пакту (савезу Немачке, Италије и Јапана) 25. марта 1941. године и већ следећег дана оборена услед антифашистичког расположења у народу. Нацисти су бомбардовали Београд 6. априла 1941. Окупација доноси терор и прогоне, логоре и убиства. Београд су ослободиле од Немаца 20. октобра 1944. јединице НОВЈ и Црвена армија. Од тог времена до данас развио се у метрополу са приближно два милиона становника. Београд је био административни, политички и културни центар и нове, Титове Југославије која ће свој трагични завршетак имати деведесетих година XX века. Преживео је још једно бомбардовање 1999. године, овог пута НАТО снага. Данас, као центар државе Србије, Београд је остао центар културног живота, нових токова у уметности и архитектури, али и веома атрактивна туристичка дестинација југоисточне Европе.